Foto: Canva
Dobro došli u vrli novi svet glasila je poruka Dmitrija Medvedeva neposredno pred opštu rusku invaziju Ukrajine iz tri pravca. Ovo je verovatno najtačnija i najsupstantivnija izjava nekog zvaničnika od rasplamsavanja tekuće krize na istoku Evrope koju je već sada opravdano zvati tragedijom.
Skoro osamdeset godina od završetka Drugog svetskog rata, jedna evropska država objavila je rat drugoj i napala sa kopna, mora i vazduha. Izostao je čak i trud da se sukob prikaže kao unutrašnji i građanski te da se tako prikrije njegova međunarodna priroda. Nakon kratkotrajne i vrlo traljave propagandne pripreme oslobođena je snaga druge najmoćnije vojne sile na svetu koja u trenutku pisanja ovog teksta napreduje ka glavnom gradu Ukrajine.
Međudržavni rat vratio se u Evropu na velika vrata i učinio da novu normalnost ne zamišljamo kao distopiju pamučnih već gas maski. Neću ni pokušati da odgovorim na pitanje ko je počeo rat i da pravim poređenja sa drugim sličnim situacijama u prošlosti. To je lakši deo posla ali ću se usuditi da razmišljam o međunarodnim odnosima u budućnosti koju je tako poetično opisao predsednik Jedinstvene Rusije.
Ruski napad na Ukrajinu, kao i svaki ofanzivni rat neophodno je opravdati i objasniti jer čovečanstvo je napredovalo makar toliko da ište nekakav izgovor za prolivanje krvi. Povodi koje je Vladimir Putin naveo tokom svojih nedavnih obraćanja javnosti pružaju nam uvid u rusku filozofiju pravednog rata i dozvoljenog ponašanja sile kakva je Rusija u internacionalnom okruženju.
Ukratko, rat je opravdan jer je Rusija ugrožena pridruživanjem zemalja bivšeg Varšavskog pakta NATO savezu. Ukrajina je pripremala juriš na Donjeck i Lugansk, te istovremeno sprovodila genocid nad ruskim stanovništvom u toj zemlji. Poslednji argument koji navodi ruski predsednik tiče se ispravljanja istorijske nepravde učinjene ruskom narodu stvaranjem ukrajinske države posle Oktobarske revolucije.
Iako ova Putinova opravdanja stoje na staklenim nogama u najboljem slučaju, a verovatno su dobrim delom čista izmišljotina, to je za nas sporedno pitanje. Pouka koju možemo izvući jeste ta da Rusija veruje u politiku podele sfera uticaja čije je opravdanje nacionalno, bezbednosno i istorijsko i da su sredstva prisile, koja je ona spremna da koristi u svojoj političkoj orbiti, a koja na žalost Ukrajinaca obuhvata i njihovu zemlju, navodni preemptivni ratovi i humanitarne intervencije.
Za razliku od tkz. unipolarnog poretka u kome su se ovakvim sredstvima prinude, a nekada dabome i lažnim razlozima za njihovu primenu, služile samo SAD kao žandar na globalnom nivou, novi svet o kome Rusi govore podrazumeva podelu i priznavanje zona odgovornosti različitih lokalnih sila u kojima ove imaju obavljati policijsku dužnost u skladu sa pravilima koja same odrede.
Drugim rečima, neka vrsta imperijalističke koegzistencije nasuprot dominaciji. Za Vladimira Putina teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza i zemalja Varšavskog ugovora oblast su njegove brige i Zapad tu nema šta da traži. Ovaj megalomanski ali i dalje realistički pristup direktno je suprotstavljen zapadnom liberalnom univerzalizmu čiji je cilj ideološko promicanje demokratije na svim stranama sveta i upotrebom svih raspoloživih sredstava, a želja zemalja poput Poljske i Rumunije da budu saveznice u okviru NATO-a njihovo nepriokosnoveno suvereno pravo. Ovde nije reč samo o sukobu dve države već dve ideje, tj. suprotstavljenih teorija međunarodnih odnosa preslikanih u stvarnosti. Zato između Zapada i Rusije sa Putinom na čelu ne može biti mira i ne treba se nadati njihovom dogovoru jer ni u teoriji ovi pristupi nisu pomireni.
Rusija za Zapad, a posebno SAD nije lokalna sila kojoj se zbog nedemokratičnosti može progledati kroz prste zarad viših ciljeva, poput Saudijske Arabije. Problem nije nužno ni u veličini i snazi same Rusije već u tome što je ona kao takva, takmac na strateškom i teorijskom planu i nudi najjasniju i nedvosmislenu alternativu za preuređenje međunarodnih odnosa koja u ovom trenutku uzima maha.
Za Ameriku kao najmoćniju zemlju sveta posvećenu demokratizaciji, šta god o tome mislili, ovo je neprihvatljivo. Putin razume dubinu i nepremostivost rascepa i zato ne troši vreme na pregovore koji su unapred osuđeni na propast već politikom svršenog čina pomera međe tamo gde misli da je to njegovo pravo i interveniše u korist onih vladara koji dele njegovo poimanje međunarodnih odnosa, poput skorašnjeg angažmana ruskih snaga u Kazahstanu i Belorusiji. Putinovo ponašanje svet je u nastajanju.
Ruski predsednik smatra da je čovek sa misijom i on se neće zaustaviti u Ukrajini. Ako ga posluži sreća i zdravlje verovatno će oprobati rešenost i snagu samog NATO saveza u zemljama Baltika gde je, i to treba naglasiti, ovaj pakt izbio na ruske granice još u vreme kada je između Putina i Buša cvetala ljubav.
