Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: UnSplash

Nakon nedavne posete predsednika Vučića NR Kini, najavljeno je potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini sa ovom zemljom. Slobodna trgovina je dobra stvar za sve učesnike u razmeni jer unapređuje specijalizaciju u proizvodnji i produktivnost. Ovo nas sve čini bogatijima. Domaći mediji posvećuju veliku pažnju ovom sporazumu, tumače ga na veoma oprečne načine, ali kada se zapravo zagrebe ispod njegove površine vidi se da je ovo mnogo više politički marketing pred izbore nego neki značajni ekonomski korak napred. 

Koji su ključni razlozi iza potpisivanja ovog sporazuma? Da li imaju opravdanja kako euforija usled najave velikog napretka domaće privrede, tako i strah da ćemo ugušiti domaću privredu kineskom robom? Na čiju stranu uopšte ovaj sporazum više naginje? 

 

Trgovina je dobra za sve

Na ličnom nivou svi znamo da je trgovina za nas dobra – umesto da sami gajimo kokoške, pšenicu, krave i svinje, da bismo napravili sendvič sa šunkom, mi to sve kupujemo u prodavnici i plaćamo novcem koji smo zaradili baveći se našom profesijom. Da li bi neko bio dobar advokat, programer ili krojač ako bi svaki dan više od pola radnog vremena posvećivao drugim poslovima, umesto da za njih plati druge ljude koji se time bave, od pravljenja bušilica do pravljenja testa za picu?

 

 

Međutim, ova logika koje se svi pridržavamo u našem ličnom životu i o kojoj puno i ne razmišljamo u našim svakodnevnim aktivnostima, staje tamo gde počinju granice. Odjednom većini ljudi ovo postaje kontraintuitivno, jer međunarodnu trgovinu posmatraju kao rat, gde ako jedna strana dobija, druga mora da gubi, umesto da obe dobijaju. Zato slobodna trgovina nema puno proponenata u politici, iako je sasvim drugačije među ekonomistima. ’’Ne treba da uvozimo ono što možemo da napravimo sami; treba da carinama zaštitimo domaće proizvođače od konkurencije iz inostranstva’’ – ovo su samo neki izgovori protiv slobodne trgovine koji se mogu sresti među velikim brojem ljudi, ali što je i zabrinjavajuće i među medijima, pa čak i pojedinim “istaknutim“ ekonomistima. 

 

Trenutna trgovina sa Kinom – važno je posmatrati ukupne trgovinske rezultate

Trgovina između Srbije i Kine prilično je nategnuta na kinesku stranu – srpski izvoz u tu zemlju značajno je manji od uvoza iz nje: 377 miliona USD u odnosu 3,29 milijardi USD. Ova činjenica ne znači mnogo, jer treba posmatrati ukupne trgovinske rezultate, a ne samo pojedinačne zemlje. Potpuno je prirodno da postoji ekonomski deficit ili suficit sa pojedinačnim privredama, u zavisnosti od njihove strukture, ali bitan je samo konačni rezultat.

 

Vrednost izvoza iz Srbije u Kinu, u 000 USD.

 

Tačno je da je izvoz iz Srbije u Kinu značajno porastao tokom nekoliko prethodnih godina, sa jedva preko šest miliona USD u 2012. na trenutnih 377 miliona USD. Ali ovo je ipak nije cela priča: najveći deo ovog rasta čini izvoz samo jedne kineske kompanije u svoju matičnu zemlju, a u pitanju je Ziđin u Boru. Izvoz bakra i sa njim povezanih metala (kao što su srebro, platina ili zlato) čine 238 miliona USD, ili gotovo 2/3 datog izvoza. 

 

 

Sa druge strane, uvoz prvenstveno čine električne mašine, telekomunikaciona oprema, industrijske mašine, tekstil i odeća. 

Srbija i Kina su obe zemlje sa visokim carinama, premda je Kina 2001. postala članica Svetske trgovinske organizacije. Prosečna MFN (Most Favoured Nation) carina na industrijske proizvode kod nas je 6,3% a u Kini veoma sličnih 6,5%. Kako Srbija još uvek nije članica STO, obe zemlje međusobno primenjuju carinske stope koje mogu biti znatno više od ovih. Da je Srbiji stalo do slobodne trgovine, ona je do sada trebalo da postane članica STO, pa bi to već samo dovoljno smanjilo carine između Kine i Srbije da neki poseban trgovinski sporazum verovatno ne bi ni bio potreban.

 

Očekivani efekti – realnost je da ekonomski uticaj neće biti previše značajan

Mnogi se plaše da bi sporazum o slobodnoj trgovini uništio ono malo industrije što je u Srbiji opstalo, dok opet vlast i mediji koji je podržavaju govore da će srpska privreda sada procvetati, jer će otvorenost najvećeg svetskog tržišta sa sobom doneti nove, velike inostrane investicije. Ali realnost je veoma daleko od oba ova stava.

Prvo, Kina je svetska radionica već par decenija, od svog otvaranja svetu. Stoga je i razumljivo kako ona ima trgovinski suficit sa najvećim brojem zemalja sa kojima uopšte i trguje – isto je i sa EU i sa SAD, kao što je i sa Srbijom. Ali mi smo već imali iskustva sa velikim otvaranjem trgovine, prvo tokom procesa liberalizacije nakon Petog oktobra, i potom nakon Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU usled koga praktično od 2014. nemamo carine na uvoz industrijskih proizvoda iz Evrope. 

Zatvaranje velikog broja fabrika nakon 2000. pre će biti posledica decenijskog uništavanja privrede usled ratova, sankcija i bombardovanja 1990-ih, kada je naša industrija celu jednu deceniju tavorila i značajan deo nje je izgubio tehnološku trku sa konkurencijom iz inostranstva. 

Nakon pune primene SSP-a iz 2014. ne vidimo smanjenje, već naprotiv značajno povećanje industrijske proizvodnje u Srbiji. Slično će biti i u slučaju potpisivanja trgovinskog sporazuma sa Kinom – ekonomski uticaj neće biti previše značajan, Srbija neće tek tako biti preplavljena preko noći jeftinijim kineskim proizvodima koji će uništiti srpsku industriju.

 

 

Jedan od argumenata koji kažu da je carinska zaštita prilično loša stvar za zaštitu domaće industrije je i to što je na malim i siromašnim tržištima, kao što je Srbija, gotovo nemoguće uspostaviti ekonomski racionalnu proizvodnju koja uključuje i ekonomiju obima bilo kog zahtevnijeg proizvoda, a da je proizvodnja namenjena isključivo domaćim potrošačima. Zato nemamo smart telefone ’’Made in Blace’’ jer vam se proizvodnja samo za tržište od sedam miliona ljudi ne baš bogatih ljudi u evropskim okvirima baš preterano i ne isplati: telefoni će biti jako skupi pa će ih malo ljudi kupovati. 

Ako pogledamo baš onaj sektor odakle najviše uvozimo proizvode iz Kine (električne aparate i mašine), veliki proizvođači ovih proizvoda koji posluju u Srbiji dominantno proizvode za izvoz, a ne za prodaju na domaćem tržištu. Slično je čak i sa tekstilnom industrijom i industrijom odeće.

Ali ovo ne znači da pojedini sektori možda neće biti pogođeni konkurencijom iz Kine, koja je dosada veštački bila držana podalje visokim carinama. Da bi ova preduzeća opstala, ona jednostavno moraju svojim potrošačima da ponude kvalitetnije i jeftinije proizvode. A to je sve dobro za nas koji ovakve proizvode i kupujemo: potrošači ne postoje samo da bi se preko naših džepova čuvale neproduktivne fabrike. 

Pojava jeftinijih solucija iz uvoza znači i povećanje životnog standarda širokih slojeva stanovništva, a naročito onih najsiromašnijih. Otvaranje kineskih prodavnica u Srbiji verovatno je imalo veći uticaj na povećanje životnog standarda u zemlji, nego sve strane direktne investicije zajedno. 

 

Ekonomska, spoljna ili unutrašnja politika – bolje otvoriti fabriku u Kini, nego u Srbiji

Ono što je vidljivo iz izjava predsednika Vučića jeste i dalji fokus na SDI kao instrument ekonomskog razvoja. Navodi se kako će sada stranci da investiraju u Srbiju ako se ovaj sporazum potpiše. Domaća industrija i dalje je politički poslednja rupa na svirali. Ovo je, naravno, samo predizborni politički marketing. 

Ako želite da izvozite nešto u Kinu iz domena industrije, mnogo vam je lakše da fabriku otvorite u samoj Kini, nego u Srbiji. Kina je daleko, troškovi transporta su značajno porasli, tamo već postoji ozbiljna industrijska baza, i kada se pogleda izvoz iz npr EU u Kinu, u pitanju se tehnološki zahtevni proizvodi koji se kod nas ne proizvode. Što znači da ovde još uvek nema proizvodnog i organizacionog znanja da se ovi tehnološki procesi lako prebace, kao kada je u pitanju neka industrija koja već postoji i ima tradiciju i obučene radnike (na primer, metalska, tekstilna ili automobilska industrija). 

 

 

Sporazume o slobodnoj trgovini Kina već ima sa zemljama kao što su Gruzija, Australija, Čile, Kostarika, Južna Koreja, Mauricijus, Novi Zeland, Singapur, Island, Pakistan, Peru i Švajcarska, da ne računamo Hong Kong i Makao koji su teritorijalno deo Kine ali imaju svoju posebnu trgovinsku politiku. A pregovori se završavaju sa Norveškom i Moldavijom, a od regionalnih sporazuma tu su sporazum sa ASEAN-om (Singapur, Malezija, Indonezija, Tajland, Vijetnam, Laos, Kambodža, Bruneji, Filipini i Mjanmar) i APTA (Bangladeš, Indija, Šri Lanka). Prema tome, neće Srbija biti neki veliki izuzetak na globalnom nivou da ovakav sporazum sa Kinom ima baš značajni uticaj na privlačnost Srbije, kao investicione destinacije.

Prema tome, razlozi za sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom pre se mogu naći u domenu političkog i diplomatskog, nego čisto ekonomskog. A i tu ne možemo da procenimo koliki je uticaj mogućeg lobiranja Ziđina, kineske državne kompanije, na kineske zvaničnike da bi se njima olakšao izvoz bakra nazad u matičnu zemlju. Srbija je kao ekonomski partner Kine toliko mala, i na strani izvoza kao i uvoza, da je teško poverovati da bi do ovakvih najava došlo bez nekog podmazivanja i guranja sa ove strane.

 Ali unutrašnja politika nije prisutna samo u Kini. Sa predstojećim izborima u aprilu, trenutni režim u Srbiji trudi se da ponovi velika ekonomska obećanja o boljem životu. U ovom domenu Kina igra već zapaženu propagandnu ulogu, nekada čak i sa veoma grotesknim scenama koje kao da je režirao Dejvid Linč – od najava predsednika Vučića o tome da će Kinezi otvoriti fabriku letećih automobila u Srbiji do Dragana Markovića Palme koji za govornicom maše pilećim nogicama obećavajući njihov veliki izvoz za Kinu.

Dakle, iako bi potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kinom načelno bila povoljna stvar za Srbiju – jer bi potrošačima ostalo više novca da potroše na druge stvari i jer bi se time olakšao izvoz naših preduzeća na tamošnje tržište, domete ovakvog poteza ipak ne treba euforično precenjivati.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *