Foto:UnSplash
Kad čitate prorežimske medije, steći ćete utisak ili da je ekonomsko stanje sjajno ili da će nam vrlo brzo biti bolje jer već godinama imamo visoke stope ekonomskog rasta. Visoke stope ekonomskog rasta nisu, međutim, opšte pravilo i ako ih beležimo danas ne mora da znači da će tako biti i sutra. Jedan od razloga za tako nešto jeste i pojava koja se određuje kao zamka srednjeg dohotka (middle income trap).
Pre 20-ak godina uvidelo se da postoji niz zemalja koje su nakon Drugog svetskog rata uspele da se sa nivoa niskog dohotka popnu do srednjeg dohotka (mereno u odnosu na razvijene zemlje). Ali samo je šačica njih nakon toga uspela da se popne još više i dostigne visok nivo dohotka.
Od 101 zemlje koje su 1960. bile na srednjem nivou dohotka, samo njih 13 uspelo je da do 2008. stigne u grupu zemalja sa visokim dohotkom. Ova pojava da veliki broj zemalja ne može da se probije iznad granice pomenutog nivoa razvoja, već kada ga dostigne, jeste zamka srednjeg dohotka.
Prelazak u kategoriju zemalja sa visokim dohotkom poprečen je barijerama koje mnoge države uopšte ne prepoznaju. U čemu se ogleda glavni izazov sa ovim barijerama odnosno sa zamkom srednjeg dohotka?
Nedostatak tehnoloških promena kao jedan od razloga prekida napretka
Na nižem nivou dohotka, rast privrede nastaje prvenstveno kroz fizičke investicije koje koriste nedovoljno iskorišćene resurse i koje povećavaju produktivnost primenom već postojeće tehnologije. Elektrifikacija i korišćenje struje i aparata u industrijskoj proizvodnji nakon Drugog svetskog rata u privredi Jugoslavije jeste takav primer korišćenja već postojećih tehnologija.
U ovim fazama ekonomskog rasta razvoj može biti veoma brz jer postoje veliki resursi koji nisu iskorišćeni: produktivnost značajno raste kada mase radnika iz prvenstveno naturalne poljoprivredne proizvodnje pređu da rade u fabrike, pa se tokom tih godina beleži visok ekonomski rast.
Problem, međutim, nastaje onda kada se radna snaga iscrpi, drugim rečima kada se sela isprazne pa nema ko više da dolazi u rad. Smanjenje ponude rada podiže nadnice i stare radnointenzivne industrije više nisu isplative pa se zaustavlja njihov dalji razvoj. Ako se nisu stvorili uslovi za razvoj drugih novih industrija, privreda ostaje zakucana na datom nivou. Stope ekonomskog rasta se smanjuju i postaju po nekoliko puta niže nego ranije.
Nasuprot tome, zemlje sa visokim dohotkom već koriste najbolje dostupne tehnologije u proizvodnji. Njihov razvoj bazira se na tehnološkim promenama i inovacijama. Naravno, mnogo je teže pronaći nove tehnologije umesto primeniti one koje su već razvijene i koje se koriste, pa su zato i stope rasta u razvijenim zemljama po pravilu niske, mnogo niže nego u zemljama sa niskim ili srednjim dohotkom.
Da li se Srbija približava zamci srednjeg dohotka?
Usporavanje ekonomskog rasta usled zamke srednjeg dohotak ne dolazi odjednom, već je to postepeni proces – dakle, ne dolazi do situacije u kojoj jedne godine imamo visoku stopu ekonomskog rasta, a naredne je on nizak. Umesto toga, stope rasta se postepeno smanjuju. Sa početnih, na primer, 5% spuštaju se na 4%, 3% i niže. To ne znači da privreda neće i dalje moći da se razvija, ali će ona prestati da sustiže razvijene zemlje jer će i one nastaviti sa razvojem, makar i sa usporenijim stopama.
Empirijska istraživanja (Eichengreen, Park, Shin, 2011) pokazuju da se efekti zamke srednjeg dohotka počinju primećivati kod zemalja koje imaju učešće zaposlenosti u industriji od 23%, ili kod zemalja koje imaju nivo dohotka od preko 16.700 USD PPP iz 2005. godine. Ako se ovo uzme kao relevantan prag, ispada da smo na korak do ulaska u ovaj problem: broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji u Srbiji je tokom 2020. bio 476.000 što čini 22% ukupno zaposlenih u zemlji; a ovaj prag prelazimo ako u ovaj broj ubrojimo i zaposlene u sektoru rudarstva i proizvodnji električne energije što su grane usko povezane sa industrijom. Takođe, tokom 2020. BDP per capita iznosio je oko 14.000 USD u međunarodnim dolarima iz 2005, što je prilično blizu drugom pragu. Drugim rečima, još nismo ušli u ovu zamku, ali izgleda da smo se tome prilično približili i da će nam vrlo uskoro i ovo predstavljati problem.
Šta možemo da uradimo?
Nažalost, ovde nema lakog i univerzalnog recepta kojeg možemo brzo da primenimo i da njime rešimo nastupajuće probleme. Iako se dosta polaže na postojanje industrijske politike kao mehanizma koji može da pomogne u tome, time što će država da podstakne industrije koje imaju komparativnu prednost različitim instrumentima kao što su poreske olakšice ili subvencije (od tvrdih instrumenata), ili kreiranje tehnoloških klastera i naučno-istraživačkih parkova (od mekih instrumenata ovakve politike), ovde leži dosta problema.
Prvi jeste taj što se državna administracija retko kada pokazala kao neko ko može da identifikuje ovakve propulzivne industrijske grane i onda da im pomogne na adekvatan način. Na svaki primer Japana, Koreje i Tajvana za koje važi da su imale uspešne industrijske politike, dolaze istovetni primera zemalja koje su ovakvom politikom otišle u ekonomsku propast, od Argentina, Brazila, Južne Afrike do Indije, ali i zemlje koje su uspele da se razviju bez primene industrijske politike, kao što su Hong Kong ili Singapur.
Takođe, među samim zagovornicima industrijske politike vladaju sporovi da li ona treba da se bavi samo industrijama u kojima postoje otkrivene komparativne prednosti ili treba da ide i više od toga, da otkriva nove grane u kojima će se ovakve prednosti tek javiti.
Dakle, industrijska politika može ali i ne mora da pomogne u prevazilaženju ovog problema. Šta nam još stoji na raspolaganju? Jedno empirijsko istraživanje (Lee, 2018) objašnjava da su upravo oni faktori koji imaju i veliki uticaj na pojavu visokih stopa ekonomskog rasta, a to su: demografska struktura, ljudski kapital, nivo investicija, međunarodna trgovina i kvalitet institucija. A to su sve oblasti u kojima Srbija nažalost loše stoji. Što se tiče institucija, imamo veoma visoku stopu korupcije i ona nije odvojena od države već njen sastavni deo; korupcija je centralizovana i ona ne zavisi od volje činovnika koji je primenjuje nego od visokopozicioniranih državnih službenika i političara koji su sastavni deo ovakvog sistema a ne njegova aberacija.
Kapaciteti državne administracije prilično su slabi, a zapošljavanje i kasnije napredovanje u sistemu ne zavisi samo od znanja, veština i zalaganja pojedinačnog zaposlenog lica, već i njegovih neformalnih veza u okviru klijentelističkih mreža. Sa ovim ide i niska pravna uređenost, visoka neizvesnost poslovanja jer se zakoni relativno često menjaju, a njihova primena nije konzistentna.
Nivo investicija u zemlji je nizak, a najviše podbacuju domaće privatne investicije koje su otprilike na polovini iznosa u uspešnijim zemljama u tranziciji. U međunarodnoj trgovini, najveći deo izvoza ali i industrijske proizvodnje, čine proizvodi sa niskim nivoom dodate vrednosti, dok tek oko 5% industrijske proizvodnje u zemlji čine sektori visoke tehnologije.
Što se demografske strukture tiče, nizak nivo fertilitet znači smanjivanje radne snage kako se starije generacije budu povlačile sa tržišta rada, a nove generacije na njega uključivale. Na ovo se nakalemila i visoka stopa emigracije, uglavnom mladih, što još ubrzava ove procese. Ljudski kapital u Srbiji predstavlja još jedan problem – iako je broj studenata i diplomaca u mlađim generacijama blizu proseka zemalja CIE koje su u EU, važno pitanje jeste kvalitet studijskih programa i njihova povezanost sa tržištem rada. Možda još važnije jeste pitanje kompetencija na nižim nivoima obrazovanja: gotovo 40% đaka u Srbiji ne može da dostigne nivo II na PISA testiranju, pa se smatraju funkcionalno nepismenima.
Najveći problem jeste guranje glave u pesak
Možda najveću prepreku predstavlja to što se ovi problemi već godinama ne prepoznaju, već se guraju pod tepih. Velika nada se usmerava ka stranim investicijama, jer one donose i nove tehnologije pored samog kapitala i novih radnih mesta. Ali najveći deo ovih investicija odlazi u radnointenzivne sektore sa niskom dodatom vrednošću – i privlače se subvencijama ili poreskim olakšicama. Razumljivo je da će u zemljama sa niskim zaradama investicije prvenstveno ići u radnointenzivne delatnosti, ali je onda prilično loša ideja još takve investicije koje bi same došle još i privlačiti na takav način. SDI će u nekom trenutku presušiti: nadnice će porasti toliko da se ne isplati investirati u takve sektore više u Srbiji, premda će plate i dalje biti niske u evropskim okvirima.
Sa druge strane, reforme poslovnog okruženja koje bi trebalo da ohrabre nove investicije u tehnološki zahtevne sektore se ili ne sprovode, ili se to radi polovično, onoliko koliko zapravo neće previše poremetiti snagu uticajnih društvenih grupa koje podržavaju vlast. Naravno, ovakve kozmetičke promene, ukoliko ih i ima, neće previše promeniti stvari.
Kada se pogledaju velike sistemske reforme od 2012. do danas tu se izdvajaju samo fleksibilizacija radnog zakonodavstva, olakšavanje procesa izdavanja građevinskih dozvola i povećanje dostupnosti elektronskih usluga; što je sve prilično mršavo za gotovo deceniju upravljanja trenutne političke koalicije. Sa takvim pristupom prilično je jasno da zamku srednjeg dohotka očekujemo spremno baš onoliko koliko je i EPS ove zime dočekao sneg. Shodno tome će nam i rezultati biti slični njihovim.