Foto:Canva
U nedelju je održan referendum na kome je potvrđen akt o promeni Ustava Republike Srbije. Uz sve problematičnosti i nelegitimnost procesa usvajanja (jednopartijska skupština, donošenje novog Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi par dana pre raspisivanja referenduma, pa nakon toga izmene nakon što je referendum raspisan), akt je potvrđen od strane građana sa oko 60% – 40% u korist potvrđivanja. Ipak, na referendum je izašlo oko 30% građana i opcija „Ne“ je pobedila u Beogradu i još nekim velikim gradovima u Srbiji. Šta nam rezultati govore i ko je pobednik referenduma?
Opozicija je pobedila sa 40%?
Ne bih rekao. Iako verujem da je SNS očekivao i planirao veću razliku u procentima i višu izlaznost ipak je teško reći da je opozicija pobedila. SNS je uspeo u svom cilju, promenio Ustav i ono što će prosečan birač u Srbiji znati da je SNS još jednom pobedio i da su političke promene u Srbiji daleko. Videćemo kako će komunicirati rezultate referenduma u narednom periodu, ali još predstavljajući rezultate predsednik SNS-a je više nego jasno poruke slao u odnosu na opoziciju. Da nije očekivao i želeo ovakvu srazmeru govori i to kako i na koji način je komunicirao tih 40%. Ali i pored toga, poruka je vrlo jasna – SNS u izbornu kampanju ulazi kao pobednik na referendumu (iako manje od očekivanog) – makar za one povremene glasače koji su preko potrebni opoziciji da bi eventualno napravila promenu. A oni će o ovom referendumu znati samo „Vučić opet pobedio“.
Osim tog cilja, referendum je imao i onaj drugi – da opet i dodatno podeli opoziciju. Jedni su vodili kampanju za „Ne“, drugi su se „pravili mrtvi“. Ukoliko opozicija nastavi da insistira na ovim podelama, ispuniće i drugi Vučićev cilj sa ovim referendumom čak i više od planiranog.
Objava rezultata i kako dokazati krađu izbora?
Velika prašina se podigla oko toga što je Aleksandar Vučić prvi pročitao rezultate iz sedišta stranke. S obzirom šta se sve dešava u ovoj zemlji, ovo je toliko minorna stvar i zaista ne znam zašto je bilo ko očekivao da se to neće desiti? RIK nikada nije prvi izašao sa rezultatima, ali i zar je neko očekivao nešto od RIK-a čak i u slučaju referenduma?
Dalje, da bi se oborili izbori i utvrdila izborna krađa, morate da imate zapisnike sa biračkih mesta i da znate tačne rezultate na osnovu podataka iz zapisnika koje su vam dostavili vaši članovi biračkih odbora. Samo tako, da bi se sprečila prekrajanja zapisnika na putu od biračkih mesta do opštinskih/gradskih izbornih komisija i slanja rezultata u RIK, opozicija mora da ima rezultate sa svih biračkih mesta. Na osnovu uzorka se isto veče može izaći sa pravim rezultatima, a sutradan i prikupiti sve materijale. Samo tako, sa rezultatima na osnovu svih ili dovoljnog broja zapisnika (u izbornoj noći), optužba da je vlast pokrala izbore može da bude legitimna i tog trenutka se onda dešava 5. oktobar. Da bi se to desilo – ne samo da morate da imate članove biračkih odbora na svakom biračkom mestu već i organizovan sistem i mašineriju koja će u kratkim rokovima da prikupi sve rezultate, a u danima posle i da potvrdi da je rezultat ipak na njihovoj strani.
Drugo je pitanje što je za SNS sam izborni dan još i pošteniji deo izbora u odnosu na medijsku situaciju, pritiske na birače i okolnosti u kojima se danas neko bavi političkim aktivizmom (posebno van Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca). Opozicija svojim prisustvom i radom u biračkim odborima apsolutno može da sačuva svaki glas sa biračkog mesta i da istom brzinom ima ukupne rezultate (onako kako su upisani u zapisnike o radu biračkih odbora) kao i SNS. Ali svakako opozicija na osnovu ovog referenduma može ponešto da nauči i da spremi strategiju za april makar za Beograd. Da 3. aprila najkasnije do 21.30 ima rezultate iz Beograda (poslednji će se brojati) na osnovu svih zapisnika i da spreči bilo kakav pokušaj promene izbornih rezultata.
Rezultat u Beogradu?
Da li je rezultat u Beogradu iznenađenje? Ne bih rekao. Čak i na ovoj izlaznosti, preslikala su se prethodna Demostatova istraživanja o podršci vlasti i opoziciji u Beogradu. Oko 55% za opoziciju i 45% za vlast, međutim kao što sam upozoravao i ranije – to ne znači da će opozicija da osvoji vlast u Beogradu. Svakako da jeste još jedan pokazatelj da izbori u Beogradu mogu biti neizvesni (svakako slobodniji izbori nego u ostatku Srbije – manja medijska blokada i manji pritisak na birače zato što su ekonomski nezavisniji i slobodniji od javnog sektora). Sam pokazatelj da je preko 250.000 birača u Beogradu izašlo i zaokružilo „Ne“ uz bojkot dela opozicije je dobar znak. Ali, kao što sam naveo – opozicija i ima više birača u Beogradu od vlasti. Samo je dug put od većine birača do vlasti. Uz institucionalne podsticaje koji postoje, a pre svega mislim na cenzus od 3% i vrlo verovatno ogroman broj izbornih lista koje će se kandidovati i potencijalno veliki broj tzv. „bačenih glasova“, još veći problem jeste i pitanje ko sve čini opoziciju i čak i da osvoje 56 mandata (od 110), pitanje je koliko ima opozicionih partija koje bi pre napravile vlast sa SNS-om nego sa ostatkom opozicije. Rekao bih da ima barem nekoliko. A i kada njih sklonimo po strani, za ostatak opozicije – nije da ovaj referendum nije napravio još jedan dodatni jaz između njih.
Da li ovo znači da je vlast pala na 1,2 miliona birača u Srbiji i na 220.000 u Beogradu?
Ovo je najgora stvar koja može da se desi ukoliko opozicija pomisli da je to istina. Realno, SNS bi svakako imao problem da izvuče svoje birače na referendum, a i skoro da ništa od arsenala (od dozvoljenih do ogromnog broja nedozvoljenih sredstava) iz kampanje SNS-a nismo videli. Da, jesu oni podigli stranačku mašineriju da izađu na glasanje i da nekoliko dana pre održavanja referenduma podignu borbenu gotovost i to je dobar deo ovih birača koji su izašli na referendum, ali njihov prostor za viši broj glasova je značajno veći – ne zato što sjajno vode državu ili grad i imaju program, već sve ono zašto je Srbija odavno izgubila status čak i minimalne demokratije – a što SNS oko referenduma realno nije koristio. Da je cela opozicija ušla u kampanju, uložila ozbiljne ljudske resurse i novac, SNS bi uložio najmanje duplo toliko koristeći neograničeno sve naše (javne) i svoje resurse koje imaju. Tek tad bi želeli ubedljiviju pobedu kao poruku pred izbore, ovako su sve to uradili uz mnogo manje pompe i resursa. Jer, da je postojala ikakva šansa da „Ne“ pobedi – referenduma i izmena Ustava ne bi ni bilo.
Očekivati da je ovo realan rezultat SNS-a (1,2 miliona u Srbiji i oko 220.000 u Beogradu) i očekivati da će se ovi rezultati preslikati na izbore u aprilu može biti samo zabluda koja neće ništa dobro doneti opoziciji. SNS ima sve javne resurse koje nedozvoljeno koristi u kampanji, a ima i milione evra da kupuje glasove i lokalne šerife i tabadžije koji će da seju strah i maltretiraju birače.
Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka