Foto: UnSplash
Ljudska istorija prepuna je užasavajućih činova nasilja, ratova i mržnje. Uprkos tome naši odnosi kroz istoriju prepuni su i naizgled neobjašnjive ljudskosti, humanosti i topline. Zašto smo kao vrsta sposobni za genocid, ali i za milionske humanitarne akcije? Šta nas dovede do činova dobrote, a šta budi ono najgore u nama? Odgovor na ovo naizgled nemoguće pitanje moramo potražiti u neurobiologiji, psihologiji, evolutivnoj biologiji i antropologiji.
Profesor Robert Sapolski sa Univerziteta Stenford vešto ulazi u sve ove oblasti. Na kraju 2017. godine u javnosti je izašao sa jednom od najboljih savremenih naučnih kniga za nenaučnu publiku. U pitanju je knjiga Behave: The Biology of Humans at Our Best and Worst.
Ljudi ne mrze nasilje, već način na koji se upotrebljava
Sapolski kombinuje razna znanja sakupljena tokom duge karijere primatologa, neurobiologa i antropologa. Njegovi roditelji su u Ameriku došli iz Sovjetskog saveza, a Sapolski je odgajan kao ortodoksni Jevrejin. Proveo je značajan deo svoje karijere proučavajući babune u Africi, a opsežno je pisao i o uticaju stresa na ljudsku neurologiju.
Sapolski nikako ne liči na tipičnog profesora prestižne institucije: njegova duga kosa i brada odaju utisak hipika iz 60-ih. Javno se određuje kao ateista i pacifista. Često ga možete videti i na Jutjubu: snimci njegovih predavanja sa Stenforda imaju više više miliona pregleda.
Kroz svoju dugu karijeru Sapolski je ipak skupljao hrabrosti da se pozabavi velikom misterijom međuljudskih odnosa: nasiljem. U knjizi Behave Sapolski želi da kroz različite perspektive prikaže brojne razloge koji proizvode, podstiču i umanjuju nasilje među ljudima.
Na samom početku knjige Sapolski čitaocu pokazuje da ova knjiga neće dokazati da ljudi ne vole nasilje ili da ga je moguće istrebiti. Sapolski tvrdi da ljudi zapravo ne mrze nasilje, već samo situacije u kojima je ono pogrešno upotrebljeno.
Sapolski takođe jasno stavlja do znanja čitaocu da njegov pristup problemu nasilja nije isključivo biološki ili antropološki – “pokušaji da se razdvoje aspekti ponašanja koji su “biološki” i aspekti koji su, na primer, “kulturni” ili pshiloški” su besmisleni”. Biologija, kultura i psihologija su neraskidivo povezane.
Na koji način Sapolski analizira ljudsko ponašanje? Kako ne bi izostavio ni jedan važan aspekt, on uticaje na ponašanje čitaocima predstavlja u odnosu na njihovu hronologiju. Nekoliko sekundi pre nekog ponašanja važno je ono što se događa u našem nervnom sistemu.
Ako se vremenski odmaknemo malo dalje važna postaju i naša čula, a ako se odmaknemo nekoliko sati pre nekog ponašanja bitan je uticaj naših hormona. Nekoliko godina pre nekog ponašanja u igru ulaze i svi uticaji iz našeg detinjstva i adolescencije, a uticaje na ponašanje možemo pronaći i u evolutivnom razvoju naših predaka pre nekoliko vekova.
Poput iskusnog kustosa, Sapolski čitaoce postupno vodi kroz kompleksne procese u amigdali i frontalnom korteksu, posledice testosterona na agresiju i uticaj gena na depresiju.
Sapolski usputno ruši i neke od brojnih popularnih mitova u vezi sa ljudskim ponašanjem. Ne, više testosterona ne znači automatski i više agresije – testosteron utiče na to da smo spremniji za ponašanje koje će nam održati status. Ne, geni ne određuju automatski naše ponašanje – naši geni i okolina igraju komplikovan ples međupovezanosti.
Kako objašnjavamo kulturu? – podele na ‘’nas’’ i ‘’njih’’ kao duboko usađene u ljudsku psihu
Nakon detaljnog prolaska kroz brojne kompleksne procese ljudske neurobiologije, Sapolski se okreće još kompleksnijem procesu – uticaju kulture na nasilje i dobro ponašanje.
Kroz otrežnjujuća, ali pomalo mračna, preispitivanja, Sapolski pruža brojne dokaze u prilog tezi da su podele na “nas” i “one druge” poprilično duboko usađene u ljudskoj psihologiji i kulturi. Naš mozak neverovatnom brzinom primećuje nečiju rasu, a zatim brzo svrstava sve ljude koji nas okružuju u one koji su “naši” i “one druge”. U brojnim slikovitim eksperimentima, autor ipak pokazuje i da su ove podele mnogo maglovitije nego što se čini i da je moguće promeniti način na koji posmatramo pripadnost ljudi i hijerarhiju u kojoj se nalazimo.
Sapolski takođe ukazuje i na evolutivnu sveprisutnost hijerarhija u životinjskom svetu, ali i na prelepu unikatnost ljudi da kolektivno organizujemo i menjamo hijerarhije u kojima živimo. Najtežu pilulu Sapolski ipak donosi u poglavlju o slobodnoj volji gde ukazuje na njena bezbrojna ograničenja i posledice takvog zaključka po naše ophođenje sa svima koje vidimo kao kriminalce.
Pročitati Behave je poduhvat. U pitanju je obimna knjiga sa kompleksnim opisima još kompleksnijih procesa. Ipak, odustati od čitanja znači i propustiti knjigu koja zaista može da vas ostavi zapanjenim. Za one koji su davno zaboravili sve sa časova biologije, Sapolski je spremio i nekoliko dodatnih poglavlja koji objašnjavaju osnove neurologije i endokrinologije.
Nakon njihovog čitanja, potkovani ste za ostatak knjige koja zaista treba da postane univerzalni univerzitetski udžbenik. Makar za one koje zanima da li postoji način da stvorimo sistem u kojem više sarađujemo, a manje ratujemo.