Jovana Marjanović

Studentkinja politikologije

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Flickr

U novoj 2022. godini obeležavamo stogodišnjicu nastanka ontološkog horor filma F. V. Murnaua „Nosferatu – simfonija jeze“ (Nosferatu – Eine Symphonie des Grauens). Ovo nemo remek-delo nemačke, a i svetske kinematografije, prvi put prikazano 5. marta 1922. godine, ostavilo je neizbrisiv trag na potonja dela ovog žanra, kao i gotiču kulturu uopšte. 

Ovaj film predstavlja prekretnicu u kinematografiji, a ponajviše u žanru horora. Svi stvaraoci ovog žanra koračali su temeljima koje je postavio Murnau i vodili se njegovim postulatima. Atmosfera i ikonična predstava vampira u ovom filmu je ono što je tada postavljeno kao standard horor žanra. Oni su najbolje merilo njegove uloge u uobličavanju sedme umetnosti. Svojevrsni šablon po kojem je uspostavljen thrill u horor filmovima gde se opasnost i nelagoda više osećaju i naslućuju van okvira kadra nego što se direktno vide (zbog čega se film i zove Simfonija jeze) koji je autor ovog ostvarenja prikazao poslužiće svim daljim stvaraocima horor žanra. Uz to, tehnika pripovedanja u kojoj sve do samog kraja mi ne vidimo Nosferatuov „zločinački akt“ iako je on tokom celog filma anticipiran, biće viđena kod mnogih potonjih reditelja. Besmrtan kao i sam lik po kojem nosi ime, film „ Nosferatu“ preživeo je osudu na večni zaborav.

 

Vampir jači od autorskih prava 

Uprkos tome što nije imao autorska prava, Murnau je adaptirao čuveni roman „Drakula“ Brama Stokera, objavljen 1897. Stokerova udovica, ogorčena ovim činom, pokreće sudski postupak kojim je presuđeno da svi negativi budu uništeni. Srećom, do toga nije došlo i preživeli negativ zabranjenog filma stiže u londonske bioskope 1928. a svoju američku premijeru imaće već sledeće godine. 

Film je bio prihvaćen kako sa strahom tako i sa oduševljenjem pogotovo od strane poklonika avangarde. Pasionirani gledaoci doprinose njegovom opstanku i distribuciji pravljenjem kopija i prikazivanjem Nosferatua u noćnim bioskopima, što ga dovodi do statusa ranog kultnog filma i svakako jednog od najpoznatijih predstavnika nemačkog ekspresionizma. Može se reći da se i sam film na neki način povampirio. 

 

Senke nemačkog ekspresionizma 

Ubrzo po završetku Prvog svetskog rata nemačka filmska industrija doživljava nagli, ali kratkotrajni procvat. U ovo vreme (1919-1933) ekspresionistički film neretko se naziva i vajmarskim po gradu Vajmaru, kulturnom centru nove Vajmarske republike. Nemački film na inostranom tržištu skoro da nije imao konkurencije kad je bila u pitanju cena, a to je omogućio pad vrednosti marke. Godine 1922. u Nemačkoj je snimljeno 474 dugometražna filma, što je tad bio rekordan broj, kasnije nikada ponovo dostignut. Nemački film dvadesetih godina svedok je činjenice da najlepša umetnost cveta u predvorju najmračnijih vremena. 

Period od 1919. do 1924. (zrela faza ekspresionizma) koji je obeležila glad, kriza, inflacije i pučevi, bio je filmski najplodonosniji. Do pojave ekspresionizma najzastupljeniji žanrovi bili su komedije, operete, istorijski spektakli i melodrame. Ovaj pravac uvodi znatno drugačije žanrove kao što su drame, filmovi naučne fantastike, horori i trileri sa radnjom čija se složenost vidi primarno na psihološkom planu priče, a ne akcionom. Sveopšte nezadovoljstvo situacijom u zemlji, nemački reditelji preneli su na film koristeći mračne scenografije i sumornu atmosferu kako bi metaforički predstavili duhovno stanje likova. Hipertrofiranje svih aspekata (glume, šminke, kostima, dekora) bila je izražena karakteristika ovovremenih filmova. Ključna ideja i tema je podvojenost identiteta, sa tiranima, ludacima, čudacima kao glavnim likovima. 

 

 

Nakon 1924. godine kada dolazi do naglog porasta vrednosti marke, film polako gubi svoje ekspresionističke karakteristike. Ovaj period stabilizacije unosi radost, optimizam i vedrinu koji označava kraj klasičnog ekspresionističkog filma. Najpoznatiji stvaraoci ovog pravca bili su Robert Vine, Fric Lang i Fridrih Vilhelm Murnau. Upravo su poslednja dvojica zaslužni za oslobađanje ekspresionističkog filma likovnih uticaja. Po dolasku Nacista na vlast oni odlaze u Ameriku, gde nastavljaju neometano da stvaraju. 

 

Bogatstvo filmskog jezika Murnaua

1929.V. Murnau (1889-1931) pre rata završio je istoriju umetnosti, sto je ostavilo velikog traga na njegovo stvaralaštvo. Tokom prvog svetskog rata bio je član Nemačkih vazduhoplovnih snaga. Preživeo je čak 8 padova aviona. Hiljadu devetsto dvadest šeste napušta Nemačku i odlazi u Holivud, gde pravi svoj kritički najprihvaćeniji film Zora, koji mu 1929. donosi nekoliko Oskara. 

Murnau je bio reditelj specifičnog stila i bogatih tehničkih sposobnosti. Isticao se u odnosu na druge reditelje jer je posedovao bogat „rečnik“ filmskog jezika, montažne tehnike i upečatljivih kadrova dubinske oštrine. 

Režiserovo umeće razvijanja napetosti i neizvesnosti, pored  korišćenja inovativnog filmskog jezika, ogleda se i u odabiru glumaca. Maks Šrek (Max Schreck) čije samo prezime sa nemačkog možemo prevesti kao užas ili preplašenost, do savršenstva oživljava pacolikog sejača jeze. 

Osim toponimskih izmena i promena imena likova (grof Drakula postaje grof Orlok) u odnosu na originalnu priču u romanu, najvažnija novina jeste uloga glavne junakinje Elen. Njen lik predstavlja okosnicu sukoba. Nosferatu se zaljubljuje u Elen i odlazi u Nemačku kako bi je našao. Za razliku od romana, u kojem Elen biva spašena surove smrti pod vampirskim očnjacima, u filmu se ona herojski žrtvuje kako bi spasila svet od zla koje sa sobom nosi Nosferatu. 

Murnauu se, budući da je bio homoseksualac, često pripisuje da je mizogen u svojim prikazima žena. Međutim rekla bih da u ovom filmu to nikako nije slučaj. Svojim prikazom Elen kao heroine i spasiteljke, Murnau odstupa od ustaljenih prikaza žena u klasičnoj književnosti, kao nekog ko treba da bude spasen, a ne nekog ko spasava. Pored ovoga, njegova inovativnost i revolucionarnost se ogleda i u činjenici da je upravo Murnau taj koji je izmislio da vampir umire u kontaktu sa svetlošću, čega u originalnom romanu nema. Od tada pa nadalje, svetlost je u manjoj ili većoj meri smrtonosna po vampire. 

 

Uticaj i odjek Nosferatua

Nemački ekspresionistički film i Nosferatu kao jedan od vodećih predstavnika, trajno su promenili tok istorije filma. Ovaj film zaista predstavlja prekretnicu u kinematografiji, a ponajviše u horor žanru. Pre pojave nemačkog ekspresionizma, horor film je imao komičnu notu. To se menja 1920. dolaskom prvog pravog ekspresionističkog filma Kabinet doktora Kaligarija. Nakon Velikog rata, usledila je eksplozija psihološkog horora. Umetnici, revoltirani stanjem zemlje nakon rata, pod uticajem avangarde i popularizacijom psihoanalize, nastojali su da eksternalizuju unutrašnje strahove i prenesu ih na filmsko platno. Murnau, oduševljen Kaligarijem, odlučuje da donese svoj doprinos stvorivši Nosferatua.

Oslobodivši film direktnog ekspresionističkog uticaja, Murnau otvara prostor za upliv uticaja gotičke literature. Nosferatu postavlja temelje gotičkog horora, koristeći mračnu atmosferu i ambijent kao potporu naraciji. Ova tehnika doprinosi osećaju nelagode i uznemirenosti kod gledalaca. Gotički horor karakteriše korišćenje ikonografije, scenografije i likova inspirisanim gotičkom književnošću. Murnau je koristio sporu naraciju, izražajnu glumu, mračne setove i senke kako bi proizveo osećaj jeze i sraha. Iako nije prvi film koji koristi gotičke elemente, svakako je najuticajniji. Zanimljivo je da Robert Ingland, glumac Fredija Krugera, ističe da su pokreti grofa Orloka inspirisali kretanje njegovog kultnog lika.

Svi stvaraoci ovog žanra koračali su temeljima koje je postavio Murnau i vodili se njegovim postulatima i na različite načine se služili  elementima koje je on ustoličio. 

O važnosti ovog filma svedoči i rimejk Vernera Hercoga, pod imenom „Nosferatu – Fantom noći“ (1979). Hercogov film je fuzija Stokerovog romana i Murnauovog filma. Ovaj svojevrsni omaž Nosferatu, kao i film Senka vampira (2000), koji govori o procesu stvaranja Nosferatua, su dokaz vanvremenske važnosti pacolikog grofa tame. 

More džamp skerova, koje je preplavilo današnji horor film, ipak nije udavilo njegove korene. Današnji horor nam sve daje na tacni, te nas eksplicitni prikazi scena užasa vremenom učine neosetljivim na isti. Suština je u onome čega a prvi pogled nema; strah nas je od onoga što ne vidimo, ali naslućujemo. Stoga nas i dan danas, prođu žmarci kad gledamo Simfoniju jeze

Hercogov Nosferatu za vreme kaže da je „ponor dubok kao hiljadu noći“ , a Murnauv film i danas, sto godina kasnije, upravo tom ponoru prkosi. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *