Vreme čitanja: 8 minuta

Foto:UnSplash

Dok se obruč ruskih tenkova steže oko Ukrajine i svet upada u novi hladnoratovski košmar, teze američkog politikologa Džona Miršajmera, koje su mnogi odbacivali zbog prenaglašenog realizma, dobijaju svoju krvavu potvrdu. U nekoliko knjiga i radova, naročito u delu Velika iluzija – liberalni snovi i međunarodna realnost (2018) kao i proročkom tekstu „Zašto je za ukrajinsku krizu kriv Zapad“ (2014) ovaj autor objašnjava, ubedljivo, zašto je liberalni pristup u međunarodnim odnosima osuđen na neuspeh. Miršajmer je predvideo da će Ukrajina, prvo opijena slatkim obećanjima pripajanja Zapadu, biti ostavljena na milost i nemilost ruskom medvedu i to bez razmišljanja – onda kada za to dođe trenutak. 

Ta „izdaja saveznika“ nije puki danak tradicionalne hipokrizije koja se pripisuje zapadnom svetu u njegovom odnosu prema članicama kluba zemalja „moneta za potkusurivanje“, koju je i Srbija (stalni član) nekoliko puta u svojoj istoriji osetila. Reč je o unutrašnjoj logici liberalnog shvatanja sveta koja, kada se prenese na polje spoljne politike neminovno dovodi do suprotnih rezultata od najavljivanih. Umesto više stabilnosti liberalizam u spoljnoj politici dovodi do veće nestabilnosti i beskonačnih ratova. Umesto izgradnje demokratije i vladavine prava liberalizam stvara razrušena društva bez perspektive dok se istovremeno krnje liberalne institucije u njegovom sopstvenom dvorištu.

 

 

Razlog je prost: ideologija ljudskih prava nije ni starija ni jača od nacionalizma a naročito ne od realizma u međunarodnim odnosima. U prvom slučaju, nacionalizam i nacionalne države su osnovne činjenice savremenog sveta, dok su individualna prava, kako kaže Džeremi Bentam koga Miršmajer sa simpatijama navodi, „retorička besmislica i glupost nad glupostima“. Po američkom politikologu, čovek je pre svega društvena životinja pa onda individua.

U sudaru sa imperativom univerzalizma ka spolja (širenje ideologije ljudskih prava) i partikularizma iznutra (imperativa nacionalne države), trpi i jedno i drugo – i nacionalna država liberalne sile ali i zemlja čiji je ona pokrovitelj. Širenje demokratije, često i tamo gde ne postoje ama baš nikakvi preduslovi za to, nije izdanak samo socijalnog inženjeringa već i potpunog odsustva predstave o geopolitičkom kontekstu i balansu moći u svetu. Primeri Avganistana i Iraka više su nego rečiti u ovom smislu, ali mnogo ne zaostaje ni Kosovo, kao nedonošče Klintonove progresivističke utopije. 

„Nacionalizam i realizam poklanjaju malo pažnje pojedincima i pravima već umesto toga sagledavaju svet u smislu različitih nacionalnih država, što odražava činjenicu da su ljudi principijelno društvena bića koja imaju fundamentalno različite poglede na to šta konstituiše dobar život.“

Ovo znači, po Miršajmeru da ne postoji samo jedan pogled na svet, kako bi svaki liberalni hegemon u unipolarnom svetu želeo da predstavi. Postoje više podjednako legitimnih pogleda, pa tako i ruski, strogo realistički gledano – pored američkog, evropskog, kineskog, itd. Realizam se ne gadi na autoritarizam, diktaturu, čak ni na totalitarizam. Realizam ne gaji ni vigovsko shvatanje istorije kao uzlazne putanje bespovratnog napretka čovečanstva ka obistinjenju jednog poželjnog socijalnog ideala. Realizam je filozofija snalaženja u realno postojećim odnosima i ravnotežama snaga.

Liberalni pristup podrazumeva širenje trgovine, povezivanje i brisanje granica, ali to, usled „hiperglobalizacije“ dovodi do nezaposlenosti, masovnih imigracija i povećanja socijalnih razlika upravo u zemlji koja forsira takvu taktiku, tako da se liberalizam sukobljava sa imperativima izgradnje i očuvanja nacionalne države. 

Sa druge strane, liberalna velesila može da širi demokratiju po svetu zanemarujući realističke obzire samo kada postoji unipolarni svet, u kome vlada samo ona. Jedino je tada moguć liberalni međunarodni poredak i jedino tada liberalni hegemon može da „govori kao liberal a ponaša se kao realista“.

U svetu gde postoje druge podjednako ili približno jake i liberalnoj viziji suprotstavljene sile nepraktikovanje realizma liberalnu silu može skupo da košta. Toga je i Zapad svestan, pa će biti samo retorički ali ne i praktično liberalan prema Ukrajini, a sama Ukrajina će, ni „ni kriva ni dužna“ platiti ceh zapadnih retoričkih bravura. Miršajmer zato predlaže da Ukrajina ostane „tampon“ zona, zemlja koje će biti neutralna i između dva sveta, na dobrobit svih. 

 

 

Bez sumnje, Miršajmerova analiza ima nekoliko značajnih doprinosa. Prvo, ona donosi preko potrebno provetravanje ustajalog vazduha u taboru progresivne političke elite koji još žive u ružičastom svetu Klintonove liberalne hegemonije iako je povlačenje iz Avganistana u praktičnom, i još više u simboličkom pogledu označilo definitivni kraj ove epohe.

To je čitava ona družina strastvenih „menjača“ sveta, od ljudi u akademiji do novinara, političara i zaludnih socijalnih ratnika, koja se raduje instant intervencijama i stvaranju novih država iz malog mozga ali koja i dalje nije spremna da uči iz poraza politike koju zagovara. To su isti oni koji spoljnoj politici pristupaju kroz uprošćenu prizmu manihejskog shvatanja sveta u kojoj uvek jasno postoje krivci i „zaslužni“, dobri i loši, i koji ne prave razliku između režima i naroda, uvek spremni na primenu paketa mera – od sankcija do bombardovanja – prenebregavajući dugoročne posledice svojih politika.

Drugo, Miršajmerova analiza usmerava našu pažnju ka realizmu, možda i previše, ali to je lekovito imajući u vidu jakobinsku strast popravljanja sveta koju je inaugurisao dvojac Klinton-Olbrajt. Ona nas upozorava da je realizam vezan za samo biće politike kao delatnosti manipulacije moći, te da zanemarivanje postojećih relacija i balansa moći radi kreiranja hipotetičkog novog sveta po pravilu stvara mnogo više problema od onih koje pokušava da reši.

Treće, ona donosi jednu korisnu terminološku razliku koja se često gubi iz vida pa se različite i međusobno suprotstavljene „liberalne“ doktrine stavljaju pod zajednički kišobran liberalizma. Kada koristi reč liberalizam ili „politički liberalizam“, Miršajmer misli zapravo na „progresivni liberalizam“, koji za razliku od „modus vivendi liberalizma“ ne insistira samo na individualnim pravima koje država treba da štiti već i na novom setu prava koje ona mora aktivno da promoviše.

Ta prava treba da budu predmet nadgledanja i promovisanja ne samo od strane nacionalne države već i međunarodnih institucija i organizacija. Ukratko, on ne misli na libertarijanizam, već na ono što bi klasični liberali nazvali progresivizmom (a to, barem za njih, nije daleko od socijalizma). Ova terminološka napomena je važna, iako nije skroz Miršajmerova. Intervencionizam kao ni ideja supremacije neizabranih nadnacionalnih međunarodnih organizacija nije bliska kako libertarijanizmu tako ni njegovom starijem prethodniku, klasičnom liberalizmu.

Libertarijanska teorija međunarodnih odnosa je u tom pogledu potpuno redukcionistička, kao u slučaju Ron Polove doktrine koja zabranjuje kritiku politika drugih država u slučaju kada matična država sprovodi ili zagovara intervencionističku politiku. Sa druge strane, politički liberalizam prirodno teži intervencionizmu, budući da promoviše univerzalna ljudska prava čiju primenu treba da nadgledaju nadnacionalne organizacije i čak neka vrsta „svetske vlade“. Reč je o onim državama, po Miršajmeru, u koje je „ugrađen krstaški mentalitet i kome teško odolevaju“. 

Koliko je rat u Ukrajini Miršajmerovoj teoriji dao za pravo? 

Čisto teorijski, Miršajmer iscrtava previše grube pojmovne podele na liberalizam, nacionalizam i realizam, što je inače svojstveno jednom „geopolitičkom umu“ ali i međunarodnim odnosima kao disciplini, pa mu to ne treba puno zamerati. Ipak, kada se postave tako oštre granice postoji opasnost da se izgubi iz vida da sladunjavi narativ ljuskih prava zapravo može u stvari biti samo jedan prikriveni realpolitik. Ako su se društveni ideali Zapada raširili po čitavom svetu, onda njihovo čuvanje ne može biti jedino liberalni fantazam, već i polaganje računa realnosti koja već postoji.

 

Podrži Talas donacijom

 

Kada dakle, NATO pomera granice ka istoku i Evropska unija planira proširenje na Ukrajinu, to nije samo politika koja ruši postojeći balans snaga, već i igranje na kartu raspoloženja velikog dela stanovništva Ukrajine, koje je prozapadno, i koje – što trenutni događaji pokazuju – tu svoju orijentaciju želi da odbrani po svaku cenu.

To je takođe realpolitička činjenica. Širenje moći uticaja je tipično realistički potez, naročito u svetlu meke moći, i teško je nazreti da u ovom pogledu postoji krupna razlika između Reganove spoljnopolitičke doktrine (setimo se samo fiktivnog „zvezdanog rata“ koji je on pokrenuo) i onoga što je za ovih tridesetak godina radio NATO ili EU – barem u pogledu Ukrajine. Podsetimo se da NATO nikada nije otišao dalje od obećanja davanja članstva Ukrajini, slično kao i sa udaljenom „šargarepom“ koju je nutkala EU.

NATO je bio možda i previše osetljiv na balans moći tokom političkog uspona političkog fenomena Putin. O tome govori i ono simpatisanje ruskog lidera od strane Buša Mlađeg, Obame, pa čak i Trampa koji je Putina nazivao „genijalnim“. Međutim, Miršajmer je potpuno u pravu, pozivajući se na stavove američkog diplomate Džordža Kenana, da je tokom devedesetih godina hladnoratovsko treniranje strogoće prema poraženom neprijatelju odbilo Rusiju upravo u ključnom momentu kada ju je trebalo privući za ideale zbog kojih sada Ukrajina krvari. 

Dalje, realpolitički rezoni koje poput preciznih snajperskih hitaca ispaljuje Miršajmer odbijaju se o zid i udaraju unazad. Strogo izolacionistička politika koju bi sprovodile SAD po Ron Polovoj doktrini, pre ili kasnije oslabile bi njen uticaj u svetu i ojačale snagu i dominaciju drugih, autoritarnih ili čak totalitarnih sistema. Druga, realnija opcija, nekog povampirenog „ušančavanja“ u međunarodnim odnosima koja bi ipak držala do liberalnih ideala, nije realna u svetu hiperglobalizma i tehnološke povezanosti. U krajnjoj liniji, može pobediti samo jedan, a pre ili kasnije balans se mora poremetiti. Realizam, zar ne. 

Ono što ipak najviše smeta u Miršajmerovoj analizi slučaja Ukrajine jeste naivna predstava o svetu politike i njegovim akterima – naivna, jer polazi od previše šablonizirane geopolitičke vizije. Kada opisuje zapadnu politiku širenja NATO ka ruskim granicama, Miršajmer ukazuje na neke njene iracionalne elemente, kao što je pomenuti stav odbijanja i arogancije tokom devedesetih, ali i sprovođenje Narandžaste revolucije, koja po njemu nema skoro nikakvih veza sa težnjama Ukrajinaca, već je uvezena spolja.

Međutim, kada govori o Putinu, u kome vidi oličenje realpolitičkog maga, onda on govori o savršeno racionalnom akteru koji uvek deluje reaktivno (Putin je navodno bio iznenađen dešavanjima u Kijevu 2013-4, pa je okupacija Krima bila iznuđeni potez) i čije delovanje je proizvod težnji celokupnog ruskog naroda. Ne samo da on izjednačava realizam sa racionalizmom – kao da bi i jednom političaru uspelo da bude potpuno racionalan – već i otvoreno simpatiše Putina za koga izjavljuje da je „prvoklasni strateg koga treba da se plaši i poštuje svako ko ga izaziva na polju spoljne politike“.

Štaviše, Miršajmer konstatuje da iako je reč o autoritarnom vođi, ništa ne ukazuje „da je on mentalno nestabilan“. Verovatno bi Miršajmer radije zaboravio ove svoje reči sada kada Rusija pokušava da okupira celokupnu Ukrajinu a njen lider zvecka nuklearnim oružjem. Kao realpolitički mislilac, on prečesto zaboravlja koliko moć opija i menja karakter, naročito onda kada je apsolutna i neoročena.

Proizvod naivnosti je i uverenje da ruski medved ne bi ispružio šapu ka Ukrajini da ga Zapad nije isprovocirao svojim otvorenom i tajnom strategijom NATO širenja. Ruska ekonomija koja sa svojim obimom ne prevazilazi italijansku ili špansku nalazi se pred kolapsom – dok rusko društvo tavori u institucionalnom i identitetskom rasulu, bez tračka svetlosti na horizontu. Šta Rusija kao zemlja nudi svojim građanima i svetu? Koji je to ideal kome Rusija teži osim ideala čvrste ruke i korbača koje reklamira njen lider?

To je mnogo veći problem od zapadne pretnje proširenja na Istok – bio i ostao. Oni koji bezpogovorno podržavaju čoveka koji svoju autoritarnu vladavinu održava podgrevanjem hladnoratovskih strahova i (fizičkim) likvidiranjem opozicije, nisu sposobni da razluče sopstvenu destruktivnost i nihilizam od ljubavi prema Rusiji. Takvo rusofilstvo je zapravo antirusko u svojoj srži. Čitajući memoare ruskog anarhiste Kropotkina, prosto iznenadi činjenica koliko je Rusija u drugoj polovini devetnaestog veka – bez obzira na sve probleme u kojima se nalazila – bilo društvo poleta koje je težilo slobodi.

Ta težnja nije bila samo muka potlačenih i uvređenih, kmetova i pojedinih slobodoumnih ljudi, već i mnogih aristokrata pa čak ponekad i cara. Da je boljševička revolucija došla samo deceniju kasnije odbila bi se o moćnu liberalno-kapitalističku građevinu na Istoku, kako je to tvrdio standardno dobro upućeni Kinelt Ledin. Jedino je društvo koje je nekada postojalo u Rusiji i koje je komunizam uništio, moglo da iznedri sve one velikane koji su proslavili slovensku dušu, slovensku kreativnost. Ali šta je od svega toga ostalo danas kada jedan čovek vodi usamljeni rat protiv bratske zemlje dok njegovoj sopstvenoj preti još veća beda i izolacija?

Osnovni deficit Miršajmerove teorije jeste što u njoj nema mesta za obične ljude i njihove težnje. Kao da je svetska politika samo poligon večne igre genijalnih lidera i moćnih vojnih mašinerija. Kao da u njoj ne postoje ideali i strasti ljudskog srca koje pokreću na delovanje, često iznenada, neplanirano i nasuprot volji moćnika.

U Miršajmerovom svetu svaka revolucija je orkestrirana i danak liberalne hegemonije, iako zapravo ni jedna revolucija ne može uspeti, kao što ne može uspeti ni jedan rat, ako nije podržan u srcima ljudi. Argument da novac može pokrenuti revolucionarnu promenu ima onoliko smisla koliko i milijarde dolara bačenih u izgradnju Avganistana.

U Miršajmerovom svetu nema mesta za dublju analizu promena koje je donelo tehnološko i ekonomsko povezivanje sveta koje ne dozvoljava, osim u retkim slučajevima poput Severne Koreje i delimično Belorusije, društvenu izolaciju. Jer, bez obzira da li su civlizacijske promene dobre, one su činjenica i oblikuju stvarnost na način koji nije bio moguć nekada kada medijska povezanost sveta nije postojala i kada sredstava masovne demokratije nisu omogućavala da svako misli i odlučuje o politici. 

I na kraju, budućnost Ukrajine. Miršajmer govori o poželjnom idealu „neutralne“ Ukrajine od koje bi svi imali korist, i Putin i Zapad. Na stranu to što je takav model teško održiv ukoliko nije reč o nečemu što je spontano nastalo i učvrstilo se kao socijalna navika u dužem vremenskom periodu (poput švajcarske neutralnosti).

Nije jasno da li on ovde zapravo misli na neutralnost Janukovičevog tipa s obzirom da smatra da je ovaj trebalo da ostane na vlasti. Na stranu to što nametanje neutralnosti deluje arogantno, dolazeći od analitičara sa drugog kraja sveta. Ono je, takođe, jednako konstruktivističko kao i socijalni inženjering koji se kritikuje sa pozicija realizma. Ukrajinski narod, i to je ključno, ne želi takvu vrstu neutralnosti ili neutralnost uopšte, već pripadništvo zapadnom svetu. Manimo se stoga intelektualnih konstrukcija geopolitičara i pratimo uživo lekciju iz života koju nam daje narod voljan da živi u slobodi. 

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *