Mladen Mrdalj

Politikolog, Predavač na Webster Univerzitetu

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: UnSplash

Pre neki dan ulazim u pekaru u mojim Novim Banovcima i odmah primećujem prodavačicu latinoameričkih crta. Pošto već imam drugaricu Venecuelanku koja godinama živi i radi u Beogradu, dozvolio sam mogućnost da se radi o nekoj Latini koja je zalutala u najistočniji Srem. Ipak, u toj milisekundi u kojoj mi je sevnula dilema o poreklu prodavačice (pre nego što sam se duboko posvetio bureku) verovatno bih se kladio da je ipak Romkinja, ali sam ubrzo shvatio da bih izgubio opkladu. 

Na verovatno hiljadito ‘’šta je još vruće?“ koje je čula tog dana odgovorila mi je na iznenađujuće dobrom srpskom uz primetni španski akcenat u kome sam prepoznao Egli iz Venecuele. U želji da se oseti dobrodošlom u Srbiju, zahvalio sam joj sa ‘’grasijas!“. Uz ‘’grasijas“ sam dodao i najljubazniji osmeh koji ona naravno nije videla jer sam nosio masku (antivakseri mogu ovo notirati kao najbolji dokaz u prilog tvrdnji da su vakseri glupi).

Dok sam se čudio Latinoamerikanki u Sremu sa gradilišta preko puta sam čuo turski. Već sam video u medijima da su ’’na našim gradilištima sve češći radnici iz Turske, pa čak i iz Albanije“, kao i da na dostavama po Beogradu rade i Avganistanci i Arapi i ko zna ko sve. Imigranti su tu. Postali smo zemlja uvoza radne snage. Nismo to zaslužili statusom ‘’ekonomskog tigra“ koji radnike privlači najvišim platama na svetu, već nedostatkom naše radne snage koja je otišla u zapadne države gde su zbilja najviše plate na svetu. 

Kao što je legendarno rekao moj drug iz detinjstva Žarko Zagorac: ‘’ja prvo pojedem najbolje kolače, a posle su mi i oni drugi odlični“, tako i Turci, Arapi, Vijetnamci, Kinezi, Latinosi i drugi koji nisu mogli da se domognu Evropske Unije, Kanade ili Amerike, dolaze u Srbiju. Kad ne mogu doći do najboljih kolača, dobri su i naši. Bolje je srpskih 500 evra na gradilištu (ako im daju i toliko) nego kubanskih 30 dolara, kad se već ne može uhvatiti nemačkih 2000 evra. 

Računica imigranata u Srbiju je stoga jasna. Računica emigranata iz Srbije je i jasna i odavno poznata. Ono što nije poznato je kako će Srbi koji su ostali u Srbiji izvesti računicu: da li će zbog dolaska imigranata u Srbiju sumnjičiti ‘’izdajničku vlast“ za služenje stranim interesima sa ciljem da se od Srbije napravi ‘’parking za milion migranata“, umesto da se Srbima daju veće plate kako ne bi morali da odlaze na Zapad? 

Ili će ipak srpska intelektualna i politička elita dokazati većini da Srbi odlaze jer Srbija, sve i da ona vodi najbolju moguću politiku, ne može dostići standard zapadnih zemalja brzinom koja bi usporila, ako ne i zaustavila, odlazak naših ljudi. Stoga se izbor svodi na sledeće: ili da nam sve više nedostaje radne snage čak i za poslove koji ne zahtevaju visoke kvalifikacije ili da se spašavamo uvozom radne snage? 

Ako se ova dilema i neophodnost da se uvozi radna snaga ne dokažu dovoljnoj većini građana, sve upadljivije prisustvo stranih radnika će razgoreti političke sukobe oko potrebe za njima i njihove ‘’prave“ uloge, što lako može dovesti do incidenata koji mogu prerasti i u slučajeve pravog linčovanja kakvi su ‘’krasili“ zapadne zemlje tokom talasa imigracija. Kakve posledice to može nositi za unutrašnju stabilnost Srbije nije ni potrebno dokazivati, ali ne smemo zaboraviti i na posledice po njen međunarodni ugled koji je ionako očajan. 

Čak i ako se dovoljnoj većini građana dokaže potreba za stranim radnicima, pa se protivljenje svede na nebitne ksenofobne grupice koje bi se dale policijski kontrolisati, sumnjam da naše vlasti planiraju išta na iole duži rok, pa brinem da li će razmišljati o metodima najbolje i najbezbolnije integracije, ako ne i asimilacije imigranata. Svet je prepun primera loše integracije imigranata, bilo zbog predrasuda bilo zbog ekonomskih kriza koje radikalizuju očajne starosedeoce protiv očajnih došljaka. 

Moramo već sada učiti na primerima zapadnih gradova u kojima se parkovi zaključavaju, a delovi gradova izbegavaju zbog opasnosti od imigranata, ma koliko to bili mali procenti imigranata i ma koliko najveći deo njih bio pristojno integrisan u društvo. Ukoliko se imigranti loše integrišu, ne samo da postoji opasnost radikalizacije odnosa između starosedelaca i imigranata, već preti opasnost i da se starosedeoci ozbiljno podele i zakrve oko odnosa prema imigrantima. 

Šta nam je činiti i koje korake već sada moramo preduzeti? Pre svega, neophodno je investirati u sociološke, politikološke, ekonomske, kriminološke, kulturološke, lingvističke i druge istraživačke projekte u okviru društvenih nauka relevantnih za imigraciju i integraciju stranih radnika. Zadatak naučnika je da pred državnih vrh, makar on bio i autokratski sa diktatorskim obrisima, iznese ključna pitanja, moguće opasnosti i moguće pravce delovanja na sprečavanju ili bar umanjivanju negativnih posledica imigracije radnika. 

 

 

Uz nužnu pretpostavku da bi njihova istraživanja bila mnogo dublja i korisnija, ovde ću naznačiti pravce delovanja za koje mislim da bi bili relevantni za takva istraživanja. Prvo, sama pojava imigranata sa drugih kontinenata je šokantna za dobar deo stanovništva, a kamoli kada se radi o imigrantima muslimanske veroispovesti. Nažalost, takve predrasude su realnost, ali je teško ukazati na takve predrasude među Srbima i zanemariti da su te predrasude i sukobi značajni problemi i u zapadnim društvima. Stoga bi omekšavanje javnosti najbolje išlo davanjem prednosti imigraciji iz hrišćanskih, a posebno pravoslavnih zajednica među Arapima (Sirija, Liban, Irak, a u Egiptu ima više pravoslavaca nego u Srbiji) i Afrikancima (Etiopija, Eritreja). Kada naši građani vide takve imigrante radnike koji poštuju dominantnu veru u Srbiji, šanse za rast simpatija ozbiljno rastu. 

Drugo, (pravoslavni) hrišćani Arapi bi bili konstruktivan most sa arapskim imigrantima muslimanima, naravno zbog bliskosti jezika i običaja. Takođe, muslimani centralnoazijskih država bi bili zanimljiv izvor radne snage, jer po pravilu dobro govore ruski, što bi im dramatično brzo olakšalo integraciju u naše društvo. Uz to, vrsta islama koju oni praktikuju je izoštrena kroz antagonizam sa radikalnim islamom Talibana koga se ostali muslimani centralne Azije u najvećem delu plaše. Na kraju, simpatije prema Rusiji su i dalje značajno prisutne u toj populaciji, pa bi to bila još jedna veza sa srpskom populacijom. Treće, imigracija iz južne Amerike, barem sudeći prema južnoamerikancima u Srbiji za koje znam lično ili posredno, takođe veoma obećava. 

Useljavanje tih radnika bi moralo biti uslovljeno promišljenim srpskim interesima koje bih sveo na duboku integraciju, ako ne i asimilaciju. Stoga se postavlja pitanje uslova pod kojim se imigranti mogu duboko integrisati, pa i asimilovati. Prvi bi bio da useljavanje ne bude diktirano samo ekonomskim potrebama, već i procenama brojnosti i prostornog rasporeda imigranata kako bi se predupredilo izazivanje osećaja pretnje kod domaćeg stanovništva. Na primer, 100 turskih radnika u mestu od 10.000 stanovnika drugačije utiče na lokalno stanovništvo nego u gradu od 100.000 stanovnika. 

Takođe, treba im olakšati da dovedu i svoje porodice sa malom decom koja bi se odmah uključila u naše škole kako bi što pre naučila jezik, stekla prijatelje, ali i počela da se integrišu, na primer biranjem da li će navijati za Zvezdu ili Partizan. Tako deca postaju mostovi između roditelja i najbolji instrument deminiranja opasnih sumnjičenja da imigranti, posebno muslimanski, imaju bilo kakve druge motive osim da obezbede svojoj deci ono što i domaće stanovništvo želi za svoju decu.  

Da bi se integracija, pa i asimilacija, ozbiljno sprovodile, Srbija ne može biti država pravne i fizičke nesigurnosti, te usko etnički i verski definisanog nacionalnog identiteta. U današnjem svetu haosa, brzine i nesigurnosti, 2000 evra u Nemačkoj bi barem nekim imigrantima bila premala plata ukoliko bi bila praćena rasizmom na svakom koraku i strahom za bezbednost porodice. 

Sa druge strane, i 500 evra u Srbiji u kojoj se živi bezbedno i pošteno bi barem nekim imigrantima bilo dovoljno da se identifikuju sa skromnom, čistom, poštenom zemljom u kojoj su izgradili svoj dom i sigurnost za svoju decu. Takva država onda može računati na odanost imigranata i puno iskorišćavanje njihovih stvaralačkih potencijala. A to bi već bila dobra zaloga i za stavran ekonomski uzlet podmlađene, osvežene i osnažene Srbije koju bi uz to krasio i daleko bolji imidž u svetu kao moćan spoljnopolitički instrument.  

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *