Foto: UnSplash
Predsednik Aleksandar Vučić ne propušta priliku da se hvali kako je za vreme njegovog mandata značajno porasla kupovna moć, jer su prosečna plata i prosečna penzija danas više nego što je to bio slučaj 2012. I veliki broj ljudi će samo pogledati navedene brojke, i sa time će se složiti. Ovo se dešava usled monetarne iluzije. Šta je tačno monterna iluzija, i kakve efekte nosi sa sobom?
Monetarna iluzija kao prečica koja navodi na pogrešne zaključke
Monetarna iluzija je tendencija kod ljudi da porede nominalne, a ne realne iznose. Drugim rečima, da se porede plate i penzije u različitom vremenskom periodu u dinarima međusobno, a ne njihova kupovna moć. Da se kupovna moć smanjuje protokom vremena sa inflacijom jasno je svakome ko poredi svoje mesečne račune, naročito tokom prethodne godine od kada se inflacija posebno ubrzala. Ali iako deluje zdravorazumski, ovo nije nešto čega se većina ljudi drži kada razmišlja o ekonomskim veličinama.
Pojam monetarne iluzije prvi je skovao američki ekonomista Irving Fišer, a njome su se u svom radu koristili kako Džon Majnard Kejnz tako i Milton Fridman. Drugim rečima, ovo ekonomistima i onima koji su prošli slično obrazovanje ne bi trebalo da bude nepoznati pojam. Ovim problemom bavili su se i psiholozi, kao čuveni Amos Tverski (koji samo zbog svoje prerane smrti nije podelio Nobelovu nagradu za ekonomiju sa svojim kolegom istraživačem Danijelom Kanemanom), koji su i eksperimentlano dokazali postojanje monetarne iluzije kao kognitivne heuristike – prečice koja se koristi u zaključivanju iako navodi na pogrešne zaključke.
Većina ispitanika u istraživanjima navodila je da je smanjenje plate od 2% kada nema inflacije nepošteno, ali da je rast plate od 2% u uslovima inflacije od 4% pošteno, iako bi u oba slučaja iskusili isto smanjenje kupovne moći od 2%.
Politička zloupotreba – tek 2019. počinje realni rast plata
Cilj političara na vlasti jeste da ostane na vlasti, a političara u opoziciji da na vlast dođe. Zato i ne treba da nas čudi da će svako od njih da se upinje da dokaže kako se lepše živelo baš dok je on bio taj koji je upravljao državom. I svaki prodavac na pijaci hvali svoj kajmak. Ali isto tako što ne verujemo svakom trgovcu da mu je kajmak mlad, nego ga probamo, ne treba da verujemo ni političarima kada hvale svoja dostignuća, nego treba da pogledamo podatke.
Kada predsednik Vučić opisuje svoja ekonomska dostignuća, on često upućuje na podatke o prosečnim zaradama, i to koliko su one sada više nego što su bile 2012. Na prvi pogled, zaista je u pravu: dok je tada prosečna plata iznosila oko 41,400 dinara, danas je to 69,100 dinara. To je rast od čak 67%! Ali da li se u Srbiji živi baš za 2/3 bolje nego pre deset godina? Da je zaista tako, verovatno nam izbori ne bi ni bili potrebni, svi bi verovatno ionako glasali za tako uspešnog političara. Ali ovo su nominalni, a ne realni iznosi. Dakle, novčana iluzija je na delu.
Problem naravno leži u tome što se ne mogu porediti babe i žabe. Jer kupovna moć dinara u 2012. i 2022. nije ista. Do pravih realnih vrednosti kupovne moći doći ćemo kada iznos prosečne zarade uskladimo sa opštim rastom cena. Onda situacija deluje mnogo manje ružičasto.
Devizni kursevi imaju veliki uticaj na nivo plata iskazanih u evrima
Dugogodišnje iskustvo sa inflacijom u Srbiji ipak je navelo veliki broj ljudi da posmatra devize, prvo nemačku marku a potom i evro, kao sidro za očuvanje vrednosti novca i kupovne moći. Zato se u Srbiji visina plata često i navodi u evrima a ne u dinarima, pa čak i političari u svojim nastupima pričaju o visini plata u stranoj umesto u domaćoj valuti.
Ali problem leži u tome što i evro gubi vrednost protokom vremena, iako je duži period vremena inflacija u zoni evra bila osetno niža nego u Srbiji. Ali od 2013. pa sve do 2021. nivo inflacije u Srbiji i evrozoni bio je jako sličan, znatno ispod 3%, pa je i korišćenje evra kao mehanizma da se lako prevaziđe problem monetarne iluzije izgubio na značaju.
Takođe, na nivo plata iskazanih u evrima veliki uticaj ima i nivo deviznog kursa: dok je on stabilan, kao što je bio proteklih godina, to ne predstavlja problem, ali samo jedno proklizavanje deviznog kursa može da poništi mogućnost ovakvog poređenja, kao što je bio slučaj sa devalvacijom kursa 2009. ili 2014. Sa ovakvim kretanjima inflacije prilično je svejedno da li se monetarne veličine od pre jedne decenije prikazuju u dinarima ili evrima, rezultati će biti prilično jednaki.
To pokazuju i brojke: u nominalnim iznosima ako prosečnu platu iskažemo u evrima prema tadašnjem deviznom kursu, ona je sa 364 evra porasla na 588 evra ili 61%. Ali ako ukalkulišemo rast cena, plata je realno porasla samo za 26%, što je gotovo identično kad se ove brojke uporede u dinarima.
Manipulacija brojevima – važno je poređenje realnih, a ne nominalnih iznosa
Sa jedne strane ne mogu se ignorisati činjenice da je su plate u Srbiji (a naročito u Beogradu i Novom Sadu) danas više nego što su to bile pre samo nekoliko godina. Ali takođe zarade se ne mogu upoređivati u nominalnim iznosima zbog promena u kupovnoj moći – mogu se porediti samo realni iznosi, kada se nominalni iznosi usklade sa rastom cena u tom periodu. Bez takvih prilagođavanja bilo kakvo poređenje je besmisleno i prikriva pravo stanje stvari.