Aleksandar Milošević

Urednik ekonomije u Danasu

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: UnSplash

Prošle nedelje Italija je zaplenila jedrenjak od pola milijarde evra koji pripada Andreju Meljničenku, ovde poznatijem kao mužu Sandre Meljničenko, bivše modelsice. Velika Britanija je oduzela Čelzi od Romana Abramoviča, onemogućivši mu da klub proda i novac uputi za nastradale u ratu u Ukrajini kako je prethodno obećao. U francuskom Bijaricu demonstranti su išarali kapiju vile u vlasništvu Ljudmile Putin, prve supruge predsednika Rusije, grafitom žuto plave zastave i rečima “slava Ukrajini”, dok su u Londonu beskućnici zauzeli kuću Olega Deripaske.

Bila je to po svemu sudeći neprijatna nedelja za ruske oligarhe, ali ni blizu toliko neprijatna kao za ostale ruske građane.

 

 

Rublja je tokom čitave nedelje nastavila da oscilira na niskim nivoima, dajući neprestani zamajac panici onih Rusa koji imaju dolare u banci da probaju da dođu do svog novca. Prethodno je ruski statistički zavod objavio podatke po kojima je inflacija u sedam dana zaključno sa 4. martom dostigla rekordni nedeljni nivo od 2,2 odsto, duplo veći nego što je ikada ranije zabeležen.  Samo u tih nedelju dana automobili domaće proizvodnje poskupeli su 17,1 odsto, uvozni 15,2 odsto, televizori 15, a mobilni telefoni 9,6 odsto, kako je preneo Blumberg.

Analitičari ove kuće prognoziraju da će inflacija u Rusiji u julu dostići 19 odsto, a godinu završiti sa 16, dok Banka Amerike očekuje skoro 20 odsto do kraja 2022, što je nivo koji nije viđen još od 2001. godine. Ima i ekonomista koji očekuju totalni socijalni i ekonomski kolaps Rusije po uzoru na scenario iz devedesetih, koji bi ovoj zemlji doneo inflaciju od čak 90 odsto, uz nestašice i racionisanu prodaju hrane kao u vreme raspada SSSR-a.

Iako je taj epilog verovatno preteran, posebno ako ratna dejstva budu okončana u skorije vreme i zapadne sankcije ne eskaliraju do nivoa koji bi ozbiljnije pogodio naftni i gasni sektor ruske privrede, ipak nema nikakve sumnje da će život u Rusiji ove godine biti znatno teži nego do sada. I ekonomski i psihološki.

Ne samo da Rusima preti inflacija i verovatna oskudica uvozne robe, već im je praktično onemogućeno da izađu iz zemlje, jer Aeroflot ne može da leti van granica Rusije, a od stranih aviokompanija tu su ostali samo Er Srbija koja je primorana da broj letova drastično smanji, Turkiš erlajns i Emirati. Cene karata na liniji Beograd-Moskva zato ovih dana umeju da dostignu i 1.000 evra u jednom smeru, što teško da je prihvatljiva opcija prosečnom Moskovljaninu, čak i pod uslovom da može da dođe do nekog od malobrojnih mesta u avionu.

 

 

A i kad dođe, i ode u zapadnu Evropu, koja je omiljena ruska destinacija već decenijama, tamo ga čekaju fakulteti poput onog u Milanu koji je zabranio kurs o Dostojevskom, bolnice u Minhenu koja je objavila da više neće primati ruske pacijente, velške filharmonije koja je otkazala Čajkovskog i Metropolitan opere koja je izbacila rusku primadonu.

 Ako im ni to nije dovoljno da kupe još jednu kartu od hiljadu evra, ovog puta za povratak kući, možda ih ka toj odluci pogura to što je čak i Evrovizija izbacila građane Rusije sa ovog pevačkog takmičenja, čime je u moralnom smislu dostigla nivo Međunarodne federacije mačaka, koja je prethodno izbacila sve ruske mačke sa svojih manifestacija. No ni tu nije kraj: ruski hokejaši, klizači, biciklisti, bokseri, dizači tegova, ruski olimpijci, paraolimpijci (?!), atletičari, kajakaši, ragbisti i naravno fudbaleri takođe su na jedan ili na drugi način “kenselovani”.

Čak će i Danil Medvedev, do ove nedelje najbolji teniser sveta, vrlo moguće biti izbačen sa Vimbldona, jer tamošnje vlasti upravo odlučuju da li da ga u duhu nemešanja politike u sport ipak puste da igra tenis, ali samo ako prethodno bude dovoljno ubedljivo kritikovao vojne poteze svoje države.

Ukratko rečeno, danas je teško biti Rus. Ne tako teško kao biti Ukrajinac kome kasetne bombe šalju gelere kroz prozor, sa čim bismo barem mi u Srbiji morali da saosećamo, a možda ne ni tako teško kao biti Evropljanin – ona progresivna, prosvećena, razumu verna vrsta, koja je krajem februara 2022. godine naglo izumrla pod okolnostima koje će možda uspeti da razjasne neke buduće generacije sociologa – ali ipak teško.

Prema listi koju uredno vodi univerzitet Jejl, zaključno sa 15. martom, više od 380 stranih kompanija najavilo je svoj odlazak iz Rusije kao odgovor na ukrajinsku invaziju. U pitanju su mnogi od najpoznatijih brendova na svetu: Koka kola, Pepsi, Majkrosoft, IKEA, Zara, Starbaks, Danone, Šel, Folksvagen, Mekdonalds, Unilever, Karlsberg… Od 50 stranih firmi koje su prema Forbsovoj listi za 2019. imale najveći prihod u Rusiji, samo njih 16 još uvek nije najavilo neki oblik udaljavanja od Rusije. To znači da će građani te zemlje osetiti stvarne posledice.

Da, 380 kompanija možda ne zvuči toliko razorno kada se zna da strani investitori svake godine realizuju i po više od 200 projekata u Rusiji, kako pokazuje istraživanje EY, i to u periodu posle uvođenja međunarodnih sankcija 2014. kada je broj stranih projekata u Rusiji – skočio, ali u pitanju su mnoge od najvećih svetskih robnih marki čije su proizvode Rusi navikli da kupuju.

Podrži Talas donacijom

Što otvara pitanje: Da li će to što mladi Moskovljani više neće moći da sastavljaju komode iz Ikee ili što će umesto hamburgera u Meku uzimati pljeskavicu u nekom njihovom lokalnom lancu, pomoći Ukrajini? Dakle, večita dilema da li su sankcije efikasna mera. Srbija, koja je pod neuporedivo težim sankcijama bila skoro čitavu deceniju i pritom doživela hiperinflaciju, izbeglice i kriminal, nije zbog tih sankcija smenila Miloševićevu vlast. Slično tome, u Iranu i Venecueli i dalje sasvim uspešno opstaju ajatolasi i Maduro, pri čemu je ovaj poslednji sada odjednom Americi postao mnogo manje loš nego pre ruskog napada na Ukrajinu. Tako da ni ove sankcije neće zaustaviti invaziju.

Putin će opstati. Abramovič će, ako bude hteo, kupiti drugi klub ili će mu vratiti stari. Sandra sigurno ima još neki brod. Ljudmila će prekrečiti tarabu, a Deripaska ni ne zna gde mu je koja kuća. Narod će trpeti i otrpeti više cene i odsustvo američkog “crnog soka”, a strane kompanije će se vratiti u Rusiju – skoro pa nijedna nije zatvorila firmu, već su samo “suspendovale” uvoz ili nove investicije, a tek poneka i proizvodnju. Sve one čekaju trenutak da se tiho vrate na tržište s kog mnoge od njih možda neće ni stići da zaozbiljno odu.

Jedina, kojoj će kad se svi vrate svom redovnom životu, ostati razoreni gradovi, razrovane njive i rastureni ljudi je Ukrajina. Ali kad taj trenutak dođe, o njoj više niko neće pisati kolumne.

*Stavovi izneti u ovom tekstu su lični stav autora i ne predstavljaju stavove dnevnog lista Danas. 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *