Foto: Canva
Rast cena, naročito svakodnevnih artikala, uključujući i hranu postao je toliko primetan da je inflacija postala nezaobilazna tema, i to ne samo političkih razgovora. Političari, naravno, mogu da se izvlače na to da je pandemija izazvala rast cena jer su pokidani lanci snabdevanja usled epidemioloških mera.
Istovremeno, ’’inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen’’ kako je to rekao Milton Fridman, ekonomista nobelovac koji je poznat po istraživanju iz domena monetarne politike. Gde leži istina? Da li je rast cena izazvan samo pandemijom, ili je i monetarna politika tokom pandemije imala uticaj na raspirivanje inflacije?
Pokidani lanci snabdevanja – zaustavljanje procesa proizvodnje
Pojednostavljeno rečeno, inflacija se javlja kao posledica nesklada između agregatne ponude i agregatne tražnje. Ako se smanji nivo proizvodnje a tražnja ostane ista, onda će cene porasti jer data količina novca juri manju količinu dobara. Ako se poveća tražnja, a ponuda ostane ista, isto rastu cene jer više novca juri datu količinu dobara. Takođe, moguća je i situacija u kojoj su šokovi zabeleženi i na strani pažnje i ponude, pa ima i više novca i manje dobara.
Izbijanje pandemije sa sobom je dovelo i do prekida brojnih lanaca snabdevanja, koji su u prethodnih par decenija globalizacije postali veoma značajni segmenti tokova trgovine. Granice najčešće više ne prelaze samo gotovi proizvodi, već to prvenstveno čine sirovine i poluproizvodi, koji se dalje oplemenjuju.
Ovo je najlakše videti na primeru automobilske industrije: jedan savremeni automobil sastoji se od par hiljada pojedinačnih delova, koji se proizvode u različitim zemljama pre nego što stignu u fabriku gde se svi konačno sklapaju u jedno funkcionalno vozilo. Ako samo jedan od ovih delova ne stigne, ceo proces propada jer se ne dobija funkcionalno vozilo na kraju, i sve mora da čeka da dođe i taj deo. Tako nešto se desilo sa mikročipovima, usled čije nestašice su neke fabrike u SAD i EU čak privremeno i zaustavile proizvodnju, ili su gomilale skoro gotova vozila koja su čekala na završni deo.
Ovakvi problemi su se javili jer su fabrike morale da privremeno ili zaustave ili smanje proizvodnju zbog epidemiološke situacije, što samoinicijativno, što usled državnih propisa. Smanjeni su i kapaciteti za transport, pa je cena prvenstveno pomorskog transporta skočila nebu pod oblake, pa čak i da su proizvodi bili gotovi i spremni da idu dalje, sačekao bi ih ovaj problem. Posledica svega toga bila je smanjena proizvodnja i ponuda na konačnim destinacijama, što je prouzrokovalo posledično i rast cena.
Ekspanzivna monetarna politika – primer FED-a i ECB
Sa druge strane, pojava pandemije izazvala je i odgovor velikog broja država u vidu ekspanzivne monetarne politike. Povećanje likvidnosti na tržištu je bila mera (uz različite programe direktne podrške privredi isplatama iz budžeta) koja je sprovođena da bi se smanjili efekti smanjenja tražnje i poslovanja usled različtih epidemioloških ograničenja. Ovi programi su bili veoma masivni, što je i razumljivo imajući u vidu da je dobar deo privrede bukvalno stao u prvom kvartalu 2020. i da nije bilo pravih iskustava o tome kakve mere sprovoditi, jer je ovo bila prva stvarno globalna epidemija u prethodnih par decenija. Što je smanjenje ekonomskih aktivnosti bilo veće, po pravilu je to značilo i veće državne programe u fiskalnoj ili monetarnoj sferi.
Kao dobar primer možemo uzeti američku centralnu banku, FED. Kao i druge centralne banke, on u svom portfoliju ima različite hartije od vrednosti. Njihovom prodajom povlači novac iz sistema, a kupovinom plasira novac i povećava njegovu ponudu. Prema tome, ekspanzivnost ili restriktivnost monetarne politike u SAD možemo da posmatramo i preko veličine portfolija FED-a. Ona je ekspanzivna ako vrednost portfolija raste a restriktivna ako mu se vrednost smanjuje. FED objavluje ove podatke jednom nedeljno, svake srede, pa onda možemo i da uočimo da li postoje neki trendovi.
Na grafikonu je prikazana vrednost portfolija FED-a, i jasan je veliki rast, zabeležen tokom 2020. godine, koji je bio mnogo veći nego onaj tokom finansijske krize 2009. Početkom januara 2020. godine, portfolio je imao vrednost od 4,173 triliona (hiljada milijardi) dolara, da bi već polovinom juna te godine dostigao 7,168 triliona, što je rast od gotovo 70%. Sav ovaj novac, oko 3.000 milijardi dolara, završio je u privredi.
I sve je delovalo super, jer je ova monetarna ekspanzija omogućila preživljavanje velikom broju preduzeća kojima su se značajno smanjili prometi, ili je poslovanje čak potpuno stalo, kao i očuvanju brojnih radnih mesta. Ali ovako veliki novčani impuls, naročito u slučaju ograničene ponude, nije mogao da ostane neutralan po cene.
Osim toga, vrednost portfolija nastavila je da se povećava i nakon ove epizode eksplozivnog rasta. Doduše, sada nešto umerenijim tempom, ali su i ovo bili ogromni brojevi, ne samo u apsolutnim iznosima zbog same veličine američke privrede, nego čak i relativno u odnosu na nju. Dok je tokom finansijske krize vrednost FED-ovog portfolija porasla za oko 1,3 triliona dolara, dotle je od druge polovine 2020. do danas ona povećana za 1,8 triliona. Dakle, gotovo istovetno. Dok je vrednost portfolija izražena u procentima BDP-a u SAD na kraju 2019. iznosila 19,5%, na kraju 2020. bila je 35,3%.
Ni Veropa nije ostala imuna na pandemiju: Evropska centralna banka iz Frankfurta imala je slične programe za monetarnu ekspanziju ko i FED, šot se isto dalo videti u njenom portfoliju.
Procena MMF-a
Ali onda se pojavila inflacija. SAD je zabeležila najveću stopu inflacije još od početka 1980-ih godina, od 7%. Slično je bilo i u Evropi, sa inflacijom od 5%, najvećom zabeleženom od kada postoji zajednička evropska valuta. Ali da li je ova inflacija bila posledica smanjenja ponude izazvane pandemijom, ili povećanja tražnje izazvane državnim paketima pomoći i ekspanzivnom monetarnom politikom?
Na ovo može da odgovori nedavno istraživanje (’’Supply Bottlenecks: Where, Why, How Much and What Next?’’) koje je objavio Međunarodni monetarni fond. Koristeći SVAR metodu (Structure Vector Auto Regression) ova studija pripisuje jednu polovinu rasta proizvođačkih cena u prerađivačkoj industriji efektu rasta tražnje, a drugu polovinu efektu smanjenja ponude usled pandemije. Postoje određene razlike među zemljama – uticaj tražnje nešto je jači a ponude slabiji na rast cena u SAD nego u Evropi, ali značajnijeg odstupanja u velikim privredama od ovog trenda.
Izgleda da je ekonomiste iznenadilo to što štampanje puno para može da izazove inflaciju, slično kao što je putare iznenadio sneg u januaru.