Mladen Mrdalj

Politikolog, Predavač na Webster Univerzitetu

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Canva

Lako je početi članak o spoljnoj politici visokoparnim naglašavanjem da moramo biti “realni“ i rukovoditi se isključivo nacionalnim interesom. Mogao bih da citiram upozorenje o(zlo)glašenog i uvek intelektualno uzbudljivog Henrija Kisindžera da “država koja sebi nameće moralno savršenu spoljnu politiku neće biti ni moralno savršena ni bezbedna“. 

Male države teže doživljavaju traumu izbora između moralnih načela i strateških neophodnosti jer pogrešna spoljna politika velike države ošteti, ali male osakati, ako ne i uništi. Kako je nemoguće da se svi u društvu uvek slažu, težnja političke elite bi morala biti da raskorak između moralnih vrednosti i strateških neophodnosti bude što manji. Nažalost, ne samo da je Srbija u raskoraku po nekoliko bitnih pitanja, već reč “procep“ bolje dočarava tragediju naše spoljne politike. 

 

 

Jedan procep je strah od Zapadne osvete ukoliko se ne “osramotimo izdajom“ Rusije podržavanjem zapadnih sankcija zbog napada na Ukrajinu. Drugi je strah da će nas nekako NATO opet napasti ako se ne odreknemo Kosova koje je srce nacionalnog identiteta i ustavom i međunarodnim pravom deo Srbije. I devedesete smo započeli rastrzani između vrednosti zapadne liberalne demokratije (plus romantična istorija “savezništva iz dva svetska rata“) i neophodnosti odbrane srpskih prava i interesa tokom raspada Jugoslavije. 

Čak i ako seciramo suštinu jugoslovenskog problema možemo nazreti procep između vrednosti da se sa Srba skine etiketa hegemonističkog naroda pristajanjem na konfederalizaciju Jugoslavije i hegemoniju drugih naroda i neophodnosti da se odbranom federalnog karaktera Jugoslavije spreči hegemonija nad Srbima. Srebrenica je takođe primer procepa i to višedimenzionalnog: moralni procep traži pravu meru osude, kajanja i otklona od zločina bez izjednačavanja sa Jasenovcem ili Aušvicom; a strateški procep se ogleda u strahu da će prihvatanje zapadnog narativa olakšati evropske integracije Srbije i voditi ukidanju Republike Srpske. Pravi “meta-procep“, tj. procep “uzduž i popreko“!

Sada je ipak gorući problem kako se postaviti oko ukrajinske krize. U tom smislu polazim od tri tačke: nije bitno ko je kriv, Ukrajina, NATO ili Rusija; ne bavim se time šta će Vučić uraditi, već šta procenjujem da bi trebao da uradi; ne bavim se pitanjem zašto i kako smo došli u ovakav raskorak između strateških neophodnosti i moralnih vrednosti. 

Nije bitno ko je kriv, jer bi nas takva logika mogla odvesti u samoubilački sukob sa jačim, pa je zato generalno besmisleno spoljnu politiku ključno opredeljivati na ovom pitanju. Ne bavim se time šta će Vučić uraditi, jer želim da doprinesem raspravi o boljoj spoljnoj politici, a ne opsesiji Vučićem. I treće, ne bavim se uzrocima dominantnog pro-ruskog raspoloženja: Zapadna politika u poslednjih 30 godina i dugogodišnje Vučićevo radikalsko-naprednjačko raspaljivanje psihotičnog pro-ruskog raspoloženja u Srbiji su odredili okvire naših trenutnih mogućnosti. 

Ključni kriterijumi za iscrtavanje strategije su: koji akteri nam mogu naneti više štete, koji su naši interesi i kako da premostimo prethodne dve tačke.

Iako nam gas dolazi iz Rusije, naša trgovina je potpuno zavisna od EU. U slučaju da Rusija zaustavi isporuke gasa EU ni mi ga nećemo imati, kao što je bio slučaj u zimu 2009. U tom slučaju, naše odbijanje da uvedemo sankcije Rusiji nam neće sačuvati dotok gasa, ali će pogoršati odnose sa EU: mogu doći u pitanje doznake iz dijaspore, bezvizni režim, strane investicije (kako je već prećeno), između ostalog. 

 

 

Pritisci mogu eskalirati i tako što bi albanski, crnogorski, bošnjački, ili hrvatski nacionalisti isprovocirali sukobe koje bi Zapad video kao produžetak ruske agresije na Evropu, čemu bi jasan dokaz bilo odbijanje Srbije da uvede sankcije Rusiji, uz delovanje Dodika na blokiranju osude Rusije u Bosni i Hercegovini, kao i skupovi podrške Rusiji. Zapad bi reagovao agresivno u nekom obliku: od tolerisanja etničkog čiščenja Srba sa severa Kosova, do opravdavanja progona Srba u Crnoj Gori i nasilnog svođenja Republike Srpske na beznačajnu autonomiju u okviru Bosne i Hercegovine. 

Rusija može uzvratiti na srpske sankcije glasanjem da Kosovo postane član UN. Ovde se zanemaruje: da bi tako Putin opravdao NATO agresiju, čime bi ruske agresije protiv Moldavije, Gruzije i Ukrajine ostale jedini predmet spora i osude; da bi on mogao da traži priznanje Krima i Donbasa u zamenu za Kosovo, ali mu to Zapad nikako ne bi dao, posebno ne sada; da je tu uvek Kina koja se plaši presedana jednostrane secesije. Dakle, Rusija je u daleko slabijoj poziciji da nam naškodi u odnosu na SAD i EU. 

Već sada izranja pitanje kako će izgledati geopolitička mapa našeg dela sveta nakon agresivnog i ubrzanog programa naoružavanja Nemačke i nekoliko drugih članica EU. Ukoliko se EU pod vođstvom Nemačke ili bar nemačko-francuske osovine nametne kao agresivan vojni blok spreman da reaguje i bez američkog slaganja, onda će Srbiji biti bitnije pozicioniranje između Brisela i Vašingtona, nego između Moskve i “Zapada“. Oklevanje Nemačke da se pridruži američkoj politici prema Rusiji nije skorijeg datuma. Taj raskorak je hroničan i nema razloga da očekujemo da bude manji kako Nemačka bude vojno jačala. On se kod nas naslutio i neretkim uveravanjima da američki “Open Balkan“ nije konkurencija “Berlinskom procesu“. 

Kako god da se rat u Ukrajini završi, teško je očekivati da se Berlin i Pariz raduju ulozi graničara prema izolovanoj i ušančenoj Rusiji u dugoročnom globalnom sukobu SAD sa Kinom kojoj će Rusija služiti kao sirovinska baza i plaćenička vojska. Verovatnije je da će pod izgovorom sprečavanja rusko-kineskog globalnog bloka požuriti da nađu izgovor zašto treba obnoviti trgovinu sa Rusijom, makar ona nastavila da okupira istočnu Ukrajinu i u decenijama pred nama. Uostalom, po istom receptu je SSSR okupirao istočnu Evropu, uključujući i istočnu Nemačku, što će biti upotrebljiva istorijska analogija. 

Takav razvoj događaja neće ići na ruku SAD, niti pro-američkim državama istočne Evrope, uključujući tu i zapadnu Ukrajinu. SAD će tražiti načina da ostanu stariji partner u Evropi, a francusko-nemačka osovina kontrolu nad svojim “dvorištem“. U tom pogledu Vašingtonu treba neprekinut niz pro-američkih država od Baltika do Grčke. Uz tradicionalno pro-američko raspoloženje baltičkih država, Poljske i Rumunije, te nedavni posebni strateški sporazum SAD i Grčke, naziru se obrisi pro-američke grupacije EU država. Srbija se geografski nalazi među njima, sa svim nerešenim problemima na Kosovu, u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. 

Da bi Srbija te probleme rešavala u svoju korist, ona ne sme biti prepoznata kao proruski akter. Svaki incident u regionu bi vodio toj identifikaciji i posledično utrkivanju EU i SAD ko će Srbiju više kazniti. Najveći signal odricanja od te titule je praćenje bar minimuma sankcija koje EU države uvode Rusiji. 

Podrži Talas donacijom

Takođe, u vreme opšte psihoze zapadnih javnosti usmerene na rusku opasnost, idealno je vreme da Srbija pruži svoju spoljnu politiku u tri pravca. U jednom pravcu bi agresivno povela kampanju za ubrzanje članstva u EU za sve preostale države Balkana. Kosovski problem bi se rešio po ugledu na kiparski: Srbija bez Kosova bi ušla u EU, ali Kosovo bi ušlo u EU kada se postigne konačni sporazum. Ovo bi bio i veliki pozitivan signal za buduću EU politiku ka Ukrajini, gde bi se revitalizacija kiparskog rešenja mogla ponuditi kao srednji put koji francusko-nemačka osovina traži: prekid rata i nagrađivanje zapadne Ukrajine otpočinjanjem pristupanja. Ova konstrukcija bi se dala pravdati posrednim uticajem na okupiranu istočnu Ukrajinu i Rusiju kroz jačanje prozapadnih i pro-EU krugova koje bi nadahnjivao napredak zapadne Ukrajine. 

Istovremeno bi Srbija pokrenula i drugi pravac signaliziranjem spremnosti da se razgovora o pridruživanju NATO-u. Ukoliko Vašington želi da u ruskim medijima ima ugled poslednjeg branioca Rusije u Evropi. Uz to, ulazak Srbije u NATO bi automatski uveo i BiH. Naravno, cela konstrukcija bi zahtevala kreativno tumačenje Povelje NATO o prijemu novih članova kako bi se regulisalo pitanje Kosova, ali bi potencijalni dobitak na širem planu mogao prevagnuti američke interese. 

Treći pravac je osnivanje posebnog kluba članica UN koji bi se fokusirao na poštovanje teritorijalnog integriteta putem raznih aktivnosti: pokretanja rasprava i inicijativa u UN, pisanja izveštaja, međunarodnih konferencija i slično. Srbija bi pozvala Ukrajinu da predsedava tom organizacijom kao osnivač, dok bi Srbija pružila gostoprimstvo osnivačkom sastanku. Članice bi bile i sve NATO i EU zemlje  koje ne priznaju nezavisnost Kosova i koje zbog toga uživaju popularnost u Srbiji, kao i sve druge članice UN. Na taj način bi se stvorio pritisak da se što pre smanji identifikacija Srbije i Ukrajine, bilo ubrzavanjem članstva Srbije u EU, bilo dodatnim približavanjem članstvu u NATO, bilo oboje. 

Dobitak ove trosmerne strategije je trostruki: što se Srbija manje identifikuje sa Rusijom to manje ekonomski šteti; antisrpskim nacionalizmima se drastično smanjuje prostor da isprovociraju sukob i time zapadnu reakciju protiv nas; a posledično Srbija dobija više slobode u zaštiti svojih interesa u regionu. Takva promena bi dramatično olakšala posao budućim generacijama političkih lidera u Beogradu, jer bi se široke srpske mase navikle na to da je moguće nacionalne interese braniti i u okviru EU i NATO. Sve što je potrebno da bi se takva svest počela širiti je da Vučić jednom iskoristi svoju propagandnu mašinu u korist smanjivanja procepa između moralnih vrednosti srpskih masa i njihovih strateških potreba.   

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *