Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: Unsplash

Pre par nedelja bili smo svedoci prilično žalosne scene u kojoj je voditeljka navodno kultne televizijske emisije jednog od svojih gostiju najavljenog kao naučni novinar tokom predstavljanja upitala – sa, delovalo je, iskrenom radoznalošću – šta je to uopšte „naučni novinar“? Odgovor je bio, korektno, da po analogiji sa sportskim postoje i naučni novinari, koji se trude da složene pojmove iz domena nauke približe široj publici. Kao što je primećeno, samo postavljanje takvog pitanja nažalost mnogo govori o medijskoj atmosferi i mraku koji tu vlada. Jer se, za razliku od npr. sporta, kulture (koja, nasuprot Volteru ili Bertrandu Raselu ili našem Stanislavu Vinaveru, kanda više ne uključuje nauku i tehnologiju) ili gradskih komunalija, u nauci se, izgleda, ništa ne dešava. Ili bar tako smatraju glavni i odgovorni urednici raznih medija i „medija“. 

O naučnoj (ne)pismenosti i problemima koje ona postavlja pred društvo se već dosta pisalo i piše. To je, u ekonomskim terminima, problem potražnje. U ovom tekstu ću pokušati da osvetlim drugu stranu problema, onu koja se nalazi na strani ponude. Ostavimo za momenat na stranu publiku i recepciju medijskog sadržaja. Šta je sa kreatorima sadržaja? Dakle, šta je sa samim naučnim novinarima, ali i sa čitavom medijskom mašinerijom koja je iza njih, počev od uredničke hijerarhije, pa sve do tehničkih detalja specifičnih za svaki pojedinačni medij? 

(Valja naglasiti i da je naučno novinarstvo samo deo daleko šireg pojma naučne komunikacije, koja obuhvata i prenošenje informacija unutar samih naučnih struktura, kao i prenošenje relevantnih naučnih rezultata drugim specijalizovanim grupama, naročito poslovnim ljudima i donosiocima odluka. To što se u sredinama poput naše ti pojmovi često brkaju govori samo o posebnim problemima sa kojima se suočavaju autoritarna društva poput našeg, u kojima je nivo naučne pismenosti relativno nizak.)

Odmah treba istaći: autor ovog teksta svakako nema ništa lično protiv naučnog novinarstva. Pojedini tekstovi iz ove rubrike bi se izvesno mogli svrstati u tu kategoriju, kako god je tačno definisali, tako da kakvi god bili gresi naučnog novinarstva, autor ih takođe deli. Dobri primeri naučnog novinarstva na eks-jugoslovenskom prostoru svakako postoje. Međutim, u epohi jenjavanja aktuelne pandemije Covid-19 – i, nadajmo se, izvlačenja ozbiljnih pouka za budućnost – više nego ikada je potrebno suočiti se sa problemima u njihovom najoštrijem vidu i prestati sa malignom praksom guranja istih pod tepih zarad navodnih „viših ciljeva“. Ta kriminalna i neznalačka praksa nas je i dovela u situaciju u kojoj smo, a u kojoj uprkos doslovce fantastičnih i neslućenih uspeha nauke, kao što je kreiranje mRNK vakcina protiv novog patogena u čudesno kratkom roku, uticaj i javno prisustvo nauke verovatno na minimumu u poslednja dva veka, a uticaj i javno prisustvo pseudonauke su otišli u nebesa. Sadržaji iz nauke su, formalno i površno gledano, veoma prisutni u informativnim programima skoro svih medija, ali to nije dovelo do ozbiljnijeg pomaka u pravcu prosvetiteljstva, naprotiv. Da li je to fijasko naučnog novinarstva? I da li je samo naučno novinarstvo po svojoj prirodi oksimoron?

Oksimoron je, da se podsetimo, stilska figura koja spaja dva nespojiva pojma, poput „drvenog gvožđa“ ili „original falsifikata“. Ako ima razloga da posumnjamo da je „naučno novinarstvo“ oksimoron, ono što treba ispitati jesu li načela nauke, odnosno naučnosti, u konfliktu sa načelima novinarstva. Ovde je ključno uočiti da govorimo o načelima. Teorijski je zamislivo, a u životu se često dešava, da je praksa X spojiva sa praksom Y, iako između njihovih načela postoje nepremostive razlike na logičkom nivou. Menadžer velike tehnološke korporacije može biti član sekte Aum Shinrikyo (ili, uostalom, bilo koje fundamentalističke verske organizacije) iako je očigledno da su osobine neophodne za te dve životne uloge logički nespojive.  „Kompartmentalizacija” ljudskog mišljenja je obično ono čime se ovakve situacije objašnjavaju; ne nužno i opravdavaju. Međutim, individualna psihološka objašnjenja nam neće mnogo pomoći ako želimo da objasnimo veoma raširenu kulturnu praksu i pojave koje karakterišu čitave discipline.

Počnimo od relativno prizemnih i površnih detalja – kao što kaže stara mudrost, svaki put počinje prvim korakom. Ono što ljudi najviše, često i jedino, uočavaju/čitaju u medijima su naslovi. I naslovi su često gotovo nepodnošljivo iritantni. Medijska praksa određivanja naslova i načina promocije sadržaja (recimo da je u pitanju tekst u pisanim medijima, mada se elementi iste prakse sreću i u elektronskim medijima) od strane urednika je autoritarna praksa koja je u izvesnoj tenziji, najblaže rečeno, sa načelima naučnog metoda. Dok urednici naučnih časopisa ponekad – veoma retko – sugerišu naslove autorima i u načelu imaju pravo da uslove objavljivanje teksta traženim izmenama, u praksi se to gotovo nikada ne dešava. 

Nasuprot tome, u većini medija to je standardni postupak. Konfuzija do koje to dovodi se može odlično ilustrovati anegdotom iz skorije istorije. Istaknuti srpski geonaučnik, višedecenijski profesor univerziteta iz Niša je svojevremeno organizovao ekspediciju traženja meteorita na Staroj planini. Održi on konferenciju za štampu pre toga i da bi ilustrovao opšti značaj meteorita ispriča kako je pre 65 miliona godina veoma veliki meteorit izazvao izumiranje dinosaura i brojnih drugih živih vrsta. Saradnik popularnih dnevnih novina je u tekstu sutradan relativno korektno opisao konferenciju za štampu i preneo profesorove reči adekvatno. Ali, šta to pomaže kad je tekst izašao pod naslovom koji je (otprilike) glasio: „Meteorit na Staroj planini izazvao izumiranje dinosaura, saopšteno u Nišu“…

Ovo nas direktno vodi ka suštinskim razlikama između načela nauke – i naučnog pisanja u dovoljno opštem smislu reči – i novinarstva. Nauka naglašava preciznost, detalje, činjenice, impersonalni (bezlični) pristup, tehniku, ono što je trajno i, iznad i ispred svega, potragu za istinom. Novinarstvo često naglašava upravo suprotno: skicu, kratkoću, priče, ličnosti, kolokvijalnost, privremenost i – veoma često – ideološku agendu umesto istine. Naučni narativ u opštem slučaju (naravno, ima nečasnih izuzetaka) tretira primaoca poruke kao razumno i inteligentno biće. Novinarstvo često (sa časnim izuzecima) tretira svoju publiku kao skup iracionalnih, emotivno nezrelih i ne-preterano-inteligentnih bića. Ovo neminovno vodi u konflikte. Neki od tih konflikata se mogu izbeći. Npr. novija istorija medija je pokazala da se čak i novinari obrazovani i formirani u tradicionalnim medijima daleko bolje snalaze u podkastovima „dugačkog formata“, tj. tamo gde razgovor može opušteno da traje po 2, 3 ili više sati i nema razloga za preterano pojednostavljivanje i karikiranje složenih tema. U tom smislu, ispostavlja se da je sam istorijski razvoj dao za pravo naučnom pristupu koji insistira na detalju i na odsustvu vremenskih ograničenja koja se u medijima glavog toka nameću. Ovo se, nažalost, ne diskutuje u priručnicima i udžbenicima poput ovog, koji se skoro pojavio i kod nas. Da li se i druge tenzije mogu na sličan način razrešiti, otvoreno je pitanje – o kojem bi svi dobro učinili da razmisle. 

 

 

Verovatno najdublji problem naučnog novinarstva jeste nekritička primena novinarskih standarda objektivnosti koji nisu primereni naučnom sadržaju (o ovom problemu  sam detaljnije pisao u knjizi Opšta teorija žirafa, Heliks, 2016 i izvesno preklapanje argumentacije je neizbežno). Ako želimo da govorimo o objektivnosti, u startu treba imati na umu da ona ima najmanje dva značenja, koja se neprekidno mešaju u javnom govoru, naročito u jeftinijim i populističkim verzijama. Striktna ili epistemička definicija objektivnog bi značila da je pojava X nezavisna od posmatrača ili tvrdnja Y nezavisna od onog ko je izgovara. Prema tome, objektivno je ono što nije subjektivno (razložno zvuči, zar ne?). 

Kada kažemo npr. da se Zemlja okreće oko Sunca, mi smo time izrazili objektivnu istinu, koja je ne samo nezavisna od postojanja ljudi, već je i direktno suprotna subjektivnom iskustvu ljudskih posmatrača koji već hiljadama godina vide da Sunce izlazi na istoku, kreće se preko nebeskog svoda i zalazi na zapadu. Isto tako, dotični posmatrači ne primećuju da se tle ispod njihovih nogu pomera, niti zapažaju efekte kao što su centrifugalna sila ili Koriolisova sila, što znači da, prema subjektivnom osećaju, Zemlja miruje. Napredak nauke u doba Kopernika, Galileja i Keplera (ili Aristarha mnogo ranije) omogućio je da bolje razumemo epistemički objektivne odnose među telima Sunčevog sistema – što i jeste bio bitan element Kopernikanske revolucije.

U ovom značenju, objektivnost je sastavni deo svake naučne aktivnosti, pa čak i onih, kao što su psihologija i medicina, koje se značajan deo vremena bave objašnjavanjem subjektivnih tvrdnji, tipa „ispitanik vidi crveno” ili „boli me glava”. Ovo značenje objektivnosti sasvim je nesporno – sve dok niste ekstremni postmodernista/socijalni konstruktivista koji negira postojanje fizičke realnosti. Epistemička objektivnost predstavlja suštinski činilac ne samo naučnog metoda, već i bilo kojeg racionalnog pogleda na svet; između ostalog, ona postoji i u religijskom mišljenju, barem kod ozbiljnih teologa.

Nažalost, epistemička ideja objektivnosti kao nezavisnosti od aktera i govornika je slabo spojiva sa populističkim/političkim/novinarskim tumačenjem objektivnosti koje se zasniva na ideji da biti objektivan znači isto što i biti nepristrasan, neutralan ili neselektivan. Konflikt koji ovo unosi u naučno novinarstvo verovatno je očigledan: ideja da „treba čuti i drugu stranu“ nema, niti može sa naučnim metodom imati ikakve veze. Nauka je zapravo izrazito neobjektivna u ovom smislu. Tvrdnje „Zemlja miruje u središtu svemira“ i „Zemlja se kreće oko Sunca, koje je samo prosečna zvezda“ ne samo što su logički nespojive, već se ne mogu na isti način posmatrati i tretirati u naučnoj diskusiji  – i taj zaključak je zapravo sasvim nezavisan od perspektive, nezavisan da li je govornik geocentrista ili heliocentrista.

Novinarsko shvatanje objektivnosti je za nauku smetnja koja često vodi ničim zasluženoj afirmaciji pseudonauke. Čime bi tačno zagovornici astrologije, kreacionizma, Teslinog tajnog oružja ili antivakserstva zaslužili da se nađu u medijima – osim ako ne zbog puke činjenice da se protive „hegemonističkoj“ naučnoj „dogmi“? Samo zarad potrebe da se čuje i druga strana neozbiljni i živopisni pseudonaučnici bivaju izvedeni na javnu scenu i pruža im se publicitet za kojim čeznu. U sredinama gde je tradicija prosvetiteljstva vrlo mršava i krhka, kao što je slučaj u Srbiji, to je recept za obrazovnu i društvenu katastrofu. 

Van haotičnog doba naučnih revolucija, mnoge uspešne teorije u nauci su kao ona Borhesova pločica: imaju samo jednu stranu. One su dominantni izvori objašnjenja u nauci baš zbog toga što nemaju nikakvu ravnopravnu alternativu. To što pojedini pseudonaučnici osporavaju modernu fiziku ne znači da oni imaju alternativno objašnjenje zašto čestice imaju masu, koje je „druga strana“ u odnosu na Higsov mehanizam – nemaju ga. Kad se pojavi bolja teorija koja će obuhvatiti Higsov mehanizam kao specijalan slučaj, ona će proizaći iz jedne te iste naučne metodologije kao i današnji Standardni model. Ali takve revolucije su, sa jako dobrim razlozima, u nauci retkost.

Uzgred, novinarsko načelo objektivnosti sporno je i na etičkom planu: kad se u nekom tekstu govori o borbi protiv kriminala ili se u studio pozovu policijski inspektor, tužilac ili sudija, u najmanju ruku bilo bi bizarno da se insistira na objektivnosti tako što bi se medijski prostor posvetio i borbi za kriminal, a u studiju, u ime načela „čuti i drugu stranu“, sedeli i istaknuti gradski provalnici i ubice. Iz nekog nejasnog razloga nauka u medijima i javnom govoru uopšte ima lošiji tretman od policije i sudstva, pa se smatra sasvim normalnim da se uporedo s naukom piše i o pseudonauci, te da se u emisije zajedno sa istaknutim naučnicima pozivaju i istaknuti pseudonaučnici. Ako neko misli da mi bolje znamo šta je kriminal, nego što znamo šta je pseudonauka, nek razmisli ponovo. Moglo bi se argumentovati da su naučne tvrdnje, mada promenljive, tokom ljudske istorije fluktuirale manje od etičkih, pravnih i policijskih normi. Jeste da se pre Kopernika i Galileja verovalo da Zemlja miruje u centru svemira – ali se i mnogo posle toga, crna magija smatrala krivičnim delom, a pravno procesuiranje veštica, vukodlaka i vampira bilo je sve do 19. veka sankcionisano „pozitivnim“ državnim aktima.

Konačno, može li se šta učiniti? Problemi na strani ponude deluju kao da bi preostali čak i kada bismo uspešno rešili sve probleme na strani potražnje i stvorili naučno pismenu i racionalnu publiku. Međutim, to nije nužno tako. Sinergijsko delovanje i međusobna dobrovoljna regulacije publike i medijskih aktera ostaju validan cilj kojem treba težiti. Oštrija konkurencija na tržištu naučnog novinarstva, veća otvorenost za snažnu kritiku umesto (lažne) esnafske „solidarnosti“, a iznad svega ozbiljnije i šire filozofsko i epistemološko obrazovanje ne samo među naučnim novinarima, već i na čitavoj medijskoj sceni svakako bi dramatično doprinelo poboljšanju kvaliteta proizvoda, ali i izbegavanju brojnih sukoba i nesuglasica. Samim tim, naučna zajednica bi bila daleko snažnije motivisana za saradnju sa naučnim novinarima, što bi dovelo do daljeg poboljšanja ishoda. Naravno, da bi naučno novinarstvo uspešnije funkcionisalo, prevazilaženje uskog shvatanja „medijskih pravila“ kao urezanih u kamen, zarad veće fleksibilnosti i bolje prilagođenosti konkretnoj naučnoj temi.

Ništa od toga, međutim, nije moguće dok ne budemo svesni problema. Svest o problemu je neophodan uslov za rešenje istog. Kao i u drugim oblastima javnog i društvenog života, sve dok se postojanje bolesti tabuizira i gura pod tepih, šanse za izlečenje su – jednake nuli.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *