Foto:UnSplash
Države Zapadnog Balkana više od dve decenije nalaze se na svom evropskom putu, ali bez izgleda da uspešno stignu do svog cilja, članstva u Evropskoj uniji. Problemi se nalaze i u nedovoljnoj spremnosti ovih država da sprovedu neophodne reforme i reše svoja bilateralna pitanja, ali i u nedovoljnoj odlučnosti i iskrenosti članica EU da prihvate ovaj region kao svoj punopravni deo.
Regionalna inicijativa čije su članice Srbija, Albanija i Severna Makednija pokrenuta je 2019. godine pod neformalnim imenom mini-Šengen da bi promenila ime u Otvoreni Balkan. Najvažniji cilj ove inicijative je povezivanje građana i njihovih biznisa. Neposredni efekti ove inicijative bi mogli da budu i dugotrajno obezbeđivanje mira i otklon od svake vrste nacionalizma.
Jedan od neuspeha procesa evropskih integracija leži u nedovoljnoj motivisanosti domaćih političkih lidera da budu nosioci i vlasnici ovog procesa zajedno sa građanima. Umesto toga na evropske integracije često se gledalo kao na zadovoljavanje tuđih potreba i formalno štikliranje kvadratića na papiru. Takav pristup je i doveo do toga da većina država Zapadnog Balkana stoji u mestu kad je reč o evropskim integracijama. I to je samo jedan deo problema.
Iako su lideri inicijative Otvoreni Balkan eksplicitno rekli da ova inicijativa nije alternativa za proces pristupanja EU, stiče se utisak da ona jeste nastala iz uvida da se ne može večno čekati da EU nešto uradi sa ovim regionom. Prednost ove inicijative, za razliku od procesa evropskih integracija, jeste što je ona osmišljena od strane političkih lidera na ovim prostorima te postoji veći ulog i interes da se ova ideja razvija sa ciljem da uspe. Kada ste vlasnici nekog procesa ili osnivači neke ideje, vaša motivacija za uspeh je mnogo veća nego kada morate da ispunjavate kriterijume koje vam je postavio neko drugi. To i dalje ne znači da zemlje Zapadnog Balkana ne treba da sprovedu neophodne reforme kako bi postale članice EU, ali možda je Otvoreni Balkan put za još veće približavanje EU.
Iz EU do sada smo mnogo puta mogli da čujemo kritike na račun loših regionalnih odnosa, ali zbog toga Otvoreni Balkan može da bude put ka ostvarivanju boljih odnosa u regionu sa ciljem jačeg ekonomskog povezivanja i ostvarivanja slobode kretanja robe, ljudi i kapitala. Ukoliko se u budućnosti iz regiona pokaže veći nivo političke zrelosti i ozbiljnosti ka prevazilaženju razlika i korišćenju kapaciteta regiona, onda će se i iz Brisela na region gledati sa većom ozbiljnošću. Što je jedan region snažniji i povezaniji, jača je i njegova pregovaračka pozicija.
Pandemija korona virusa bila je dobar primer koliko je regionalna saradnja i pomoć bitna, onda kada države nisu mogle da se oslone na EU već da se okrenu sebi i jedne drugima. Iako možda više marketinški nego stvarno, Srbija je donacijom vakcina državama regiona pokazala da je moguće voditi politiku nezavisnu od Brisela. Okretanje regionalnoj saradnji ne bi trebalo da izaziva strah u Briselu, da bi na taj način mogao da se izgubi uticaj EU u regionu. Otvoreni Balkan i integracija u EU ne bi trebalo da budu procesi koji se isključuju već dopunjuju. Čak i ukoliko je proces evropskih integracija danas ostao da postoji samo kao fikcija.
Iako privrednici pozitivno reaguju na pokušaj stvaranja većeg tržišta na Balkanu, postavlja se pitanje zašto u ovoj inicijativi u ovom trenutku sebe ne vide Crna Gora, Kosovo i Bosna i Hercegovina. Nije slučajno što izostaju upravo one tri države koje imaju komplikovane odnose sa Srbijom: BiH u kojoj Republika Srpska koketira sa separatističkim namerama, Crna Gora u kojoj je jak uticaj politike iz Beograda i Kosovo čiju nezavisnost Beograd ne priznaje.
Glavna kritika koja se upućuje iz ove tri države jeste da je Otvoreni Balkan nastao kao posledica velikodržavnih projekata Srbije i Albanije ili da je ovo Vučićev projekat stvaranja ’srpskog sveta’. Onda se postavlja pitanje koji je interes Severne Makedonije da bude deo ove inicijative ukoliko bi je pojeli srpski i albanski nacionalizam.
Politički lideri BiH i Crne Gore su rekli da ne vide konkretne benefite od pridruživanja inicijativi jer su putovanja i trgovina već regulisani CEFTA trgovinskim sporazumom između zemalja Jugoistočne Evrope, dok je premijer Kosova istakao da bi radije želeo da vidi unapređenu verziju CEFTA sporazuma. Ipak, pristupanjem Otvorenom Balkanu još više bi bio olakšan transport ljudi i robe jer bi se ukinula kontrola na graničnim prelazima.
Međutim, na inicijativu Otvoreni Balkan može da se gleda kao na način autokrata Vučića i Rame da ne moraju da sprovedu reforme koje bi ugrozile njihovu vlast a koje su neophodne u slučaju evropskih integracija. Ukoliko EU izgubi svoju moć u regionu onda će političkim liderima biti još lakše da rade ono što su radili i do sad, a to je urušavanje institucija i koncentracija moći. Ipak, dugotrajnog ekonomskog razvoja ne može biti ukoliko ne postoji povoljna politička i pravna klima gde će investitori biti sigurni u svoje investicije i mogućnost pravne zaštite.
Otvoreni Balkan možemo posmatrati i kao korak bliže Evropskom ekonomskom prostoru kao substitutu za članstvo u EU. Pripadnost ovom prostoru je najviši mogući stepen ekonomske saradnje i integracije sa EU a da ne budete njen član. Ovaj prostor podrazumeva iste slobode kretanja robe, usluga, ljudi i kapitala kao na unutrašnjem tržištu Evropske unije. Stanovnici ovih zemalja mogu slobodno da se kreću po teritoriji drugih EEA država, da u njima studiraju ili rade bez radne ili boravišne dozvole, nema carina ni drugih prepreka izvozu i slično.
Ovaj region i ekonomski i kulturološki pripada evropskom tlu i zbog toga je najlogičniji ishod da se jača saradnja sa evropskim partnerima bilo kroz ovu ili neku drugu inicijativu. Tamo gde te saradnje nema, otvara se prostor za druge igrače da jačaju svoj uticaj kao što je danas slučaj sa Kinom. Na državama regiona je da izaberu da li žele da se povezuju i jačaju svoj ekonomski položaj ili da se zatvaraju u svoja tržišta bez izgleda za napredak.