Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Canva

Proces prikupljanja i overe potpisa, kao i predaje izbornih lista, ponovo je otkrio stare probleme sa ovim mehanizmom isticanja kandidata, koji se posebno manifestuju u specifičnom političkom i medijskom okruženju za koje je upitno da li ispunjava osnovne demokratske standarde.

Kao i prethodnih godina, Srpska napredna stranka je predala listu već sledećeg dana nakon raspisivanja izbora. Iako je po zakonu dovoljno da listu podrži deset hiljada glasača, SNS je predala 58 hiljada potpisa. To je manir koji smo viđali ranije: pre dve godine ova stranka predala je 50 hiljada potpisa, takođe dan nakon raspisivanja. 

Na stranu što ovakav poduhvat podrazumeva angažovanje značajne logistike i otvara sumnje u političku pristrasnost administrativnog aparata zaduženog za overu potpisa, potpuno je jasno da se proceduralni proces upotrebljava kako bi stranke pokazale svoju snagu, mobilisale članstvo i zauzele što više mesto na listi, koje po pravilu može značajno da se upotrebi u kampanji, posebno ako se radi o broju 1.

 

Potpisi kao manipulativna tradicija – brzo reagovanje G17 plus

To nije slučaj samo sa SNS. U prethodne dve decenije, samo se jedanput desilo da stranka koja nema predsednika ili premijera preda prva listu: za vanredne parlamentarne izbore, naprasno raspisane krajem 2003. godine, u procesu raspada tadašnjeg DOS-a, konfuziju je iskoristio G17 plus, tada nova stranka i zauzeo najvišu poziciju na listiću.

 

 

Osim što ovakav način kandidovanja značajno favorizuje vladajuće, značajno je istaći i prepreku koja se stavlja pred opoziciju. Iako je razumno da postoji određeni set kriterijuma kako bi se ograničilo kandidovanje stotina lista raznih ludaka i entuzijasta, prikupljanje potpisa se pokazuje kao težak logistički zadatak za koji veliki broj (posebno opozicionih) stranaka u Srbiji, koje moraju da izdvoje značajno vreme i resurse. Tako se praktično na početku izborne kampanje ove stranke manje bave kampanjom i promocijom programa, a više proceduralnim pitanjima prikupljanja validnih potpisa. 

Uostalom pogledajte naloge srpskih političkih stranaka na društvenim mrežama od dana raspisivanja izbora do danas: dok je SNS obavila celu proceduru za jedan dan i zatim marketinški poentirala na tome, ostale stranke su praktično suspendovale redovnu kampanju i narednih sedam dana „mole“ za potpise.

Uostalom, zašto neka stranka ima potrebu da prikuplja 50 i više hiljada glasova? Zar sa deset hiljada takođe ne bi mogli da predaju listu, a završili bi ceo proces dosta ranije? To je opet rezultat kombinacije marketinške procene efikasnosti vremena predaje liste (odmah sutradan) i brojke koja zvuči impozantno (50 hiljada), a pritom se skuplja na teritoriji cele zemlje i tako se blokira pristup overi za eventualne konkurente. Dakle, iz perspektive vladajuće stranke, ne radi se o ispunjavanju zakonskog kriterijuma, već o poruci koja se šalje biračima.

 

Nedovoljne izmene zakona

Kao rezultat stranačkog dijaloga o izbornim uslovima, prošlog meseca su usvojene određene izmene izbornih zakona koje donekle (ali ne i presudno) omogućavaju nešto ravnopravniji teren za opozicione stranke. 

U pogledu potpisa, u zakone je uneto rešenje po kome ne moraju samo notari da overavaju potpise, već se isto može izvesti i u opštinskim i gradskim upravama, kao i u sudovima. Pored toga, smanjen je broj potpisa neophodan za stranke manjina (sa deset na pet hiljada, čime je delimično ispravljen paradoks po kojem je manjinsku stranku moguće osnovati sa hiljadu potpisa, dok je za kandidaturu potrebno mnogostruko više). 

Što se tiče lokalnih izbora, ukinuta je obaveza prikupljanja 30 potpisa po svakom kandidatu na listi, već je taj broj ukrupnjen i odnosi se na listu u celini: a stepenovan je u odnosu na broj glasača u jedinici lokalne samouprave, pri čemu je značajniji broj potpisa (hiljadu, odnosno tri hiljade) potrebno prikupiti samo za veće gradove (preko 100, odnosno preko 500 hiljada birača).

U predlozima koji je originalno usvojila Vlada, nalazila su se još dva nova rešenja: sa jedne strane, predložena je odredba po kojoj jedan građanin može potpisom da podrži više lista. Takvo rešenje bi možda i odgovaralo opozicionim strankama koje bi mogle da ukrupne kapacitete i podele teren, tako da brže prikupljaju potpise za više lista na jednom mestu, ali sa druge strane postojala je bojazan da će isto zloupotrebiti i vladajuća stranka, kako bi omogućila brzu predaju lista koje su povezane sa vladajućima.

 

 

 Druga izmena se ticala ukidanju žreba za kandidate za predsednika, čime bi se prednost vladajuće stranke u logistici, materijalnim sredstvima i pristupu administrativnim kapacitetima stavila u korist zauzimanja što boljeg mesta na listiću. Podsetimo, kandidati za predsednika se žrebaju i njihov redosled ne zavisi od vremena predaje ili proglašenja liste. Obe ove predložene izmene su na kraju ukinute amandmanima pre usvajanja zakona u Narodnoj skupštini, nakon kritika opozicije da se radi o merama koje nisu dogovorene dijalogom. 

Zakonodavac je prilikom izmena zakona propustio da pobliže definiše materiju iz ove oblasti koja je takođe problematična, a koja se npr. tiče imena izborne liste i posebno imena nosioca, tj. uključivanja osoba koje nisu kandidati, obično stranačkih lidera, u ime liste. 

Međutim, najveći problem ostaje svakako sam mehanizam prikupljanja potpisa, koji se sa jedne strane koristi kao marketinški mehanizam, a sa druge kao prepreka za slabije organizovanu opoziciju, koja se bavi potpisima umesto kampanjom. 

Ove godine će to biti naročito vidljivo: stranke su od raspisivanja izbora 15. februara prikupljale (ili još prikupljaju) potpise za parlamentarne i beogradske izbore, kao i za lokalne izbore u desetak manjih opština, a onda će početkom marta ponovo prikupljati potpise za predsedničke kandidature – a zbog logike povezanih izbora i akumuliranja podrške, većina opozicionih lista kandidovaće  iz taktičkih razloga i svog predsedničkog kandidata. Pritom, rokovi za prikupljanje potpisa za predsedničke kandidate su dosta suženi: izbori će biti raspisani 2. marta, a moraju se predati najkasnije 20 dana pre glasanja.

U praksi, to znači da će se opozicija praktično od sredine februara do sredine marta, dakle u periodu zahuktavanja izborne kampanje, najviše baviti administracijom oko prikupljanja potpisa. Dok će favorizovane stranke uveliko voditi kampanju.

 

(Ne)moguća rešenja – kako preduprediti manipulativnu praksu?

Postoji nekoliko načina da se takva manipulativna praksa zakonski predupredi. 

Jedan je svakako vremensko razdvajanje različitih nivoa izbora, a dodatna mogućnost je jasno razdvajanje rokova izbornih radnji, tj. procesa kandidovanja od procesa kampanje. U tom slučaju kampanja bi mogla da počne tek nakon zaključivanja izborne liste, npr. 30 dana pred glasanje. Sa ovim rešenjem postoji jasan problem mogućnosti (i volje) naših institucija da sprovode kontrolu političkih stranaka u kampanji, ali je i sve manje jasna granica između redovnih promotivnih i kampanjskih aktivnosti. U Nemačkoj je to rešeno tako što sve liste moraju da se prijave najkasnije 90 dana pred izbore, što osigurava odvajanje dva procesa.

Međutim, zapitajmo se zašto nam je uopšte potrebna predaja potpisa, tj. dokazivanje da stranke mogu da sakupe deset hiljada glasača? Zašto se ova administrativna prepreka ne bi ukinula za političke stranke, koje su pri registraciji već podnele dokaze o podršci deset hiljada građana? Zašto one automatski ne bi dobile pravo kandidovanja, a u tom slučaju bi samo grupe građana imale teret dokazivanja podrške?

Podrži Talas donacijom

 

Ili, u drugom slučaju, zašto aktuelne parlamentarne stranke (npr. sa minimalno tri ili pet poslanika) ne bi imale pravo kandidovanja liste za naredne izbore? Zar se time ne bi pojednostavio ceo proces i rasteretio administrativni aparat?

Možda i bi, ali bi se onda izgubilo jedno od polja političke borbe na kom vladajuće stranke pokazuju snagu nad opozicijom.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *