Foto: UnSplash
Skorašnje istraživanje javnog mnjenja agencije “Sprint Insight“ crta upotrebljivu mapu biračkog tela u Srbiji iz koje vredi ukazati na zaključak uvaženog prof. Dušana Vučićevića da je u Srbiji više onih koji su nezadovoljni Vučićevom vlašću od onih koji su zadovoljni, ali da je više onih koji će za Vučića glasati od onih koji će glasati za opoziciju: “Iz toga poizilazi da među apstinentima postoji nešto veći potencijal za opoziciju, ali pitanje je koliko opozicija može da ih izvuče na izbore, pogotovo šte ti ljudi misle da im se političari uopšte ne obraćaju, nezainteresovani su i digli su ruke od politike.“
I ja sam neretko tvrdio da su u Srbiji vlast i opozicija deo istog problema, a poslednja natezanja oko kandidovanja Zdravka Ponoša i optužbe iz Đilasovog štaba da je Đorđe Vukadinović svesni sluga Vučićevog režima su samo još par prljavih kapi u opozicionoj bari. Pa ipak, ja ću glasati na izborima za opoziciju (a na kraju članka ću i obrazložiti za koga i zašto) i ovim člankom želim da ponudim razlog apstinentima i neodlučnima i razočaranima da izađu na izbore i glasaju za opoziciju.
Pre svega, želim da podsetim razočarane glasače da su izbori i podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku upravo i smišljeni zato što su mislioci poput Žana Kalvina u 16. veku, Džona Loka u 17. veku i Monteskjea u 18. veku, te tvoraca američkog ustava s kraja istog veka, razvijali jednu osnovnu ideju – svi su isti.
Svi političari su isti. Svi mi smo isti. Svi mislimo da bismo bili dobri gospodari kad bismo bili na vlasti. I upravo tu je opasnost, jer je put do diktature popločan, koliko apsolutnim ubeđenjem da smo u pravu, toliko i apsolutnom moći da to ubeđenje, bez ikakvog ograničenja, sprovodimo u delo.
Na ovom momentu se ljudi dele u dve osnovne stranke. Jedna koja, njegoševski rečeno, misli da zakon leži u topuzu, i druga koja misli da topuz mora da leži na zakonu. I ne samo to, već da ruka koja je pisala zakon ne sme biti ista ona ruka koja je prema zakonu sudila, te da tek treća ruka treba da potegne topuz – prema zakonu koji su pisali jedni, a presudi na osnovu zakona koju su presudili drugi.
Ova druga stranka je kroz vekove iskustva izbrusila slogan “kadija te tuži, kadija ti sudi“, upravo zato što smo svi isti – u stvarima od našeg interesa težimo da nađemo izgovore kojima bismo opravdali presude koje nam idu u korist. Zato onaj koji tuži ne sme biti i onaj koji sudi. Jer – svi smo isti.
Tamo gde dominira uverenje da nismo svi isti, te da postoje neki sveti ljudi, velike vođe, “čvrste ruke“, prosvećene elite, partije koje su “avangarda radničke klase“ i čija diktatura će nas prevesti u svetlu budućnost, tamo su nikli i Firer i Duče i drugi “najveći sinovi“ naroda, narodnosti, rasa i klasa, koji su pred sobom gonili robove, a za sobom ostavljali leševe u milionima i gradove u ruševinama.
Ako zbilja verujemo da postoji jedan čovek ili grupa ljudi koji jedini znaju Istinu, onda sloboda govora samo služi zamajavanju, a podela vlasti usporavanju dolaska svetle budućnosti. Pitanje je samo – kako da prepoznamo te nadljude, pa da ih dignemo na naša ramena? Istorija nas krvavo upozorava na one za koje su mase verovale da nisu isti kao i svi drugi. Jednom podignuti na ramena oduševljenih sledbenika, ubrzo bi postali njihovi jahači. Mnogi sledbenici ne bi do kraja svojih života uvideli da su bili nasamareni. Istrenirani da jahače,gledaju odozdo, ostajali bi ubeđeni da postoje niži i viši ljudi i taj pogled bi prenosili na nove generacije.
Ako, međutim, verujemo da smo svi isti, ne intelektualno, nego moralno, da smo svi podložni strastima vlasti, onda se moramo staloženo i bez panike suočiti sa pitanjem: kako da organizujemo politički sistem, ako smo svi isti, moralno slabi i skloni korupciji?
Uporedna istorijska iskustva nam govore da nije dovoljno da prepišemo ustave država na koje bismo želeli da ličimo. To je samo kupovina mašine. Neophodno je da prepišemo i smisao rada i cilj upotrebe te mašine. Smisao rada i cilj upotrebe liberalne demokratije je u podeli vlasti, drobljenju državne motke tako da udarac jednog njenog patrljka boli manje nego udarac cele motke, a da i onaj koji drži jedan njen patrljak može dobiti po nosu od nekog ko drži drugi patrljak “državne motke“.
Prosto rečeno rečima Tome Vučića Perišića (1788 – 1859): “Ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u ’ladu… nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće“. Ne može sva vlast da bude u jednim rukama. A mi nakon 30 godina jasno vidimo da naš ustav nije brana da sva vlast bude u jednim rukama. Podela vlasti koju propisuje ustav je mrtvo slovo na papiru.
Pre nego što posumnjate da ću ja opet navoditi vodu na vodenicu promene izbornog sistema – da bismo zbilja imali podelu vlasti, u ovakvim društvenim i ekonomskim okolnostima, neophodno je da se skrši partokratija uvođenjem 250 malih izbornih jedinica u kojima pojedinac bez partijske pripadnosti može da se kandiduje. Ali, izbori su na pragu, a ja sam obećao na početku članka logiku za glasanje na tim izborima.
Evo, dakle, te logike. Da, podela vlasti u klasičnom smislu znači da od građana izabrana skupština donosi zakone i nadzire ministre kako sprovode te zakone i kakvu politiku vode. Nezavisni sudovi sude bez straha od vlasti, a slobodni mediji izveštavaju građane o svemu, pa građani na sledećim izborima kažnjavaju loše i nagrađuju dobre politike. Međutim, u našem partokratskom sistemu, partijske vođe vladajuće većine u skupštini kontrolišu poslanike, koji onda ne nadgledaju šta rade ministri, a svi zajedno kontrolišu svu silu državnog aparata, koji onda u strahu drži i medije i privrednike i sudove.
Sa druge strane, vlast se može podeliti i tako što jedna partija ili koalicija zauzme skupštinu, pa onda uzme i sve ostalo. Ali, ako druga partija ili koalicija osvoji vlast u Beogradu i drugim većim gradovima, te ako predsednik države bude neko ko ne pripada koaliciji koja vlada skupštinom, državna batina se lomi! Čak i ukoliko opozicija naraste toliko da “dahće za vratom“ vladajućoj partiji/koaliciji, stanje se menja temeljno. Vladajući počinju da strahuju, a privrednici, mediji, delovi policije, sudstva i vojske uviđaju da postoji izgledna alternativa vlasti, pa mogu da pruže otpor pritiscima ministara.
Čak se i u socijalističkoj Jugoslaviji državna vlast vremenom lomila, pa su disidenti bežali iz jedne republike u drugu, te objavljivali u jednoj republici što nisu smeli u drugoj. Miloševićev sistem je ključno napukao gubitkom gradova 1996, kada je opozicija dobila materijalni i infrastrukturni oslonac u gradskim i opštinskim upravama.
Nakon pada Miloševića imamo dve “kohabitacije“: različite političke opcije koje drže različite funkcije: Đindić premijer Srbije, Koštunica predsednik SRJ; Koštunica premijer, Tadić predsednik Srbije. Iako su ove kohabitacije obeležene groznim događajima koji su rasplamsavali političke sukobe (pobuna JSO, ubistvo Momira Gavrilovića, atentat na premijera Đinđića), vidimo da su ti sukobi provocirali političke reakcije koje su jednim delom išle i na institucionalne reforme, pa se ti sukobi sve više rešavaju u institucijama, što je bio pozitivan trend. Dobrim delom, tragedije prve kohabitacije su bile rasplitanje političko-kriminalnog klupka iz Miloševićevog vremena, dok su tragedije druge kohabitacije, poput nasilnih demonstracija 2008. i paljenja ambasada posledica vrhunca kosovske krize.
Međutim, kada bliže pogledamo, Srbija je uspevala da održava visok nivo političkih sloboda i integriteta izbornog procesa sve do konsolidacije vlasti oko Aleksandra Vučića 2014, ali su medijske slobode padale dva puta, za vreme prve konsolidacije oko koalicije DS-SPS (2008-2012), te za vreme druge konsolidacije oko SNS (od 2014. do danas).
Izvor: Freedom house
Jedno moguće objašnjenje za održavanje političkih sloboda i integriteta izbornog procesa je i u velikoj snazi opozicije oličene u SRS, odnosno SNS, koja je mogla da pokriva izborna mesta i svojom snagom ohrabri privrednike da finansiraju partiju, a obećanjem ustupaka oko Kosova izmoli milost zapadnih ambasada. Međutim, zgrabivši sve poluge vlasti, SNS počinje nemilosrdno gaženje opozicije kome i sama opozicija, smušena, sujetna i razjedinjena, naivno izneverena od strane demokratskog Zapada, ide na ruku.
Da bi se razbila državna batina koja je sad samo u jednim rukama i koja nemilosrdno mlati, potrebno je od nje odlomiti komad koji se zove Beograd i dati ga opoziciji. Ako bi se odlomio i komad batine koji se zove institucija predsednika Srbije, utoliko bolje! Kad su već “isti“ i vlast i opozicija, neka barem i opozicija dobije neki komad batine. Neka ne stoji samo jedan na suncu, neka ne bije samo jedan. Onda ćemo i mi i mediji i privrednici moći da igramo na njihovim međusobnim sukobima. Ako nas pritisne jedna vlast, da se žalimo drugoj. Ako SNS ugasi “Vranjske novine“, grad Beograd može da ih finasira. Ako ugasi “Podrinjske“ novine, grad Beograd može da ih spasi. Za svaki ugovor se nađe izgovor.
Zato ću glasati za opoziciju. Iako lično verujem da u opoziciji nema ljudi koji bi tolerisali glavoseke kao partijske spoljne saradnike, opet znam da sam naivan i da me ništa ne sme iznenaditi, pa se držim upravo tog vašeg “svi su isti“. Ako su svi isti, onda bar da im damo oružje da jedni druge drže u strahu, da niko ne sme da pretera u kabadahiluku, jer bi onda i građani i sudovi i mediji i privrednici mogli da podrže drugu stranu: ako Vučićevi stisnu preko ministarstava, oslanjamo se na Đilasovu moć nad beogradskim ogromnim budžetima; ako se Đilas razgoropadi, nek zna da možemo da se obratimo i ministarstvima; ako jednu televiziju stisne beogradska vlast, oslanja se na republičku; ako stisne republička, oslanja se na beogradsku; ako sudiji preti ministar, može da se žali televiziji oslonjenoj na beogradsku vlast; ako ima još uzbunjivača, mogu oslonac da nađu u onom delu vlasti koju ne kontroliše partija zbog koje se uzbunjivač oglasio.
Obećao sam da ću napisati koga ću ja podržati na izborima. Podržaću Zdravka Ponoša za predsednika, jer ima najbolje šanse da uđe u drugi krug i jer verujem da će u TV duelu teško oštetiti Vučićev imidž. Za skupštinu Srbije ću podržati DSS, jer sam sebičan (jer sam “isti kao i svi“?). Oni su jedini koji se jasno, iako mlako, zalažu za uvođenje većinskog izbornog sistema. Želim da sa skupštinske govornice čujem pozivanje i prozivanje: pozivanje na većinski izborni sistem i prozivanje poslanika da sede za klupama koje im ne pripadaju, jer za njih niko nije glasao.
Na što više delova izlomimo državnu batinu, to bolje. Dok je ne izlomimo na 250 delova uvođenjem većinskog izbornog sistema, bar da se spašavamo kako znamo i umemo: da damo opoziciji Beograd i mesto predsednika Srbije, kad će već Vučić opet uzeti skupštinu. I na pijaci je bolje kad su dva prodavca sira, može bar da se igra na njihov sukob interesa, a kamoli kad su na političkoj pijaci dve-tri koalicije na vlasti na različitim nivoima.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Politikolog, Predavač na Webster Univerzitetu