Ako je cilj Rusije da obezbedi izvesnu stratešku dubinu za svoje vojne snage koje brane Moskvu i Petrograd i odbaci protivnika što dalje od ovih mesta, Baltik je bez ikakve sumnje prioritet. NATO snage su samo na trista kilometara od glavnog grada Rusije, a na oko stotinu od predgrađa njene carske prestonice. Dok nemoćno gledaju kako se raspada ukrajinska odbrana, Zapadni lideri bi trebalo da se zapitaju šta će biti njihov odgovor ako se ruska vojska jednog dana nagomila na putevima ka Viljnusu i Rigi, a Putin kao i sada, upozori da neće trpeti mešanje i najavi da je spreman da ide do kraja bez obzira na posledice.
U novom svetu, rešenost da koristi silu i rat nije svojstvena samo Rusiji kao lokalnoj i SAD kao i dalje jedinoj supersili sposobnoj da svoju moć projektuje bilo gde u svetu. Turska vojska prisutna je na teritoriji Sirije već nekoliko godina, a Iran među šiitima na Bliskom istoku nastoji da stvori vlastitu zonu uticaja i pri tome vodi nekoliko prikrivenih ratova sa Saudijcima.
Postoje i mnogi manji primeri ovakvog ponašanja. Možda je čak i ideja Srpskog sveta jedna od njegovih formi, možemo samo da nagađamo jer je ovo i dalje iz nekog razloga vrlo maglovit pojam ali služi svrsi. U svakom slučaju, postoji opšta tendencija u spoljnoj politici ka jednostranom obeležavavanju zemalja i teritorija van vlastitih međunarodno priznatih granica, kojima se mnoge države služe, a kojima daju do znanja gde je njihovo ekskluzivno pravo onog famoznog “mešanja u unutrašnje stvari“. Upravo to je posledica napuštanja unipolarnog sveta američke dominacije. Sve više država smatraće da su pozvane da donose jednostrane odluke o drugima bez pretnje jenkijevskog Damoklovog mača.
U isprepletanom globalizovanom svetu, politika sfera uticaja predstavlja veliku opasnost jer su načini njenog narušavanja brojniji nego ikada. Sve i da ne postoji pretnja da će neka sila vojno biti pristuna u dvorištu druge, moguće je da ona to čini ekonomski, tehnološki ili u sajber prostoru. Ova višedimenzionalnost međunarodnih odnosa u budućnosti će dovoditi do učestalijih kriza između samih regionalnih sila, pa i do mogućih ratova među njima. Ako smo se na intervencije moćnih protiv slabijih država već navikli, vreme je da počnemo da razmišljamo i o pretnjama koje postojanje politike sfera uticaja stvara u oblasti odnosa među samim lokalnim hegemonima koji svoje zone ljubomorno čuvaju.
Jedina sila koja pored SAD ne prihvata novi trend jeste Kina. Iako pragmatična u svojoj kratkoročnoj politici i formalno poštuje zone uticaja pojedinih regionalnih sila, Kina je u pravom mondijalističkom maniru suštinski suprotstavljena takvoj politici. Kao zemlja globalnih ambicija, ona teži tome da bude prisutna u ostatku sveta na sve načine osim vojno, mada se i to postepeno menja. Kina svojim ekonomskim uticajem i tehnologijom prodire kroz barijere zaštićenih sfera uticaja i slabi stvarnu moć koju lokalne sile imaju u okvirima koje su same zacrtale, a čija linija odbrane je uvek bila usmerena ka Amerikancima.
Još ranije sam pisao o potencijalnim problemima u budućim odnosima Rusije i Kine ali ću i ovde ponoviti da je Rusija u Srednjoj Aziji i na vlastitim teritorijama na Dalekom istoku mnogo ranjivija delovanjem Kine nego Zapada. Padanjem u kinesko naručje i položajem mlađeg partnera u novom savezu, Rusija će možda uspeti da sačuva nešto od svoje interesne zone u Evropi ali narod ne kaže bez razloga da ko ne plati na mostu, plati na ćupriji.
Svet je u prethodnoj deceniji nesumnjivo postao nasilniji i podaci to pokazuju. Oružani konflikti su češći nego početkom ovog milenijuma, a u zadnjih godinu dana imamo primer makar dva međudržavna rata na severnoj hemisferi.
Uzdizanje novih polova moći u svetu i njihovo sve bezobzirnije nastupanje u spoljnoj politici za sada znači i veću sklonost ka nasilju i sukobima tamo gde na njih nismo navikli. Lek za to je u povratku unipolarnosti ili u uspostavljanju bipolarne ravnoteže snaga između SAD i Kine kao jedinih istinskih supersila, sa tom rezervom da je Kina još uvek daleko od tog statusa ali ima svoju šansu. Tako bi se manji igrači možda mogli obuzdati u avanturizmu koji omogućava trenutno zbunjujuće stanje u međunarodnom poretku moći.
Do tada, cenu uspona politike sfera uticaja platiće pojedini manji narodi i države koji neće moći da izbegnu sudbinu zarobljivanja u ideološko – bezbednosnim aranžmanima većih zemalja sa kojima se graniče ili monete za potkusurivanje u njihovim međusobnim odnosima. Promena geopolitičkih okolnosti o kojima tolike godine govori srpska nacionalna inteligencija već je nastupila. Problem je samo u tome što Srbija, kao i Ukrajina, ne bira gde će pripasti.