Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto:UnSplash

Od rimskog govornika i političara Marka Tulija Cicerona – ako već ne od doba asirskih tablica iz Ninive – razni autoriteti nas uveravaju da je „već sve rečeno“. I zaista, kad čovek pogleda obim produkcije, kako prozne, tako i diskurzivne, kako „papirne“ tako i digitalne, utisak da je veoma teško, najblaže rečeno, napisati ili reći nešto istinski originalno. A ipak, svako malo pojavi se autor koji to demantuje, unoseći dramatične inovacije i razbijajući izanđale klišee i kalupe. 

Ted Ćang je svakako baš takva (super)nova zvezda na literarnom nebu 21. veka i dokaz – ukoliko je nekome bio potreban – da naučnofantastična proza ne samo da nije mrtva, već itekako ima šta novo da kaže. Dobitnik četiri nagrade „Hjugo“ (najuglednijeg naučnofantastičnog priznanja koje dodeljuje Svetska SF konvencija) i četiri „Nebule“ (nagrada publike, pojednostavljeno govoreći), Ćang je nažalost i dalje najpoznatiji tek kao autor književnog predloška za film Denisa Vilneva Dolazak (eng. Arrival, 2016). Bez obzira što je Dolazak (zasnovan na „Priči tvog života“) relativno dobar film, naročito kad se uporedi sa ostatkom visokobudžetne SF filmske produkcije koja je najčešće idiotska, Ćangov opus sadrži i znatno bolje stavke.

 

 

Istovremeno, poput autora kao što su bili na primer Kafka, Harper Li, Đuzepe di Lampeduza ili – možda i ključno – Horhe Luis Borhes, Ted Ćang je dokaz lažnosti teze o „prelasku kvantiteta u kvalitet“. Iako su poneke bizarne urbane legende o njemu svakako neutemeljene (npr. da na početku svake – kineske! – nove godine odlučuje koju će pripovetku te godine napisati), činjenica je da je njegov dosadašnji opus veoma mali: dve zbirke pripovedaka, Priča tvog života i druge (2002) i Izdisaj (2019), koje sadrže i novele prethodno objavljenje u časopisima, i par rasejanih tekstova po raznim književnim časopisima i medijima. To je sve. Ali je i više nego dovoljno!

Rođen 1967. godine na Long Ajlendu, savezna država Njujork, kao dete kineskih emigranata, Ćang potvrđuje sve pozitivne stereotipove o drugoj generaciji Amerikanaca azijskog porekla. Studirao je računarske nauke na prestižnom Braun univerzitetu, nakon čega radi u IT industriji. Uprkos ogromnih uspeha na koje su njegove kraće forme naišle i kod kritičara i kod publike, Ćang nikad nije napustio svoj dnevni posao kao programer i tehnički pisac. Poslednje dve decenije sa porodicom živi i radi u Sietlu. (Vredi pomenuti i da se na relativno nisku književnu produktivnost nadovezuje njegov totalni perfekcionizam, još jedna odlika koju deli sa mnogim titanima pisane reči; verovatno bi i peti „Hjugo“ bio njegov da nije odbio nominaciju 2003. godine sa objašnjenjem da je lično nezadovoljan formom u kojoj je priča objavljena.)

 

 

Nedavno se Ćangova druga zbirka pripovedaka, Izdisaj, pojavila u srpskom izdanju beogradske BOOKE, u prevodu našeg istaknutog književnika i prevodioca Gorana Skrobonje (eto još jednog imena koje bi trebalo da je znatno prisutnije u domaćoj kulturnoj javnosti – ali nije i neće biti, pošto se slabo uklapa u dominantni nacional-boljševički mentalitet i odgovarajuće kulturne politike). BOOKA je, valja naglasiti, prethodno prevela i Ćangovu prvu zbirku, Priča tvog života i druge.

Prevod je odličan, naročito u svetlu činjenice da je Ćang maestro još jedne borhesovske veštine – neologizma; to je samo jedan od razloga zašto ga uopšte nije lako prevoditi. Dodatna suptilnost sastoji se u tome što Ćangove neologizme nije uvek lako razlikovati od „istinskih“ termina koji karakterišu ili neku tehničku disciplinu – najčešće računarske nauke – ili onih koji su vezani za od nas udaljenu epohu (sjajan primer ove vrste jeste uvodna pripovetka u zbirci, „Trgovac i alhemičareva kapija“, čija se radnja odvija u doba procvata Abasidskog kalifata i srednjevekovne arapsko-persijske civilizacije).

Ćang je majstor i veoma dugačke priče/novele i veoma kratke priče, prave borhesovske vinjete ili minijature. U Izdisaju imamo odlične primere i jednoga i drugoga. Dok su „Životni ciklus softverskih objekata“ i „Nespokoj je vrtoglavica slobode“ nesumnjivo novele sa detaljno razvijenim likovima i širokim rasponom narativa, minijature poput „Velike tišine“ ili „Onog što se očekuje od nas“ su ultrakratki pogoci u srce deKirikovske metafizičke enigme.

Podrži Talas donacijom

Upravo tu i vidimo ono što izdvaja Ćanga među brojnim savremenim autorima: njegova zaokupljenost Velikim Pitanjima (kapitalizacija ovde ne nosi nikakav ironijski podtekst, to naprosto jesu neka od najvećih pitanja sa kojima se ljudski um ikada suočio). Ko drugi bi pisao priče i novele o npr. toplotnoj smrti univerzuma („Izdisaj“), spojivosti determinizma i slobode volje („Ono što se očekuje od nas“, „Istinitost činjenica, istinitost osećanja“), zatvorenim vremenskim krivama („Trgovac i alhemičareva kapija“), ili erotskim aspektima veštačkog života („Životni ciklus softverskih objekata“)? Već to je vrhunska vrlina u ovom svetu opsednutom sitničavim lažnim problemima i parohijalnim zađevicama.

Ko će se još baktati sa Drugim zakonom termodinamike, ako se već može (profitabilno) pisati o preferiranim zamenicama, „bezbednim prostorima“ i sličnim postmodernističkim glupostima? Ali Ćang ide i dalje od toga, pristupajući Velikim Pitanjima ne samo sa pronicljivošću istinskog filozofa, već i sa snažnim emocijama ne samo za likove koji se sa problemima suočavaju, već i za sam predmet; ono što je Ajnštajn zvao „intelektualnom ljubavlju za temu istraživanja“.

Perfektan primer svega ovoga je naslovna priča, „Izdisaj“, u kojoj se ispoljavaju neki od najboljih aspekata Ćangovog pripovedanja. Najpre, izbor forme: pripovetka je suštinski epistolarna ili kvazi-dokumentarna. Naučnik koji pripoveda u prvom licu piše nešto opušteniji laboratorijski dnevnik ili memoarsku formu gde opisuje okolnosti u kojima je došao do velikog otkrića. Kao kada bismo imali na raspolaganju Njutnov dnevnik ili Kopernikove memoare.

Međutim, scenografija se dramatično proširuje, postajući doslovce kosmološka, već u prvoj rečenici koja glasi: „Dugo se govorilo kako je vazduh (koji drugi nazivaju argonom) izvor života.“ (str. 35) Argonom? Argonom??? U našem „stvarnom“ univerzumu, argon je inertni gas koji doduše jeste prilično rasprostranjen i ima ga u planetarnim atmosferama, npr. oko 2% u atmosferi Marsa i nešto slično na Titanu, ali teško da bi neki govornik mogao da ga pomeša sa vazduhom. Sem toga, budući inertni gas, po svojoj fizičkoj prirodi argon ne učestvuje u hemijskim reakcijama, posebno ne onim oksidacije koje su neophodne za postojanje nama poznatih oblika života; a ipak se apostrofira, makar od strane nekih neimenovanih govornika, kao „izvor života“! Život o kome se ovde radi izvesno ne može biti zasnovan na (bio)hemijskoj osnovi, kao što je sav život na Zemlji; ovo odmah otvara doslovce desetine novih pitanja. A tek smo na prvoj rečenici. I tu ćemo se zaustaviti: reći bilo šta više na ovom mestu bilo bi kvarenje zadovoljstva u čitanju ove istinski fantastične (u svakom smislu reči) pripovetke.

 

Izdisaj: domaće izdanje i original.

 

Izdanje beogradske BOOKE je grafički veoma jednostavno (kao, uostalom, i original), a ipak robusno i privlačno, naročito u svetlu veoma povoljne cene, čak i za srpske osiromašene uslove. Ukoliko ga se već niste dočepali tokom pandemijskih dana, dograbite Izdisaj što pre. Univerzum možda ima mnogo biliona godina do toplotne smrti, čak i pod najpesimističkijim kosmološkim pretpostavkama, ali svako od nas ima mnogo manje vremena na raspolaganju – tako da niko ne treba da ga troši na stvari svakako daleko manje zanimljive od proze Teda Ćanga.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *