Foto: Pixabay
Živimo u vremenu koje slavi inovaciju i promenu, brzinu i neprestano prilagođavanje. Težimo stalnom ekonomskom rastu i smatramo da je on neizostavan faktor preživljavanja i opstanka civilizacije. Plašimo se da je sama ideja statičnosti ili čak privremenog zaustavljanja po sebi opasna. Ideali stalnog napretka u pogledu životnog standarda, produžetka života, iskorenjivanja bolesti, boljih uslova života i komotnijeg putovanja i komunikacije ideali su našeg postindustrijskog visoko tehnološkog doba kojima teže svi, i oni koje predvode demokratske vođe ali i oni pod tiranskom šapom sirovinama bogatih zemalja.
Šta nam u vezi ovoga može reći evoluciona biologija? Da li su sredstva adaptacije na novonastale i stalno menjajuće okolnosti – tradicija, kultura i običaji, ali i naš biološki mehanizam, naš mozak pre svega –dovoljna da nas spasu od neanticipiranih posledica promene? Nije li promena toliko brza i temeljna da prevazilazi kognitivne i iskustvene kapacitete ljudske vrste, jednog, u biološkom smislu, još uvek „lovca-sakupljača“?
U knjizi Vodič za lovca-sakupljača 21. veka: evolucija i izazovi savremenog života (A Hunter-Gatherer’s Guide to the 21st Century: Evolution and the Challenges of Modern Life) dva otpadnika iz sveta zvanične akademije, Heder Hejing i Bret Vajnstajn pokušavaju da odgovore upravo na ovo pitanje. Ova dva evoluciona biologa, sada nezavisnih intelektualaca koji vode veoma popularni podkast „Dark Horse“ svojevremeno su izbačeni sa Evergrin koledža kada su studenti, podržani od strane nekoliko nastavnika i uz nemo posmatranje administracije, pokrenuli pravi linč u ime socijalne pravde, koji je umalo, Breta i Heder koštao glave. Ovaj događaj, koji je zabeležen i kamerom (dokumentarac iz tri dela, 1, 2 i 3) i kome sada pariraju mnogi slični događaji na američkim visokoškolskim institucijama ali i na ulicama na kojima se ruše spomenici istorijskih ličnosti, deo je šireg ideološkog projekta, pod nazivom „buđenje“ (woke) i kulture poništavanja (cancel culture) koje predstavljaju upravo jedan od odgovora, jednu vrstu kulturološke adaptacije, na ubrzanu promenu koja se odigrava.
Heder i Bret su na svojoj koži mogli da iskuse jedan lokalni, ali paradigmatični primer reakcije/adaptacije na promenu koja se desila u shvatanju misije školstva, kojom je imperativ saznanja i otkrivanja sveta preko noći zamenjen političkim aktivizmom i „popravkom sveta“. Ovakvih i sličnih primera ima mnogo, u Americi ali i šire u čitavom zapadnom svetu u kome se deca već od obdaništa uče da treba da menjaju svet koji nije dobar, koji „ne valja“, praktično ne zakoračivši u njega, iskustveno ga ne osetivši, bez znanja o funkcionisanju ljudske zajednice, bez dana provedenog u šumi, ali i bez upoznavanja sa nasleđem prošlih generacija bez čega nije moguća smislena promena i poboljšanje. Koliko je zaista ovakva svest u saglasnosti sa svim napretkom, tehnološkim, i životnim koji je ostvaren u ovom i prošlom veku? Nije li taj napredak pospešio nerealne nade i utopijsko shvatanje života koji se mogu obiti o glavu civilizaciji koja zagledana u monitore i zadojena zavodljivim propovedima intelektualaca potpuno gubi vezu sa realnim svetom koji je okružuje?
Vodič za lovca-sakupljača 21. veka upozorava da je reč o opasnoj zamci progresa, „tendenciji koncentrisanja na kratkoročne koristi ne bi li se zamaglio ne samo rizik i dugoročna šteta, već i da bi se osiguralo slaganje čak i kada je ukupna analiza negativna“ (10). Napredak do koga je doveo kapitalizam i stabilne institucija zapadnog sveta generisao je tako visoka očekivanja koja se više ne mogu zadovoljiti onim što je već stečeno. To je razlog nastanka raznih vrsta iracionalnih očekivanja i projekata koje su u potpunom neskladu ne samo sa realnošću već i sa osnovnim zakonima logike.
Vodič pokušava da odgovori na ove tendencije ali i na moguću sudbinu Titanika koja se može dogoditi našoj civilizaciji. Vodič nudi odgovor iz evolucionističke perspektive koju retko srećemo i kod samih evolucionista danas, koja je vrlo široka i koja obuhvata podjednako genetiku i kulturu, ali koja zato ipak nije redukcionistička. Bret i Heder su dovoljno pažljivi, ali i mudri, da kulturni aspekt, ili aspekt sredine, ne podvedu po čistu genetiku, ali i da ga ne predstave kao isključivo ljudski fenomen koji nema nikakve veze sa biološkim zakonitostima. Daleko od svakog pomodnog levičarenja, koje evoluciju prihvata samo u smislu odbacivanja kreacionizma a genetski faktor svodi na samo jedan, nikako ključni, faktor društvene adaptacije i promene, oni kulturu vide kao sredstvo ekspresije gena, tj. evolutivni mehanizam koji služi genima „oblikujući način na koji se genom izražava“ (4). Reč je o međusobnoj igri a ne sukobu i kompeticiji genetike i kulture, koju objašnjavaju pomoću „Omega principa“: „svaka skupu i dugovečnu kulturnu osobinu (poput tradicija koje se prenose unazad kroz nasleđe tokom hiljada godina) treba razumeti kao adaptivnu“. Ideja je jednostavna i ukida „paradoks“ između kulture i genetike, postavljajući i jedno i drugo u evolutivni kontekst.
I ovde, Bret i Heder predstavljaju svoju antropologiju koja je ključna za sve što piše u ovoj knjizi.
Naime, homo sapiens je i specijalista i stručnjak za opšte stvari, upravo je ta karakteristika omogućila ljudskoj vrsti da se akomodira ne različite sredine i da preživi i postane dominanta vrsta na planeti. Istovremeno, ta karakteristika je čoveka odredila kao bića bez „niše“, za razliku od svih drugih životinjskih vrsta koje su adaptivno vezane samo za jednu nišu. Ipak, za ono što nam kao civilizaciji predstoji, biće nam potrebno dosta pametnih stručnjaka za šire sagledavanje stvari, specijalisti su potrebni onda kada postojeće stanje treba dalje razvijati.
Život u novoj i neistraženoj niši zahteva planiranje i snalaženje, što može biti postignuto jedino kolektivnim pregnućem. Jedna od centralnih metafora koja se provlači kroz knjigu jeste metafora logorske vatre. Ona se čak nalazi i na koricama knjige, utisnuta pored inicijala autora. Logorska vatra simbolizuje ljudsku svesnost i komunikaciju ali i bliskost i povezanost, razgovor, dogovor, nedoumice, ljudsko stanje uopšte. Individualna svest nastaje istovremeno sa kolektivnom (8), i za obe je karakteristično ono što autori nazivaju „teorijom uma“ odnosno sposobnošću „razumevanja onoga što je u umu druge osobe“ (8-9). To stavljanje u glavu druge osobe omogućilo je „logorsku vatru“, tj. govor, razgovor i izgradnju civilizacije. Prava logorska vatra je u prirodi, napolju, pod zvezdama i Mlečnim putem – ona predstavlja trenutak odmora, ritual zajedničkog obeda, ali i moment zapitanosti i planiranja. Za razliku od nje, moderna „logorska vatra“ postavljena na virtuelnom nebu socijalnih mreža ukida bitne karakteristike čoveka kao bića ukotvljenog u prirodni ambijent, koji je hladan, ili topao, prozračan ili suv, ali realan, i doživljen sa svim čulima. Ona takođe ukida ljudski susret, onaj pravi, fizički i svodi ličnosti na dimenziju značenja otkucanih reči u uskom registru pitanja koje se razmatra, bez upoznavanja sa osobama kao jedinstvenim živim bićima u kosmosu koje, svaka za sebe, imaju posebnu gestikulaciju, miris, šarm…
Ali svest, ili svesno stanje i svesne radnje, samo su poslednji izdanak evolutivnog razvoja koji se oslanja na nesvesne i automatske procese. Upravo u tom segmentu leži važna razlika između kulture i svesti. „Svesnost je važna za rešavanje problema ali nije dobra za primenu“ (9). Saznanja koja su izvojevana na svesnom nivou prelaze u nesvesni deo i postaju automatske radnje. Jedan lep primer za ovo je kontrastirajnje tenisa i stoni tenisa. Brzina razmene udaraca, anticipacije i odgovora koje postoje u ovom drugom toliko je velika da je praktično potpuno automatska. Isto važi i za tenis, samo što je fenomen manje uočljiv. Ljudsko delovanje ne bi bilo moguće bez ovakvih nesvesnih ili polusvesnih radnji – jer ako bismo o svakom pojedinačnom potezu ruke trebali da razmišljamo celishodna akcija bila bi blokirana.
„Ponašanja postaju po navici i intuitivna. Kod pojedinca to možemo nazvati veštinom ili umećem. Kod porodice ili plemena takve navike postaju tradicije, koje se uspešno prenose sa jedne na drugu generaciju. Proširimo ovo dalje i dobijamo kulturu.“ (9)
Udeo nesvesnog u kulturnoj evoluciji i generalno adaptaciji je krucijalan i reflektuje Vajthedovu čuvenu opservaciju koju prenosi Fridrih Hajek:
„Duboko je pogrešan truizam, ponavljan u udžbenicima i od strane eminentnih ljudi kada drže govore, da treba da negujemo naviku da razmišljamo o onome što radimo. Slučaj je upravo suprotan. Civilizacija napreduje tako što povećava broj važnih radnji koje možemo da izvršavamo ne razmišljajući o njima.“
U vremenu stabilnosti značaj kulture dolazi do izražaja, međutim, svest, u smislu razmišljanja i promišljanja, inovacije i interpretacije počinje da „caruje“ kada je potrebno probiti nove granice, osvojiti nove predele, prevladati najteže izazove, drugim rečima, kada ono što je dotada važilo, kroz tradiciju i običaje, više nije primenjivo na novonastale okolnosti. Uticaj svesnog i nesvesnog, kulture i njene promene kroz svesno planiranu akciju je kontekstualizovan izazovima vremena. Ali i kulturna adaptacija ne znači odbacivanje biologije.
Upravo zato su opasna ona nastojanja koja upućuju na to da je čovekov evolutivni razvoj, pre svega „kulturna nadgradnja“, doveo do faze u kojoj on treba da „odbaci“ biologiju. Tako jedna poznata profesorka uzvikuje „U tom paralelnom svetu {kulturi}, oslobođeni bioloških sprega, možemo napraviti šta god poželimo!“. Svakako da možemo, ali po koju cenu? Drugo, dok god smo biološka bića mi ne možemo da odbacimo „biološke sprege“. I najzad, ako odbacimo one segmente kulture koji su proizvod adaptacije na uslove koji još uvek važe možemo stvoriti „pakao na zemlji“. Slučaj totalitarnog ukidanja privatnog vlasništva, porodice i religije o tome dobro svedoči.
Kao visoko adaptivno biće, čovek je izgradio institucije i oblike ponašanja za koje, retrospektivno, često ne zna čemu služe. Odavde Heder i Bret izvode jednu generalnu preporuku koja se može primeniti u mnogim oblastima, od medicine do političkih reformi. Naime, ako je neka osobina prisutna veoma dugo i ako nije poznato čemu služi, onda je verovatno po sredi evolutivna adaptacija, i ne treba je dirati. Drugim rečima, legitimno ju je otkloniti jedino kad razumemo razlog njenog nastanka, njenu prvobitnu funkciju, i saznamo da li je ta funkcija i danas potrebna. Ukoliko to ne znamo, ne smemo da je uklanjamo jer ne znamo kakve posledice to može imati. U pitanju je takozvana „Čestertonova ograda“ (po filozofu G.K. Čestertonu), ili „princip obazrivosti“ (47). Klasičan primer iz oblasti medicine je slepo crevo, za koje su lekari pre više od jednog veka, ne znajući čemu služi, predlagali da se sistematski otklanja.
Princip obazrivosti se ne odnosi samo na ono što nam je nepoznato iz prošlosti već i na ono što je potpuno novo. U ovom slučaju Bret i Heder su pravi konzervativci. Naime, prema bilo kojoj promeni, čak i onoj koja se u trenutku nastanka doživljava kao inovacija koja će značajno poboljšati uslove života, treba gajiti oprez. Najočigledniji primer su motori sa unutrašnjim sagorevanjem, ali čak i električna energija. Niko neće dovesti u pitanje kakve je sve koristi taj motor doneo čovečanstvu, ali sa šire perspektive, imao je pogubne posledice po životnu sredinu i ljudsko zdravlje. Evolutivna perspektiva nam nalaže krajni oprez i pristup koji se stalno kreće od približavanja opažanju detalja do udaljavanja radi pregleda celine, ili u okvirima vremenskog horizonta, od jednog kratkog vremenskog perioda i koristi koje nešto može imati u tom vremenskom intervalu do metodološkog prelaska na širi vremenski period gde se mogu sagledati i regresivne karakteristike uvođenja neke novine. To „zumiranje“ i „odzumiranje“ dobro je poznato u antropologiji. Za savremenike, racionalna osnova nekih pradavnih običaja ne može biti razumljiva ukoliko se ne uključi šira perspektiva – „odzumiranje“ – bez nje oni deluju iracionalno i nalažu hitno odbacivanje, iako zapravo u sebi kriju adaptivni odgovor na neki problem.
Dalje, evolutivna perspektiva nalaže razmišljanje o troškovima izbora, jer „opsesija rastom blokira napredak koji ne izgleda niti zvuči kao rast“ (232), ali i svest o ekonomskim zakonitostima (poput stope opadajućih prinosa), negativnim eksternalijama i neželjenim konsekvencama (Čestertonov princip) (232-236). Sve to treba da nam pomogne da ne upadnemo u zamku redukcionizma koji se vezuje za ideologiju rasta. Jer ona zaslepljuje i vodi zaključavanju uma za drugačije mogućnosti i alternative. „Zato što rast smatramo regularnom pojavom pre nego izuzetkom ponašamo se destruktivno da bismo zadovoljili našu zavisnost“ {od rasta} (224).
Bret i Heder uzimaju primer opadanja ili starosti (senescence) civilizacije i analiziraju ovaj proces pomoću biološkog fenomena pleiotropije, usmerenosti selekcije na odabir onih naslednih osobina koje donose koristi tokom rane životne faze po cenu fatalnih posledica u starosti (227). Tako će i naša civilizacija propasti baš zbog onoga što ju je učinilo uspešnom (229), a to je, između ostalog, „neregulisano tržište“ koje gonjeno ideologijom rasta vodi masovnoj „naturalističkoj grešci“, izjednačavanja onoga što trenutno postoji oko nas sa onim što bi trebalo da postoji. Sa opadanjem zajednica i pripadništva, onog kolektivnog „mi“ o kome govori Rodžer Skruton, raštrkani pojedinci postaju zaslepljeni primamljivim ponudama na tržištu, koje postaje veštački surogat istinske zajednice, brige za bližnje i suživota, ali i čovekovog osećaja za prirodu i povezanost sa njom. Zaista, ova upozorenja na štetnosti posvemašne komercijalizacije dolaze od ljudi koji nisu levičarski fundamentalisti koji odbacuju tržište, ali baš zato imaju više smisla. Dovoljno je samo pogledati kako u sumornoj stvarnosti Srbije, zemlje u kojoj se zajednica praktično raspala, vlada ideologija „tržišnih centara“ kao mesta okupljanja, sreće i ispunjenja. Brza hrana, najnoviji „gedžeti“, virtualna realnost, firmirana garderoba koja ne dočeka prvo pranje, gojaznost kao narastajući problem, osećaj praznine koju uzaludno pokušava da se nadomesti uvek novom kupovinom – sve to su odlike savremenog životnog stila koji čoveka otupljuje za drugo ljudsko biće i kontakt, ali i pravi nesposobnijim, nezrelijim i nespremnim za izazove realnog života.
Šta može biti odgovor, iz ugla evolucionističke perspektive, na ovakvo stanje? Svakako, treba se stalno rukovoditi principom opreznosti u analizi novih trendova i zahtevima za radikalne promene. Dalje, treba razmisliti o nekim alternativama u shvatanju vrednosti proizvoda na tržištu. Na primer, zamislimo da umesto robe koju stalno menjamo posedujemo proizvode dužeg trajanja, i zamislimo da naširoko ožive vrednosti majstorske veštine, unikatnosti i dugovečnosti. To bi bez sumnje izazvalo strašne poremećaje na tržištu i vodilo bi ukidanju podsticaja koji oblikuju tražnju. Ali ne ukazuje li baš ta činjenica na dublji problem koji postoji u našem shvatanju života kao i na moguću priliku za razmišljanje o nastanku drugačijih vrsta podsticaja kojima bi se menjale naše navike i očekivanja, a samim tim redukovala opasnost koja dolazi od opsesije stalnim rastom i napretkom. Po Heder i Bretu, ključ je u razmišljanju o evoluciono stabilnoj strategiji (232). Nalazimo se u trenutku kada nasleđeni obrasci ponašanja i tradicije više nisu dovoljni za adekvatno prilagođavanje a okvir koji bi mogao dovesti do nove stabilnosti sistema još ne postoji. Kao nikada ranije u ljudskoj istoriji princip adaptacije zahteva visoko rafiniran odgovor koji će prevladati zastranjivanja našeg doba. Jer kroz istoriju, upozoravaju nas Heder i Bret, čovečanstvo je probijalo razne granice, geografske, tehnološke i granice transfera resursa (što se obično dešavalo kroz osvajanja, porobljavanja i pljačku). Vreme je da čovečanstvo probije i četvrtu granicu koja se odnosi na „neograničeno stabilno stanje u kome će ljudi osećati da žive u permanentnom rastu ali će slediti zakone fizike i teorije igara kojima se rukovodi naš univerzum“ (227)
Preduslovi za probijanje te granice jeste proces optimizacije društvenog organizma koji dopušta da u njemu vlada više principa a ne samo jedan (tržište ali i pravda, na primer), stvaranje prototipa novog sistema bez ideje o finalnom rešenju, prepoznavanje da je „četvrta granica“ u osnovi „stabilno stanje“, ili sistem koji oslobađa ljude da rade kreativne i interesantne stvari, koji je „antifragilan“ (u Talebovom smislu), otporan na napad i koji ne može da evoluira u nešto drugo rušeći principe na kojima počiva. Da li je sve ovo pomalo utopistički? Svakako ne, imajući u vidu da je reč o smernicama, a ne političkom programu i ideologiji – smernicama kojima se ljudska pažnja odvaja od hipnotišuće zaslepljenosti „ekranima“ i zavisnosti od raznih vrsta veštačkih nadražaja. Alat za preživljavanje savremenog lovca-sakupljača.
Na poleđini ovakvih uvida, i nakon kratke biološke geneze nastanka ljudske vrste zbog kojih sam prvi put nakon osnovne škole ponovo osetio svu lepotu i čar izučavanja biologije, Heder i Bret razvijaju svoje razumevanje medicine, ishrane, sna, pola i seksualnih uloga, roditeljstva i veza, detinjstva, škole i procesa odrastanja i zrelosti. Vodič za lovca-sakupljača 21. veka nije samo naučna rasprava širokih dometa, već i akumulirano životno iskustvo dvoje roditelja i istraživača koji su sa svojim studentima proputovali pola sveta, preživljavajući raznorazne opasnosti po šumama Amazona i vodama Galapagosa, zajedno, postajući jači ali i svesniji koliko je savremena civilizacija otupela čovečiju sposobnost da se izbori sa silama daleko jačim od njega.
Svako poglavlje knjige prate kratki saveti koji su izvrsni i kojima se stalno treba vraćati u ovo vreme „hiper novine“ (hyper-novelty). Ovde nije moguće istaći mnogo interesantnijih stvari koje smo danas praktično zaboravili a koji su samo do juče važile kao nasleđene mudrosti i praktične preporuke. Neka to ostane za one koje je ovaj tekst zainteresovao da to sami otkriju. Knjigu toplo preporučujem svima, i roditeljima i onima bez dece, i starima i mladima i stručnoj i širokoj publici uz želju da se što pre prevede na srpski.
Na kraju knjige i na svega par stranica pogovora, Heder i Bret prvi put pominju pandemiju uz napomenu da je sve što se dogodilo u proteklih dve godine upravo pokazatelj sistemskog problema suočavanja sa problemom, koji bi naši preci, budući da nisu živeli u modernim zatvorenim prostorima (mrestilištima zaraza i virusa) već na otvorenom vazduhu, rešili za par nedelja. Kao čitaoci i svedoci svega što se dešavalo, možemo se pitati, šta bi se desilo da je problem bio daleko veći?
Filozof