Foto:UnSplash
Rezultati ustavnog referenduma održanog 16. januara uneli su dozu entuzijazma u opozicionom deo javnosti, kakav nismo videli još od predsedničke kampanje 2017. godine. Značajno je što takav nalet optimizma dolazi praktično pred sam početak kampanje za predsedničke, vanredne parlamentarne i beogradske izbore, 3. aprila.
Oprezno sa rezultatima referenduma
Zašto je opoziciona javnost zadovoljna, uprkos porazu opcije protiv? Iako se glasalo o tehničkim pitanjima u vezi organizacije pravosuđa, referendumsko glasanje je na kraju stavljeno u okvire postojeće dinamike političke borbe u Srbiji: kao izjašnjavanje o aktuelnoj vlasti.
U tom izjašnjavanju, SNS je pobedila, sa nekih 60.33% glasova. Ali, pobedila je mnogo teže nego što se očekivalo. Uprkos odsustvu otvorene kampanje i medijske pompe, kao i bojkotu nekih opozicionih opcija, na birališta je izašlo i protiv glasalo skoro 770 hiljada građana. Posebno je za opoziciju važan rezultat u velikim gradovima (Beograd, Novi Sad, Niš) i centralnim urbanim područjima svih iole većih gradova (gde je veća raznovrsnost medijske ponude i manji socioekonomski pritisak vladajućih struktura), u kojima je opcija protiv odnela pobedu.
Strategija SNS za ovaj referendum je bila jasna – nisu želeli da alarmiraju celokupnu javnost kampanjom, otvarajući front na kome bi mogla da se mobiliše i ujedini opozicija, i to na rizičnoj temi promene ustava, pri čijem pomenu javnost uvek posumnja da se nešto “muti” oko Kosova. Umesto toga, odlučili su se za dubinski rad na terenu kojim bi na birališta izveli svoje članove, simpatizere i sigurne glasače, te osigurali glatku pobedu uz nisku izlaznost. Takva pobeda (od recimo 80% glasova za) bi onda bila komunicirana kao nalet podrške pred sam početak kampanje, a niska izlaznost bi naravno bila prećutana, kao prilikom saopštavanja rezultata bojkotovanih izbora 2020. godine.
Ta strategija je već primenjivana na mikro-nivou, obično kada se održavaju izbori za savete mesnih zajednica. U malim sredinama (govorimo o nekoliko hiljada glasača) vladajuća stranka obično ne želi da alarmira neku grupu lokalnih entuzijasta koji mogu da okupe komšije i poremete im planove na izborima za MZ. Zato se o tim izborima ćuti u medijima, ne vodi se kampanja, a onda se par dana pred glasanje podignu kapaciteti i na birališta izvedu samo svoji glasači.
Takav je bio i referendum: bez kampanje, bez medijskih sučeljavanja, sa tek retkim televizijskim emisijama. SNS je dobila pobedu, ali čini se mnogo teže, i svakako bez očekivanog efekta. Potcenjena je sposobnost opozicione javnosti da se mobiliše.
Međutim, ne treba se zavaravati “lošim” rezultatom SNS. Tih 1.17 miliona glasova je ishod svega nekoliko dana terenske aktivacije i pokazatelj kakvu mašineriju ima ova stranka. U izbornoj kampanji, na taj broj dodajte još dva meseca potpune utilizacije medija; javno prisustvo Vučića, najpopularnijeg političara u zemlji, kao glavnog nosioca poruke, otvoreni rad na terenu uz korišćenje javnih resursa i kampanju koja će uključivati sve od deljenja novca ciljnim grupama do otvaranja pruga, autoputeva i tunela. Na koncu, i ulozi za glasače će biti veći i jasniji.
Bojkoti i kandidati
Zanimljivo je i da je percipirana “glavna” opoziciona kolona (SSP-NS-DS-PSG) uglavnom prespavala referendum, tj. da se, osim pojedinačnih funkcionera nekih od članica koalicije, nisu oglašavali tokom kampanje. Ovaj tihi bojkot svakako je rezultat dva faktora: nemogućnosti ove proevropske grupacije da razreši logičku dilemu u kojoj na referendumu treba da vode kampanju protiv rešenja koje je podržala EU; ali i taktički strah da ih samo par meseci pred izbore režim ne porazi brutalno na referendumu. To se pokazalo kao miskalkulacija i glasači opozicije su verovatno bar delom razočarani njihovim pasivnim stavom.
Stoga je aktuelna “gužva” oko predsedničkog kandidata ove liste dobra distrakcija javnosti da se zaboravi referendumski kiks, iako ni ta nova situacija ne šalje dobre signale biračima. Normalno je da u koaliciji postoje neslaganja, ali iznošenje istih u javnost može da demotiviše glasače, posebno jer se radi o opozicionoj listi od koje se najviše očekivalo na izborima– a koja već duže vreme stvara u javnosti sliku internih podela, nepoverenja i spletki. I sama ideja izbora kandidata putem istraživanja javnog mnjenja, iako je racionalna i legitimna, nije nešto što se komunicira glasačima: jer pokazuje i nedovoljnu veru u svoj izbor, ali i nedostatak konsenzusa i sloge.
Moguće da to na kraju ne bude važan faktor, bar za ove izbore. Naime, to je “knedla” koju će deo opozicionih glasača morati da proguta, u nedostatku bolje opcije. Radi se o tome da većina stranaka opozicije ionako nema preterano utemeljenje u biračkom telu, niti se glasači identifikuju sa njima. U prevodu, opozicioni glasači znaju da su protiv SNS, ali nisu vezani pojedinačno za stranke opozicije – stoga će značajan deo njih glasati za onoga za koga procene da ima šanse za najbolji rezultat, da se njihov glas ne bi rasuo ili ostao ispod cenzusa.
Nešto slično se dešava i u okviru DSS-POKS koalicije i to cepanjem potonjih – a njima bi to moglo da predstavlja mnogo veći problem budući da se klackaju na ivici cenzusa. Za vodeću opozicionu listu, to je ipak manji rizik, iako svakako ne ostavlja dobar utisak.
Ostale stranke i kandidati su tu da podignu svoje liste na parlamentarnim izborima i da osiguraju vidljivost koja će se materijalizovati u prelasku cenzusa, što opet donosi pristup institucijama, medijima i stabilnom finansiranju, te na koncu gradnju kredibilnije i organizovanije opozicione mreže za neke buduće izbore. Stoga su i njihove kandidature racionalne u situaciji u kojoj je izvesno da će vladajuće stranke upregnuti sve kapacitete da ostvare pobedu u prvom krugu, a što neće biti teško uzevši u obzir resurse na raspolaganju, ali i popularnost aktuelnog predsednika u celom biračkom telu.
Bez Rio Tinta u kampanji
SNS pritom osigurava da na izbore ne izađe nijedan kandidat koji može da podeli glasove za vlast (Dačić, a izvesno ni Šešelj), dok sa druge strane isključuje moguće rizike u kampanji. Upravo ovih dana eliminišu potencijalno najproblematičniju temu cele kampanje: Rio Tinto. Voljni su da javno odstupe od projekta i prihvate taj, manji udarac, da bi izbegli veći na izborima: a podsetimo, radi se o pitanju koje je uspelo da za kratko vreme mobiliše nekoliko stotina hiljada demonstranata i da ujedini praktično celu opoziciju. Ta tema praktično neće postojati u kampanji i protivnici neće moći da poentiraju na njoj.
Generalne teme ekoloških problema su dosta ograničene na mali broj pogođenih mesta i centralne oblasti najvećih gradova gde živi ekonomski situirana srednja klasa kojoj na prvom mestu više nije egzistencija, već kvalitet života. Rio Tinto se kao tema izmestila i u druge oblasti (simbolička odbrana zemlje, korupcija, bahatost investitora, pa i konflikt sa Australijom oko Novaka Đokovića) stoga je imala veći potencijal od drugih ekoloških pitanja, na stranu što je mobilizaciono bila potentna, jer još nije započela, pa su građani imali utisak da nešto mogu da urade povodom toga. Za razliku od npr. Bora, koji je zatrovan pa je zatrovan.
Zaključak ove tri kratke crtice jeste da, iako vladajuće stranke daleko strateški dugoročnije i temeljnije planiraju poteze, i iako opozicija često puca sebi u noge sopstvenim nepromišljenim potezima, i dalje postoje određeni tereni i bitke na kojima može biti nekakvih rezultata za opoziciju. Beogradski izbori, kojih ćemo se verovatno dotaći u jednom od narednih tekstova, bi pod određenim uslovima mogli biti upravo takav teren.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.