Foto: UnSplash
Dosada i nezadovoljstvo motivisali su generacije umetnika, preduzetnika i aktivista na velika dela. Šta ako se rešenje za beskrajnu dosadu zapravo nalazi u spavanju? Ovo je stav bezimene protagonistkinje knjige Moja godina odmora i opuštanja (2018) koju je stvorila autorka Otesa Mošfeg, američka autorka hrvatsko-iranskog porekla.
Iako je knjiga objavljena pre skoro četiri godine, interesovanje za nju ne jenjava, o čemu svedoči i prošlogodišnje izdanje na srpskom. Šta u dobu globalne pandemije, masovnih davanja otkaza i visoke inflacije možemo naučiti od književnog lika koji nema želju da učestvuje u svetu kojeg se gnuša?
Privilegija bega od stvarnosti
Mošfeg predstavlja mizantropski glas savremene američke književnosti. Romanom prvencem Elieen privukla je pažnju 2015. godine, kao i kolekcijom priča “Homesick for Another World” (2017). Ženski likovi koji se nalaze u centru njenog stvaralaštva nisu stvoreni da budu voljeni. One su drugačije, mizantropski nastrojene, i bez puno ustezanja, ogoljeno prenose svoja iskustva u svetu koji ih okružuje. Tako je za Ajlin, protagonistkinju njenog prvog romana, jedno od velikih zadovoljstava – velika nužda. Mošgraf stvara likove koje ne želite u svojoj bliskoj okolini.
U istom duhu upoznajemo i junakinju romana Moja godina odmora i opuštanja. Ona je Njujorčanka, atraktivna plavuša, finansijski dobro situirana i sa samo 24 godine prepuna mržnje prema spoljnom svetu. Nakon završene istorije umetnosti na Kolumbiji radila je u prestižnoj alternativnoj umetničkoj galeriji, koju vidi kao “najobičnije instant kontrakulturno sranje”, a posao je dobila i zadržala isključivo atraktivnim izgledom.
U njenom životu orbitira toksično prijateljstvo sa Rivom, fakultetskom koleginicom koja joj neizmerno zavidi na izgledu i finansijskoj situaciji. Naša protagonistkinja posmatra Rivu kao dosadni kliše i generatar jeftinih self help saveta. Tu je i toksična veza sa dečkom Trevorom, tipičnim mladim investicionim bankarom sa Vol strita bez mnogo dubine i topline.
Još jedan izvor hladnoće je i njena veza sa roditeljima: otac (povučeni profesor) nedavno preminuo od raka i majka (rekreativni alkoholičar bez majčinskog poriva) koja se ubila kratko nakon toga.
Pritisnuta mislima koje su besprekidno osuđivale sve oko sebe, naša junakinja odlučila je da uđe u indukovanu jednogodišnju hibernaciju, prvobitno radi smirenja. “Mislila sam da će mi život biti podnošljiviji ako moj mozak bude malo manje osuđivao svet što me okružuje”, jasno piše Mošfeg. Hibernaciju joj omogućava uvrnuta doktorka Tatl, verovatno najgori psihijatar u Njujorku, koja bez mere prepisuje lekove za spavanje i smirenje. Protagonistkinja ih potom kombinuje sa umešnošću iskusnog di-džeja, ulazeći u sve dublji krug zavisnosti i potpune ošamućenosti.
Spavanje je jedino uživanje protagonistkinje. “Nikad mi ništa drugo nje pričinjavalo toliko zadovoljstvo, pružalo toliko slobode, omogućavalo da osećam, da se krećem, da maštam, daleko od čemerne svakodnevice svesnog stanja” iskreno navodi junakinja. Njena ljubav ka spavanju prevazilazi sve ostale brige, usled čega nije u stanju da bude dobra prijateljica ili da zapravo radi na rešavanju depresije u kojoj se našla.
Iako nema ime, protagonistkinja ima odlično oko koje sa oštrom preciznošću analizira ispraznost svega i svakog oko nje. Njena nadobudnost ne dozvoljava joj da istinski potraži pomoć, već jedino rešenje pronalazi u povlačenju i nadi da će nakon dovoljno sna izaći nežnija, promenjena, i sa malo manje mizantropije.
Generacija koja traga za smislom
Ako ste čitalac, teško je voleti i osećati jaku empatiju prema glavnoj junakinji. Pored toga što očigledno pati od mentalne bolesti, ona naizgled ima sve što većina nas sa 24 godine priželjkuje: novac, lepotu, odličnu garderobu, svoj stan. Ona ipak sve to ne vidi kao adut. “To što sam lepa samo me je sputavalo u svetu koji iznad svega ceni lepotu”, piše Mošfeg. Upravo ovde krije se i ključ i dalje aktuelne popularnosti ovog dela, uprkos tome što je radnja smeštena u početak 2000-ih.
Za generaciju koja se muči sa finansijskim preprekama i standardima lepote Mošfeg je osmislila junakinju koja pokazuje da i bogati plaču. Pitanje smisla i pronalaženja značenja u otužnoj svakodnevici je poduhvat za svakog od nas i često ne zavisi mnogo od svega što posedujemo na papiru. Ideja o hibernaciji deluje naročito privlačno nakon više od dve pandemijske godine, tokom kojih smo postali sve više usamljeni, izolovani i razočarani. Možda i ne želimo da nađemo smisao, već je tu i želja da se oslobodimo egzistencijalnog bola kroz otupljivanje i disocijaciju.
Dodatno, ideja o godini u kojoj ne radimo ništa deluje naročito privlačno generaciji koja sve teže podnosi tradicionalna radna mesta i čitav koncept rada. Na društvenim mrežama nedavno se pojavio “I do not dream of labor” pokret u kojem sve više mladih otvoreno govori o tome da ne maštaju o poslu i karijeri. Mir i smisao nećemo pronaći u kancelariji ili nekom drugom mestu koje nam to obećava.
Na kraju svoje hibernacije junakinja zaključuje da “bol nije jedino obeležje razvoja”. Nekada je povlačenje u unutrašnji svet jedini način da preživimo spoljni svet. Mošfeg na komičan i mizantropski način to odlično pokazuje.