Foto:Canva
Kada je Džo Bajden stupio na dužnost u januaru 2021, jedan od prvih govora novog predsednika u Kongresu naglašavao je određene glavne planove u spoljnoj politici. Jedna od ključnih najava je želja za stvaranjem globalne koalicije demokratskih država sveta naspram različitih uticajnih autokratskih država poput Rusije ili Kine. Peking je uokviravan kao najveći izazivač i potencijalna buduća pretnja za poredak koji su SAD promovisale nakon Drugog svetskog rata do danas.
Haotično povlačenje iz Avganistana bacilo je sumnju na iskrenost u proklamovanim namerama o svetskom angažovanju Amerike i stvorilo percepciju da će ova država ipak težiti izolacionizmu u praksi. Način na koji su i poslednje američke snage napustile Kabul i prepustile vlast talibanskim snagama, govorio je više o Americi koja suštinski nije više zainteresovana za globalne angažmane i brigu o ljudskim pravima po svaku cenu.
Međutim, pre tačno dve nedelje ruski napad na ukrajinsku teritoriju i početak ove vojne intervencije, doveo je do suprotnog efekta. Planovi koje je Bajden izneo u svom govoru pred Kongresom 2021. godine, realizuju se rapidnom brzinom. Kroz samo dve nedelje, desila su se globalna politička prestrojavanja koja u bilo kojim drugim okolnostima nisu bila moguća. Ona donose novi raspored snaga i dobrim delom pretvaraju ideje administracije demokrata brzo u realnost.
Bajdenova strategija i rat u Ukrajini
Ideja o globalnom okupljanju demokratskih država prisutna je od predloga pokojnog senatora Džona Mekejna, preko čuvenog Obaminog i Bajdenovog čoveka za Aziju, Kurta Kembela, pa do britanskog premijera Borisa Džonsona i njegovog predloga D-10. Strateški ugao takvog okupljanja bi bilo povezivanje vrednosno srodnih država sveta, koje bi dodatno povećale svoju međuzavisnost i bolje koordinisale svoje delovanje.
Sa jedne strane taj blok bi ujedinjavao atlansko krilo oličeno u državama članicama EU i NATO-a i srodnim saveznicama koje (još) nisu članice. Ovo atlansko krilo bi predstavljalo kontru Rusiji, čija se zona uticaja za prethodnih 30 godina drastično smanjila na tek nekoliko država. Na drugoj strani, pacifičko krilo bi objedinilo sve države koje su blizu Kine i smatraju je za pretnju. U njih spadaju: Australija, Japan, Južna Koreja, Tajvan, Novi Zeland, Filipini, Vijetnam i u određenoj formi i Indija. Na taj način bi se u regionu Dalekog Istoka održao multipolaran sistem naspram trenutne unipolarnosti Kine, što bi i bila brana daljem širenju multipolarizma u svetu.
Iako je urađeno nekoliko koraka u ovom smeru, plan je delovao kao dosta spor u realizaciji. SAD jesu sa Australijom i Ujedinjenim Kraljevstvom napravile novi savez AUKUS, koji bi trebalo da rapidno podigne mornaričke kapacitete Australije i produbi međusobnu saradnju. Savez Indije, Australije, Japana i SAD, QUAD, oživljen je i predlaže se njegovo proširenje. Doprema se američka vojna pomoć Tajvanu koji je u strahu od kineske invazije, a revitalizuju se stara vojna savezništva poput onog sa Filipinima.
Ovi koraci su delovali nedovoljno odlučno, sa naročitom slabom efikasnošću među evropskim državama. Emanuel Makron je NATO proglasio “klinički mrtvim“, Nemačka spoljna politika trudila se da balansira između ekonomskih interesa saradnje sa Rusijom i Kinom, a da održava i dobre političke odnose sa Vašingtonom. Pojedini lideri unutar Višegradske grupe, poput Zemana ili Orbana, prilično su mlako nastupali prema Rusiji i Kini, čak i prilično otvoreno prema njihovim uticajima. Severni tok 2 između Nemačke i Rusije bio je prilično blizu potpune realizacije. Ipak, ruska invazija na Ukrajinu dovela je do brzog preokreta celokupnog stanja.
Rat u Ukrajini i Bajdenova agenda
Iznenadni rat u Ukrajini savršeno se uklopio u novi spoljnopolitički narativ SAD-a i administracije demokrata. Jedna država koja se 2014. odlučila za prozapadni i prodemokratski kurs napadnuta je od autoritarnog suseda i njen opstanak i kao prozapadne, i kao demokratske, i kao nezavisne države, doveden je u pitanje.
U ovoj viziji sveta, definisanoj kao vrednosno nadmetanje demokratija i autokratija, Ukrajina predstavlja referendumsko pitanje i važan test nakon avganistanskog povlačenja. Taj referendum je da li će Amerika pomoći odbrani države koja ima demokratske ambicije naspram pretnje autokratske države ili je u pitanju samo retorika, a u praksi će vladati spoljnopolitički izolacionizam.
Sjedinjene Američke Države su kroz svoje delovanje od početka krize pokazale prvo. Okupljena je globalna koalicija demokratskih država, uvedene su najoštrije sankcije Rusiji od američkih sankcija Iranu, NATO je revitalizovan kao savez, pružena je jasna podrška Kijevu u svim oblastima, osim direktnog ulaska u sukob koji bi izazvao Treći svetski rat.
U samo dve nedelje, Nemačka je napustila Severni tok 2 i najavila povećanje svoje vojne potrošnje na 2% BDP-a, a Francuska je na atlantističkoj spoljnopolitičkoj poziciji. Ove tri promene nije uspeo da izdejstvuje bilo koji američki predsednik kroz skoro tri dekade, a sada su se desile u nekoliko dana. Evropska unija se odlučila da otvoreno finansira i šalje naoružanje Ukrajini, a za sankcije Rusiji zalažu se i spomenuti Zeman i Orban.
Na drugom kraju planete, američki pacifički saveznici većinski su se pridružili sankcijama. Japan, Tajvan, Južna Koreja, Australija i Novi Zeland uveli su takođe sankcije Moskvi i pružili su podršku Ukrajini. Znajući da bi uspešna invazija Rusije na Ukrajinu sutra značila veće šanse za kinesku intervenciju na Tajvan ili još asertivnije kinesko ponašanje prema svojim drugim komšijama, američki pacifički saveznici su ozbiljno shvatili situaciju.
Planirana globalna koalicija demokratskih država, koja je imala brojne prepreke u praktičnoj realizaciji, sada je dobila konkretan povod za svoje okupljanje. Bajdenova administracija ga je iskoristila i ovaj savez država je gotovo 90% kompletiran sa nekoliko izuzetaka, poput Indije i manjih pacifičkih država. Ta koalicija država sutra može predstavljati osnov za neki vid organizaciono bolje definisanije saradnje, a sa ruskom invazijom pokazuje se da povoda za to zaista ima dosta.
Novi politički blokovi i Ukrajina
Rat u Ukrajini dobrim delom dao je smisao nejasnoj spoljnoj politici evropskih država i spletom okolnosti ih radikalno uokvirio u spoljnopolitičku viziju Amerike. Evropska unija je od bloka država koji je ekonomske dobitke plaćao manjom spoljnopolitičkom snagom, postao blok država koji će ekonomski platiti povećanje svoje spoljnopolitičke snage. Pacifičke demokratske države su od dosta nezainteresovanih za globalna pitanja, postale pouzdan partner u obuzdavanju autokratskih sila čak i u njima geografski dalekoj Evropi.
Na drugoj strani, autoritarne sile još nisu sigurne oko svog budućeg delovanja i organizovanja. Rusija u svom poduhvatu ima podršku autoritarnog režima Lukašenka u Belorusiji, ali ne i autoritarnog režima u Kazahstanu. Kineska spoljna politika po pitanju Ukrajine je prilično ambivalentna i sumnjičava prema Rusiji, dok je Iran takođe vrlo rezervisan. Sve autoritarnija Turska Redžepa Tajipa Erdogana, svoju pomoć i podršku pruža Ukrajini, a naročito je značajna u sferi borbenih dronova Bajraktar koji prave razliku na bojnom polju. Bliskoistočne monarhije takođe nisu najsigurnije u svoje pozicije.
U ovakvim okolnostima, bez obzira na finalni rezultat ukrajinskog sukoba, jedna stvar ostaje kao trajna posledica. Ta posledica je da su SAD uspešno iskoristile ovu krizu da svoje spoljnopolitičke ciljeve na brzinu sprovedu u delo i stvore kostur koalicije vrednosno srodnih država, koje taj vrednosni sistem može braniti od autoritarnih izazivača koji su se pokazali kao nedovoljno ujedinjeni i bez zajedničke vizije. Ukoliko Ukrajina iz sukoba izađe kao država koja se odbranila od ruske invazije i održala svoju političku nezavisnost, to će ovom globalnom prestrojavanju dati dodatnu političku snagu.
Iz tog razloga, prilično odvažna odbrana ukrajinskih građana od ruske invazije nije samo odbrana njihove države i demokratije u Ukrajini, već je dala motivacije i snage ostatku demokratskog sveta da se bolje organizuje. Nije isključeno da baš ta borba da ključni doprinos dosta efikasnijem prestrojavanju ostalih demokratskih država i ključnu stratešku prednost na srednji rok protiv svojih izazivača. To bi dobrim delom značilo da rat u Ukrajini nije samo pitanje gde se rešava status Ukrajine kao države, već prelomnu tačku nakon koje svet u kom živimo dobija novi politički oblik. Amerika će se potruditi da baš to bude novi ishod.
Programski direktor Novog trećeg puta