Foto: UnSplash
Prvo što treba da znamo o predsedničkim, parlamentarnim i lokalnim izborima u 20-ak opština i gradova je da će oni (a i već jesu) biti prezidencijalizovani, odnosno da će dominantna kampanja biti ona predsednička. I tako je već sada. Za ljude iz Beograda jako su važni i gradski izbori i rekao bih fokus je mnogo više nakon predsedničkih izbora na gradskim, nego na parlamentarnim izborima.
I onda možda i suvišno, dolazimo do pitanja koje se tako često postavlja u poslednje vreme – zašto se sada toliko mnogo pojedinaca kandiduje i zašto imamo veliki broj predsedničkih kandidata?
Koliko će biti kandidata?
Stava sam da je broj kandidata važan. Iako mnogi igraju na kartu da će više predsedničkih kandidata uvećati šanse za drugi krug, lično sam potpuno drugačijeg stava. Ali neću u ovom tekstu o tome. Iako su mnogi već najavili predsedničke kandidature (a će to biti vraški težak posao za većinu kandidata da se uopšte i kandiduje – da prikupi 10.000 potpisa u roku od deset dana), očekujem ih još mnogo. I vrlo su jasni razlozi zašto su se svi do sada, a onda i oni koji će se tek (ne)formalno kandidovati, to i uradili.
Uprkos tome što predsednički izbori ne donose nikome ništa osim onom ko pobedi (izbori na kojima “pobednik dobija sve“), za razliku od npr. parlamentarnih kada svako sa sada 3% osvaja mandate i „nešto“ dobija (rekao bih i mnogo dobija). Mnogi bi onda potpuno razumno postavili pitanje šta je uopšte cilj, motiv i poenta kandidature većine kandidata u aktuelnom političkom trenutku u Srbiji? Šta predsedničkom kandidatu donosi rezultat od nekoliko procenata ili do 10/20% glasova?
Mnogi će, a već to i rade, svoje kandidature pravdati i obrazlagati izvlačenjem glasova i borbom za drugi krug predsedničkih izbora kroz programsko glasanje i kroz glasanje građana za njihov “prvi izbor“. Međutim, ne bih rekao da glasanje za “prvi“ i programski izbor na predsedničkim izborima u relacijama tolikih razlika u pogledu eventualnog ulaska u drugi krug biračima predstavlja preterano veliku vrednost. Ali, šta je onda poenta tolikog broja predsedničkih kandidatura?
Predsednička trka kao racionalan izbor
U skladu sa prvom rečenicom iz ovog teksta, lideri partija i pokreta u uslovima ovakve političke borbe i dominantne predsedničke kampanje teško da bi uspeli da svoje parlamentarne liste prebace preko cenzusa bez učešća u predsedničkoj trci. I tu je osnovna poenta velikog broja predsedničkih kandidatura i to je za sve partije i pokrete racionalan izbor (donosi više koristi nego što ima troškova). Kroz predsedničke kampanje će pokušati da poguraju svoje parlamentarne liste i biće deo dominantne kampanje. Bez predsedničkog kandidata, većina od tih listi ne bi uopšte bila vidljiva, a gotovo da osim tri ili četiri izborne liste niko ne može da bude siguran u parlamentarni status. Zašto su SNS i SPS uopšte i razmišljali da idu zajedno na izbore? Pa da slučajno SPS ne ostane ispod cenzusa u Beogradu i zbog problema koje će SPS imati u ovakvoj kampanji bez predsedničkog kandidata. Očigledno su im istraživanja pokazala da i je i pored toga bolje da idu odvojeno, pre svega zbog članstva SPS-a koje nije baš oduševljeno ovakvom saradnjom sa SNS-om.
I da, između ostalog dugo sam pričao o tome kako je nemoguće da opozicija npr. ima jednog predsedničkog kandidata, a više parlamentarnih listi – taktički gotovo pa nemoguće voditi kampanju. I u situaciji kada opozicija ide na “milion“ lista na parlamentarne izbore, za očekivati je i da ima “milion“ predsedničkih kandidata. I to je potpuno racionalno sa strane tih političkih subjekata i pojedinaca. Možda nije u opštem opozicionom interesu, ali jeste u interesu tih političkih subjekata jer stavite se u njihovu poziciju. Sami sebi bi bez borbe potpisali rezultat ispod cenzusa na parlamentarnim izborima i odlazak u političku istoriju.
Ima li onda opšteg interesa?
Jedini koji za sada vagaju da podrže nekog od drugih kandidata jeste koalicija MORAMO. I s obzirom na specifičnosti njihovog rada, a pre svega mislim na Ne davimo Beograd i njihovu kampanju u Beogradu – oni imaju “luksuz“ da razmišljaju o opštem interesu i jasno su rekli da su otvoreni da razgovaraju o tome da podrže Zdravka Ponoša. Ipak, ako ste dobro pratili reakcije u medijima nakon objavljivanja kandidature Ponoša, predstavnici Ne davimo Beograd (a posebno Radomir Lazović) su zaista zvučali kao da će se to i desiti. Međutim, istog dana ste mogli da vidite i nešto pažljivije izjave Nebojše Zelenovića (Zajedno za Srbiju) koji će predvoditi parlamentarnu listu i koji ipak prirodno razmišlja šire od Beograda i to mu je fokus. On je odmah bio svestan da će jako teško voditi parlamentarnu kampanju i da se ova koalicija može naći u problemu oko rezultata na parlamentarnom nivou (iako za sada deluje da su poprilično sigurni iznad izbornog praga).
I ovo je praktično jedina nedoumica koju imamo za sada. Lideri DSS-a, Dveri, DJB i Zavetnika su se već kandidovali kako bi pokušali da prebace svoje stranke/pokrete/koalicije preko cenzusa, a siguran sam da i lider radikala, uz lidera SPS-a zna će mu u kampanji biti jako teško. Za očekivati je da isto uradi i Boris Tadić sa svojom strankom i koalicijom kako bi pokušao da obezbedi parlamentarni status, a i mnogi drugi.
Biće zanimljivo videti ko će još imati parlamentarne i gradske liste, a bez predsedničkih kandidata. Racionalno nije, a može biti samo ili u opštem opozicionom ili opštem vladajućem interesu. Praktično nemoguće da se ugurate u nacionalni ili lokalni parlament (osim u slučaju Ne davimo Beograd) bez predsedničkog kandidata koji će pokušati u kampanji da se izbori za malo više medijske pažnje, a i da sa dodatnim novcem od te kampanje podigne vidljivost i aktivizam na terenu.
Ostaje samo da vidimo šta će da prevlada kod koalicije MORAMO, racionalan interes za svoju kampanju ili opšti interes da se jedan predsednički kandidat dodatno istakne kao glavni izazivač. Bez obzira na sve, jedini su koji su makar razmišljali o opštem interesu. I to je za pohvalu.