Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: UnSplash

Ukoliko želimo da razumemo zašto su socijalistički sistemi propali, za početak je važno da napravimo razliku između inovacije i invencije u privredi. Invencija označava novi pronalazak (npr. parna mašina), dok inovacija označava masovnu primenu jednog ovakvog otkrića (npr. primena parne mašine u industrijskoj proizvodnji ili transportu). Društveni sistemi koji uspeju da kreiraju okruženje pogodno za inovacije imaće veću stopu rasta i bolji životni standard. Upravo zato je socijalizam i propao – nedostajale su mu inovacije. Problem dakle leži u tome da nije dovoljno kreirati invencije, već treba omogućiti podsticaje da oni postanu inovacije.      

Za ekonomski rast naročito na duži rok ključan je tehnološki razvoj. On podrazumeva razvoj i primenu nove tehnologije u proizvodnom procesu. Ovim se povećava nivo proizvodnje uz manje utrošenih resursa, što dovodi do rasta  produktivnosti privrede, ali i proizvodnju potpuno novih i do tada nepostojećih proizvoda. 

 

 

Kako su ideološke karakteristike socijalizma stvorile ograničenja u privredi u kojoj nije bilo podsticaja da se masovno primenjuju inovacije? Koja je, u tom smislu, uloga javnih preduzeća u socijalizmu i kakve su posledice planske proizvodnje?

 

Kako je u praksi izgledao socijalistički privredni sistem?

U ekonomskoj sferi, socijalizam se bazira na planskoj privredi i državnom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju. Preduzeća nisu u mogućnosti da sama biraju koje proizvode će proizvoditi, u kojoj količini i po kojoj ceni će ih prodavati. 

Umesto toga, ove odluke su donošene administrativno, od strane birokratskog aparata zaduženog za ekonomsko planiranje. Međutim, ova birokratija nije funkcionisala u kuli od slonovače, ona je svoje odluke donosila na osnovu zvanične državne statistike i procesa konsultacija u okviru različitih sektora državne administracije (na primer, ministarstva rudarstva kada se priča o energetici, jer je ono posedovalo podatke o proizvodnji uglja, nafte i gasa) ali i samih preduzeća. 

Najvažnije u ovom sistemu bilo je to što preduzeća nisu bila autonomni donosioci ekonomskih odluka, i što nisu postojale cene kao informacioni mehanizam. Svako preduzeće imalo je svoj zadatak u okviru planske proizvodnje – svako bilo kakvo odstupanje od plana sa sobom je nosilo dalekosežne posledice za sve one druge industrijske grane i preduzeća koje su se nalazile u daljem lancu proizvodnje. 

Ako rudnik ne proizvede dovoljno uglja koliko je planirano, to znači da će čeličana manje raditi i proizvesti manje čelika, pa će zato fabrika automobila podbaciti u proizvodnji. Zato je bilo važno ispuniti plan, barem na papiru jer je to bio osnovni preduslov za napredovanje u ekonomskoj i političkoj hijerarhiji. Zato su bili česti slučajevi u kojima su preduzeća proizvodila robu užasno lošeg kvaliteta, jer cilj nije bio zadovoljan korisnik, već ispunjen plan. 

 

 

Anegdote govore o proizvodnji cipela u SSSR gde je jedna fabrika nakon kvara mašinerije proizvodila samo leve cipele; ili o kožnim cipelama čiji đon je bio od kartona pa je trajao do prve jače kiše. Da ovo nisu izolovani incidenti, već strukturni problemi govore i javni podaci o visini zaliha u socijalističkim ekonomijama. Na primer, pred početak ekonomskih reformi u Kini početkom 1980-ih, nivo industrijskih zaliha u ovoj zemlji iznosio je 30% BDP-a. To su sve bili škart proizvodi koji su bili neupotrebljivi jer nisu mogli da se izvezu usled svog slabog kvaliteta dok u domaćoj privredi za njima nije bilo potrebe.

Takođe nije bilo nikakve veze između potrošača i proizvođača, za razliku od tržišne privrede. U socijalizmu su preduzeća prodavala svoju proizvodnju veletrgovinama a ona dalje manjim radnjama, ali nije bilo nikakve mogućnosti da kupci biraju robu jer su sve te radnje bile u državnom vlasništvu: u radnje je dolazilo samo ono što je prethodno bilo upisano u ekonomski plan.

 Za razliku od toga, u tržišnim privredama su preduzeća odgovorna svojim potrošačima, ono preduzeće koje proizvodi robu koja je previše lošeg kvaliteta ili previše skupa pa stoga nije zadovoljavala potrebe svojih potrošača vrlo brzo bi videla po svojoj prodaji da nešto ne valja. Ako ne bi uskoro nešto promenila u svom poslovanju, na kraju bi i bila istisnuta sa tržišta jer bi se potrošači okrenuli njihovoj konkurenciji. 

 

Nauka i ideologija u socijalističkom sistemu

Nauka u socijalističkim društvima je uvek bila u zapećku ideologije. Veliki broj naučnika je zbog ideološki nepodobnih stavova bio isterivan sa fakulteta i instituta, ili je im je otežavan rad, da ne pominjemo one koji su jednostavno bili oterani u gulage ili streljani. 

Podrži Talas donacijom

Ovo je prilično otežavalo razvoj nauke, ali se uglavnom završavalo na istaknutim pojedincima. Mnogo gore i sa dalekosežnijim efektima bilo je ako bi neka nauka nudila nezgodne dokaze koji nisu išli u prilog ’’naučnom’’ marksizmu-lenjinizmu pa bi ona cela bila sumnjiva. Biologija je pretrpela toliki udarac u SSSR-u da se može reći da se do danas nije oporavila, usled Staljinove podrške pseudonaučnim ili bolje reći šarlatanskim stavovima ’’genijalnog Lisenka’’ koji je verovao da se stečene odlike tokom života prenose genetskim putem na potomstvo.     

Ovo je lamarkizam, ideja koja je već tada bila odavno napuštena, ali koja je nudila svetlu budućnost socijalističkom poretku jer je za razliku od darvinističkog shvatanja, obećavala nasleđivanje klasne svesti budućih naraštaja umesto da se ona mora graditi u svakoj generaciji preko obrazovnog sistema i propagande. 

Zbog ovakvih ideoloških ograničenja, ljudi koji su želeli da se bave akademski radom a da to rade slobodno, ili su odlazili u inostranstvo, ili su mahom odlazili na tehničko-tehnološke fakultete, jer nije bilo puno ideoloških nedoumica oko konstrukcije motora ili raketa.     

 I zaista je SSSR bio na svetskom vrhu u određenim domenima, od korišćenja atomske energije, vojne tehnike, pa do najskupljeg i najzahtevnijeg projekta kao što je svemirski program, gde su čak bili i ispred SAD sve do njihovog sletanja na Mesec 1969. Ali ovo su bile oblasti od posebnog interesovanja za državu i njen političko-birokratski aparat, u svetlu Hladnog rata i mogućeg sukoba sa Zapadom. Izvan ovoga, Sovjetski Savez i njegove satelitske zemlje, nisu bile poznate po svojoj tehnologiji niti proizvodima.

 

Podsticaji i imovinska prava

Imajući u vidu kolika sredstva je SSSR izdvajao za istraživanje i razvoj, ovo je prilično čudno, i ide protiv ustaljenog narativa da su za inovacije važna državna izdvajanja, bilo kroz državne institucije bilo subvencionisanjem privatnih poduhvata (na ovom tragu je, na primer, veoma popularna knjiga i uticajna Preduzetnička država, koju je napisala ekonomistkinja Marijana Macukato sa University College London). Problem leži u tome da nije dovoljno kreirati invencije, već treba omogućiti podsticaje da oni postanu inovacije. 

Međutim, inovacije su veoma skupe. Prvo, za njih je potrebno vreme, novac i drugi resursi, a njihov konačni rezultat najčešće je prilično neizvestan. Ovo je i danas slučaj, jednostavno od deset lekova koje razvija neka farmaceutska kuća možda će samo jedan u konačnici postati komercijalan dok će svi ostali ili biti nedelotvorni ili će sa sobom nositi previše teške neželjene posledice. Isto je i sa drugim granama. 

Da biste bili spremni da investirate novac i vreme u inovacije, vi morate da budete sigurni da ćete baš vi biti oni koji će docnije uživati u njenim plodovima, što se u razvijenom industrijskom svetu radi putem patenata. Ali u SSSR nije bilo razvijenih jasnih imovinskih odnosa odnosa kao u SAD ili Zapadnoj Evropi koji bi omogućili ovako nešto.      

Takođe, ni zarađeni profit od inovacije nije mogao da pripadne ni pojedincima niti preduzećima koja bi ih uvela u proizvodni proces – profit je bio samo računovodstvena stavka, on je pripadao državi kao kolektivnom vlasniku i ona je raspolagala sa njim. 

Zaslužni pojedinci inovatori mogli su da računaju na neku nagradu (bolji stan, povećanje plate ili korišćenje auta) ali ne i milionsku zaradu koju je omogućavao kapitalistički sistem. Ova prava vezana za korišćenje inovacija moraju i da budu zaštićena na relativno nepristrasnim i poštenim sudovima, što je u praksi u SSSR bilo nezamislivo imajući u vidu potpunu kontrolu partije i državnog aparata nad sudstvom. 

 

Koja je bila posledica slabih inoviranja?

Dok je privreda bila na nižem stupnju razvoja, pa se najveći deo vrednosti kreirao u poljoprivredi i industriji sa nižim nivoem tehnologije, SSSR je mogao da parira zapadnim zemljama, i svom najvećem rivalu SAD. Ali čim se došlo u situaciju u kojoj je bilo neophodno napraviti tehnološki prodor i inovacije, Sovjetski Savez i njegovi sateliti tu više nisu mogli da drže korak. To je jasno vidljivo po nivou dohotka SSSR i SAD. 

BDP po stanovniku SAD i SSSR 1950-1990, u međunarodnim USD iz 1990. Izvor: Maddison Project.

 

Iako je dohodak SSSR rastao praktično sve do pada Berlinskog zida 1989, ovaj rast uopšte nije bio spektakularan u poređenju sa njihovim najvećim rivalom. Ovo zaostajanje postaje naročito vidljivo u drugoj polovini 1970-ih godina, i tokom 1980-ih. 

Nakon Drugog svetskog rata, privreda Sovjetskog Saveza je polako sustizala američku (sa 30% na 37%) sve do 1976, ali nakon toga ova razlika ponovo počinje da se povećava, da bi se krajem 1980-ih vratila na početnu poziciju od 30%.      

Ovde je posebno jasna nemoć sovjetske privrede jer teorija konvergencije kaže da će se manje razvijene zemlje brže razvijati pošto one za rast treba samo da primenjuju već postojeće tehnologije, dok razvijene zemlje da bi imale rast moraju da razvijaju potpuno nove tehnologije (jer one postojeće već primenjuju). Prema tome, pošto su SAD bile mnogo razvijenije od SSSR, očekivali bismo da se njegova privreda i brže razvija od američke, što nikako nije bio slučaj.  

BDP po stanovniku SSSR-a kao udeo u BDP po stanovniku SAD. Izvor: Maddison project.

 

Nespremnost privrednog sistema socijalizma da inovira i kreira ili koristi nove tehnologije postala je vidljiva upravo pred njegov kraj – dosta je bilo uporediti postojanje ili kvalitet potrošnih dobara za domaćinstvo u evropskom ili američkom sa jedne, i u sovjetskom domu sa druge strane, od veš mašine i šporeta, do televizora i telefona. Ova nespremnost za tehnološke promene upravo je bila poslednji ekser u kovčegu ekonomskog eksperimenta kakav je bio socijalizam. 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *