Andrej Ševo

Master politikolog

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: UnSplash

Do danas najpoznatije delo Frensisa Fukujame “Kraj istorije i poslednji čovek“ ove godine obeležava 30 godina od svog objavljivanja. Ideja o kraju istorije koja je prikazana u ovom delu postala je nerazdvojna od Fukujaminog imena. 

Kada je početkom leta 1989. godine u časopisu The National Interest objavio svoj čuveni tekst o kraju istorije, Frensis Fukujama nije ni slutio da je izdisaj komunizma, koji je već neko vreme naslućivao, tako blizu. Berlinski zid pao je u novembru iste godine, a događaji su sledili jedan za drugim do raspada samog Sovjetskog saveza i Varšavskog pakta. Zbog toga je pažnja javnosti bila usmerena na ovog, do tada ne baš poznatog politikologa kome su pripisivane proročke sposobnosti. Trenutak je bio idealan da Fukujama učini ono što se očekuje od svakog ambicioznog učenjaka koji je napisao pravu stvar u pravo vreme i popularan tekst proširi u knjigu. 

Međutim, kraj Hladnog rata i prevaga liberalne demokratije nad svojim komunističkim takmacem opila je umove na Zapadu trijumfalizmom pa je Fukujama tumačen upravo u takvom ključu, kao glasnik pobede nad imperijom zla i vesnik vremena u kome će liberalna demokratija u plavo obojiti ceo svet. Ovo pojednostavljeno i ne sasvim tačno tumačenje opstalo je do danas i motivisalo me je da napišem ovaj tekst. U uslovima relativnog opadanja američke moći i uspona autoritarnih alternativa liberalnoj demokratiji, ono je postalo predmet poruge u kojoj su posebno glasni oni koji nisu pročitali ni slovo dotične knjige ili teksta.

Da bi to dokazali ne moramo ići dalje od naše zemlje. Fukujaminim ,,pogrešnim predviđanjima“ usta ispiraju samozvani analitičari i intelektualci ograničenih dometa od RTS-a do Marićeve Ćirilice. Šaljivi cinik bi rekao da zemlja sa tolikim brojem stručnjaka za geopolitiku ne može propasti ali o tome će biti reči nekom drugom prilikom. Ovde ću pokušati da objasnim šta to Fukujama zapravo misli kada kaže da je istorija došla do kraja. Šta je podložno kritici, a što odoleva izazovu vremena, te kakve se pouke mogu izvući sa distance od trideset godina.   

Za Fukujamu kraj istorije nije epoha koja nastaje pojedinačnim događajem posle koga čovečanstvo ulazi u trajno stanje pasivne ideološke uniformnosti i liberalnog mira ili neka vrsta globalne Norveške u kojoj se ništa ne dešava i svi su srećni i najedeni. Ovo popularno tumačenje zaboravite. Kraj istorije apstraktniji je pojam od toga i predstavlja poslednju stanicu ideološkog razvoja čoveka. Iz toga sledi da je istorija proces koji započinje u predpolitičkoj zajednici kada ljudi stvaraju prve, primitivne forme političke organizacije, a završava uspostavljanjem liberalne demokratije.

 

 

U Fukujaminom sistemu, moguće je da različiti vidovi političkih uređenja postoje jedni uporedo sa drugima i da se međusobno takmiče, te da imaju periode uspona i padova. Da li će sve zemlje na svetu doći do kraja istorije, za Fukujamu je sekundarno pitanje. On ostavlja mogućnost da neće biti tako i da će razni vidovi reakcija i prepreka sprečavati širenje liberalne demokratije, poput islamskog fundamentalizma u zemljama Bliskog istoka ili nacionalizma u Rusiji. Međutim, ovo nisu sistemi koji u globalnim okvirima mogu predstavljati poželjnu alternativu, hrabro zaključuje Fukujama. Na kraju puta nalazi se samo jedan sistem i narodi mogu odlučiti da ne žive u njemu ali to čine na vlastitu štetu. Sve i da se liberalne demokratije mogu nabrojati na prste jedne ruke, za autora to ne bi promenilo zaključak o kraju istorije.

 

 

Pažljiv čitalac uočiće izvesne sličnosti između Fukujame i Marksa. Obe teorije pokreće sličan istoricistički mehanizam koji počiva na shvatanju da je istorija proces čije je pravilnosti i zakone moguće prepoznati i objasniti, te na osnovu tih objašnjenja predvideti budućnost. U ovoj tački počinje njihovo račvanje. Dok je za Marksa istorija cikličan proces vraćanja ljudi u komunističko društvo u kome neće biti materijalnih podsticaja za sukob, Fukujama istoriju vidi kao linearan napredak čoveka ka liberalnoj demokratiji. Ljude na tom putu ne motivišu materijalni faktori, bogatstvo ili vlasništvo, već unutrašnji razlozi čovekove prirode, tj. potreba za priznanjem vlastite ljudskosti i dostojanstva. Poput Marksa, Fukujama se ovde poziva na Hegela ali mu ostaje dosledniji i koristi se njegovom čuvenom dijalektikom gospodara i roba. 

Osnovni motiv koji pokreće istoriju je želja za priznanjem. Ona može biti želja za priznanjem vlastite superiornosti koja je dovela do nastanka odnosa gospodara i roba, pobedom ovog prvog na bojnom polju (megalothymia), te želja za priznanjem od strane drugog, ravnopravnog čoveka (isothymia), koja dovodi do samoosvešćenja roba kroz rad i disciplinu. Pobunom roba i njegovim oslobođenjem bivši rob i gospodar međusobno se priznaju kao ravnopravni i na taj način stvarju uslove za kraj istorije, tj. za onakav sistem ravnopravnosti u kome će ona miroljubiva, egalitarna želja za priznanjem biti zadovoljena i nikakve dalje promene neće biti neophodne. Dijalektičkim procesom mirenja suprotnosti, nastaje liberalna demokratija. Ovo je naravno Fukujamino tumačenje Hegela koje neću osporavati jer za to nisam sposoban ali služi da ilustruje na kakvim je filozofskim temeljima sazidana njegova teorija. Sumirajmo to zaključkom da je Fukujama desni hegelijanac, ako se to tako uopšte može nazvati.

Činjenica da je istoricicazam u srži Fukujamine teorije vrlo je epistemološki sporna i dovodi u pitanje njegove zaključke, da to kažemo najblažim rečima. Proučavanje istorije ne može biti osnova za predviđanje budućnosti, ma kako ta predviđanja bila primamljiva usled trendova koje smo prepoznali. Ljudski odnosi i društvene veze dovoljno su kompleksni i neobuhvatljivi u svojoj celosti da gotovo nemogućim čine svaku vrstu predviđanja budućnosti koja pruža samo jedan mogući ishod.

Drugim rečima, ljudi je mnogo i vrlo su različiti, ne možemo ih sve poznavati i razumeti i zato toliko toga može poći u suprotnom smeru i proizvesti posledice koje nismo očekivali, pa čak i potpuno suprotne onim iskazanim u našim predviđanjima. Smelost mislilaca poput Hegela, Marksa ili Fukujame da je čoveka sa svim njegovim složenostima moguće obuhvatiti vlastitim umom, dekodirati njegovo ponašanje i svesti ga na predvidljive zakonistosti naivno je, a neki će reći i bezobrazno. Stoga, epistemološka vrednost teorija o kraju istorije i neminovnim razultatima istorijskih kretanja koja počivaju na ovom ili onom pokretačkom faktoru ljudskih strasti i nadanja nema neku posebnu težinu. Naprosto, ne treba razmišljati na takav način.

Ipak, Fukujama jeste na tragu nečega u svojoj knjizi kada tvrdi da je liberalna demokratija poslednji stadijum ideološkog razvoja čoveka. Iako nezadovoljstva neoliberalnim kapitalizmom postoje na oba kraja ideološke ravni, pa čak i u njenim središnjim delovima, deluje da globalni ekonomski sistem trenutno ništa ne može ozbiljnije ugroziti jer nova ideja kako da se to učini ne postoji, a stare su otupele oštricu svoje ubedljivosti. Nešto je drugačije stanje na polju liberalizma u okvirima nacionalnih granica.

Liberalna demokratija u povlačenju je još od druge polovine pretprošle decenije, uglavnom kao posledica naleta desnog populizma ali ni ovde ne treba preterivati jer su takve pretnje u prošlosti bile daleko opasnije. Pripadanje naciji važan je deo naših identiteta ali ne može biti trajna zamena za sve ostale pripadnosti i sklonosti na kojima zasnivamo vlastito ja. Ovde bih mogao da se složim sa Fukujamom da je samo u liberalnoj demokratiji moguće pomiriti sve identitete koje baštinimo i koji su za nas u različitoj meri značajni, a koji predstavljaju važne segmente naše ličnosti. Uostalom, neki delovi sveta, poput Latinske Amerike, pokazuju nam da liberalna demokratija nije rekla svoju poslednju reč i da je moguće kretanje u pravcu suprotnom postojećem trendu bujanja autokratije u Evropi i Aziji.

 

 

Uverljivost Fukujaminog liberalno – demokratskog optimizma ogleda se i u suprotstavljanju njegove, konkurentnim istoricističkim teorijama, poput one Karla Marksa. Ako na trenutak zaboravimo njihove fatalne epistemološke nedostatke, ne možemo se oteti utisku da je jedan od njih opisao budući svet, ako ništa drugo makar približniji stvarnosti. Jer kapitalizam se pokazao žilavijim nego što je prvobitno delovalo i sposobnim da pod socijalnim i političkim pritiskom učini ustupke i preživi, što je Marks u svojoj gordosti prevideo.

Doduše, njegova predviđanja bila su daleko dugoročnija i detaljnija od Fukujaminih, samim tim i teža ali niko ga nije motkom terao da se lati proročke rabote. Fukujama je nasuprot tome sebi postavio lakši zadatak jer je kraj istorije opisivao u vreme kada je liberalna demokratija odnosila pobedu nad svojim velikim rivalom, tj. pred sam sudijski zvižduk, a ne u prvom poluvremenu. 

Ako je marksizam presahli bunar, a ja ću se uz dužno poštovanje usuditi da kažem da jeste i da je posvećenost toj ideji gubljenje vremena, liberalna demokratija i dalje je živa i krajnje odredište svih onih koji na nogama i u gumenim čamcima prelaze pustinje i mora kako bi se dokopali obećane zemlje.

To je i dalje jedini sistem koji, na kraju krajeva dozvoljava i kritiku svojih osnovnih principa. Ako su pak sa druge strane pseudofašistički autoritarizmi poput iranskog ili kineskog potencijalna zamena takvom sistemu i ja ću biti optimista i reći da oni nemaju nikakve šanse i da na duži rok ne mogu proizvesti bolje rezultate od poretka zasnovanog na principu individualne slobode. Naravoučenije glasi, Fukujamin istoricizam ne treba uzimati zdravo za gotovo i reći da se u budućnosti neće pojaviti sistem političke organizacije adekvatniji potrebama i pravima čoveka.

Mi to ne možemo znati. Zato je mudro izbegavati termine poput kraja istorije ali ono što pouzdano možemo reći, a u čemu Fukujama nadahnjuje, jeste da trenutno od liberalne demokratije ne postoji bolje. Ako i toliko uspeva da postigne, dovoljno čini.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *