Dimitrije Milić

Programski direktor Novog trećeg puta

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Canva

Pre više od 40 godina radnici na brodogradilištu “Vladimir Ilič Lenjin” u Gdanjsku protestovali su za svoja prava protiv represivne komunističke vlade. Ljudi u plavim kombinezonima i sa žutim šlemovima želeli su mnogo više od onoga što im je nuđeno, i na radnom mestu u brodogradilištu, i unutar njihove države. Živeli su u siromašnoj i represivnoj diktaturi, koja je uz to bila politički satelit Sovjetskog Saveza, a koji se kao hegemon nije ponašao naročito empatično. Radnici predvođeni Leh Valensom sanjali su mnogo više, a građani širom Poljske prepoznali su tu želju i pokret se polako širio. Nakon skoro decenije borbe, policijskog nasilja, političkih ubistava, vojnih zakona i uporne borbe pokreta Solidarnost, Poljska se izborila za svoju slobodu i svoju budućnost.

Za četiri decenije Poljska je u potpunosti druga država, a borba njenih građana za budućnost na Zapadu pokazala se isplativom. Ova država je, od početka procesa demokratizacije, do danas svoju ekonomiju uvećala skoro deset puta (!), a čak ni tokom Svetske ekonomske krize 2008. i 2009. nije zabeležila recesiju. Njen glas se i diplomatski danas dosta više čuje, a kao jedna od najmnogoljudnijih država Evropske unije konačno dobija i proporcionalnu političku snagu. Ovo se nije desilo slučajno i nije predmet bilo čijeg poklona, već je proizvod posvećenosti poljske elite da prevaziđe položaj koji joj je zadat na margini sovjetske sfere uticaja.

Iako se danas ova država nalazi u polarizujućem sukobu sa Briselom oko pravosuđa i neretko biva opravdano optužavana za autoritarne tendencije, jaka proevropska opozicija ukazuje da je demokratski sentiment jak i da je on budućnost. Današnja nova snaga Poljske zapravo tek je prvi pokazatelj njene buduće snage, a razloga za tu predikciju postoji više.

 

Ekonomski progres koji daje snagu – 20. ekonomija sveta

Kada je Poljska započela svoje ekonomske reforme, proces tranzicije nije bio ni popularan ni kratkoročno lak. Međutim, konzistentan proevropski kurs, liberalizacija i protržišne reforme davali su sve vidljvije rezultate već početkom 2000-ih. Ekonomski rast je bio sve evidentniji, te je poljska ekonomija rasla ne samo u ukupnoj veličini, već i po parametru kada se njeno bogatstvo po glavi stanovnika uporedi sa najbogatijim ekonomijama Evrope. Primer za to može biti poređenje BDP-a po glavi stanovnika (u sadašnjim dolarima) Poljske i Nemačke. Pre 30 godina, nemački BDP po glavi stanovnika je bio 10 puta veći od poljskog. Pre 20 godina ta razlika se smanjila na pet puta, pre deset godina na između tri i četiri  puta, dok je danas skoro tačno tri, sa daljom tendencijom konvergencije.

Ukoliko se gleda veličina privrede i njen rast od skoro deset puta od 1980-ih, on je bio dobrim delom i preduslov za sve asertivniju poljsku spoljnu politiku. Susedna Ukrajina, identičnog broja stanovnika, je za isti period veličinu svoje ekonomije povećala manje od tri puta i vidno je više ranjiva na razračunavanja velikih sila. Jasan proevropski kurs Poljske obezbedio joj je da bude jedan od najvećih neto dobitnika strukturnih i kohezionih fondova Evropske unije, te je samo u mandatu prethodne komisije inkasirala neto preko sedam milijardi evra svake godine.

Poljsku, kao državu koja ima 20. ekonomiju sveta po rangiranju, danas je teško ignorisati. Da je Poljska donela dobru političku odluku sa svojim jasnim prozapadnim zaokretom, govori i podatak da je prosečna plata u Poljskoj za oko trećinu veća od prosečne plate u Rusiji po paritetu kupovnih snaga, dok je nominalno ta razlika i veća. Ova ekonomska moć omogućila je da se razviju i druge forme moći, a ona u kojoj će Varšava postati sve relevantnija je svakako vojna moć.

 

Vojna moć koja drastično raste – ključni vojni oslonac SAD-a i Nato-a u Evropi

Talas reformi koji se ubrzao u Poljskoj 1990-ih nije zaobišao ni promene u načinu funkcionisanja vojske, njene opreme i vojne doktrine. Ova država je počela kao vojska koja se oslanjala na sovjetsku vojnu opremu i čija je uloga bila da bude komponenta udružene sile država Varšavskog ugovora. Takva koncepcija i struktura vojne opreme nije se uklapala u novu spoljnopolitičku viziju ove države. Izražena želja za povezivanjem sa SAD-om i transformisanje u pouzdanog NATO partnera, dovela je do zaokreta i u ovoj oblasti.

 

 

Poljska je do danas profesionalizovala svoju vojsku i ukinula vojni rok, 1999. ušla u NATO i postepeno menjala svoju sovjetsku opremu za američku i zapadnoevropsku. Svoju lojalnost Vašingtonu je pokazala učešćem u nepopularnoj invaziji na Irak, koju su Nemačka i Francuska presedele. Njene specijalne jedinice GROM su se pokazale kao pouzdan izvršilac zadataka u Avganistanu, a za razliku od većine NATO članica, ova država na vojsku troši čak i preko 2% BDP-a. To joj je omogućilo da drastično poveća svoje vojne kapacitete i samim tim važnost u okviru NATO-a, ali i dobije poverenje Vašingtona.

U narednim godinama, Poljska će postati jedan od glavnih vojnih oslonaca SAD-a i NATO-a kao celine u Evropi. Ova država će u svojoj lovačkoj avijaciji imati najmoderniji američki lovac pete generacije F-35, na zemlji 250 M1 Ambrams tenkova koje koristi i vojska SAD-a, dve baterije američkog Patriot raketnog sistema i 24 turska Bajraktar borbena drona. Ovakvim finalnim podizanjem kapaciteta u narednim godinama, ova država će zaokružiti svoju transformaciju započetu pre 30 godina, koja nije stajala, iako su se različite vlasti menjale. Sve veća ekonomska moć, u kombinaciji sa rastućom vojnom moći i dubinskim savezničkim odnosom sa SAD-om, garancija su sve važnije uloge Poljske u Evropi, ali i svetu.

 

Perspektiva Poljske – velike šanse uvećanja uloge na svetskoj sceni

Analizirane prednosti daju velike šanse ovoj državi da uveća svoju ulogu na evropskoj i svetskoj sceni. Uprkos aktuelnoj populističkoj vlasti partije Pravo i pravda, koja urušava demokratski poredak ove države i njen međunarodni kredibilitet, brojni faktori Varšavi i dan danas idu u korist. Eventualna smena vlasti i dolazak proevropskih građanskih snaga samo bi dodatno ubrzao jačanje Poljske, jer joj aktuelna destrukcija pravosuđa i retradicionalizacija u aktulenom političkom kontekstu mogu samo štetiti.

U narednoj deceniji, aktuelna ili neka buduća vlast moraće da reši demografski izazov, koji trenutno stoji kao najveća prepreka. Iako Poljska nema katastrofalni minus u broju stanovnika poput drugih istočnoevropskih država, minus kao minus jeste dugoročna pretnja rastu zbog starenja stanovništva. Taj minus se apsorbovao kroz manje stope emigracije i kroz priliv stanovništva iz ratom zahvaćene Ukrajine, ali očigledno nedovoljno. Poljski građani će morati da brane i svoje institucije od „preambicioznih“ političara, ali i da pomognu ekonomski devastiranim ruralnim krajevima da uhvate priključak sa urbanim centrima.

Da će poljska elita naći neko  rešenje za ove probleme, ne bi trebalo imati sumnje. Od prvog radnika koji je protestovao protiv komunista, pa do poteza različitih vlasti kroz tranziciju do danas, kurs ove države je bio jasan. Plodovi te posvećenosti i pragmatizma vidljivi su danas. Poljski građani su bili spremni da učine sve što je potrebno da izrastu u ono što danas jesu i što će izvesno sve više biti. Oni su danas građani države koja je respektabilna sila i koja će to sve više biti. Oni danas žive duže, slobodnije, u džepu imaju više novca, u svojim životima više prilika, a narednoj generaciji Poljaka ostavili su više od onoga sa čim su krenuli. To je ono što su mnogi narodi želeli, a retki su bili spremni da urade sve što je potrebno da bi to postigli.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *