Foto: Canva
Nakon dve godine zastoja, Srbija je od 14. decembra, nastavila pristupne pregovore sa Evropskom Unijom kroz otvaranje klastera četiri – Zelena agenda i održiva povezanost. Međutim, reforme u Srbiji ne idu baš najboljim tempom. Ovo se posmatra u odnosu na Kopenhaške kriterijume koje države kandidati moraju da ispune pre pristupanja EU – reforme se tiču demokratskog uređenja, poboljšanja kvaliteta vladavine prava i ekonomije.
Po poslednjem izveštaju, Srbija je delimičan napredak ostvarila u pogledu ekonomije, ali to nije dovoljno da bi se smanjila razlika između nje i ostalih zemalja članica. U pogledu demokratskog uređenja Srbija više nije definisana kao nekonsolidovana demokratija, već kao hibridni režim, a u oblasti vladavine prava se konstantno nazaduje.
Stanje je loše i među spoljnim činiocima. Među političkom elitom u Evropi vlada veliki zamor od proširenja – otvorena su brojna unutrašnja pitanja u samoj EU, od pitanja imigracije (naročito nekontrolisane) do institucionalnih problema u okviru zemalja članica (autoritarne tendencije u Mađarskoj ili Poljskoj), izlazak Velike Britanije, loši odnosi sa Rusijom i na baš sjajni sa Amerikom za vreme Trampovog mandata, odlazak Angele Merkel kao liderske figure a bez jasne naznake ko bi mogao da popuni tu ulogu na nivou EU. To su sve teme koje nisu rešene, a na njih se nakalemila još i kovid pandemija. Nikome nije stalo da u kuću primi nove ’’siromašne rođake sa sela’’ , kako bi najbolje mogli da okarakterišemo privrede Zapadnog Balkana.
Ovo se javno vidi i po pitanju Makedonije, koja je zarad evrointegracija menjala svoj Ustav i čak ime, da bi našla kompromisno rešenje za svoj spor sa Grčkom, ali i pored toga pregovori sa njom nisu otvoreni. A deluje da do toga uskoro neće ni doći. Šta onda reći o mogućnostima Srbije za članstvo, imajući u vidu pitanje rešavanja statusa Kosova u okviru pregovaračkog poglavlja 35 (’’ostala pitanja’’). Ako je politička klima takva da Srbija ne može da uđe u EU, ne samo zbog svojih nedostataka nego i zbog nevoljnosti same EU, onda nije loše tražiti neko drugo rešenje. Najmanje loše od svih ponuđenih jeste EEA.
Šta je Evropski ekonomski prostor (EEA)?
Ovaj prostor podrazumeva iste slobode kretanja robe, usluga, ljudi i kapitala kao na unutrašnjem tržištu Evropske unije. Stanovnici ovih zemalja mogu slobodno da se kreću po teritoriji drugih EEA država, da u njima studiraju ili rade bez radne ili boravišne dozvole, nema carina ni drugih prepreka izvozu i slično. Pripadnost ovom prostoru je najviši mogući stepen ekonomske saradnje i integracije sa EU a da ne budete njen član. EEA čine pored samih 27 zemalja članica EU, još i Norveška, Island i Lihtenštajn, dok je Švajcarska neka vrsta pridruženog člana, jer iako nije pristupila ovoj inicijativi sklopila je bilateralne sporazume kojim se omogućava funkcionisanje po istim principima. Na prvi pogled, deluje da je sve kao da živite u Evropskoj uniji, ali ima i velikih razlika.
Razlike između članstva u EU i EEA – primeri ”faks demokratija”
Prva velika razlika jeste u tome što EEA ne pokriva poljoprivredu i ribarstvo. Dok su ovi sektori u zemljama EU u isključivoj nadležnosti evropskih organa u Briselu, u državama koje su članice EEA (a da nisu istovremeno u EU) ove oblasti i dalje ostaju deo nacionalnih ingerencija. Pošto Srbija nema izlaz na more, ribarstvo i nije preterano važno za nas, ali zato poljoprivreda jeste, imajući u vidu da poljoprivreda učestvuje sa gotovo 10% u kreiranju BDP-a kod nas. Nema evropskih pravila, ali nema ni evropskih para – poljoprivrednici iz ovih zemalja ne mogu da računaju na sredstva za poljoprivredne subvencije.
Druga razlika jeste ta što u ostalim segmentima koji se tiču funkcionisanja jedinstvenog evropskog tržišta, zemlje EEA, koje nisu deo EU, moraju da direktno preuzimaju i primenjuju pravila izglasana u Briselu, ali to bez političke reprezentacije u Evropskom parlamentu ili Evropskoj komisiji. U Norveškoj postoji šala da su postali ’’faks demokratija’’ jer im novi zakoni stižu faksom iz Brisela, ali nije sve tako crno-belo.
Za početak, prilično je jasno da mala i siromašna Srbija ne može da ima neki poseban uticaj na proces donošenja odluka u Briselu preko svojih predstavnika, bilo u Parlamentu bilo u Komisiji, kao što to danas ne mogu ni Hrvatska niti Bugarska. Naš glas u EU mogao bi da se čuje samo u slučajevima kada se zahteva konsenzus na sastancima Evropskog saveta ili Saveta ministara, ali te teme su prilično retke i najčešće se tiču velikih političkih tema, a manje onih koje su ’’business as usual’’, a koje zapravo imaju veći uticaj na život običnog naroda. Takođe, velike zemlje koriste svoj uticaj i snagu da u takvim slučajevima lobiraju za svoja rešenja, i to prilično uspešno, pa se u najboljem slučaju možemo nadati povremenim sitnim ustupcima kada su u pitanju teme koje su za nas veoma važne.
Međutim, ovo ne znači da zemlje van EU nemaju nikakav uticaj na donošenje pravila koje će se odnositi i na njih: postoji proces konsultacija prilikom koga se u pripremnoj fazi nacrti šalju na komentare i mišljenja njihovim predstavnicima, i tu je prilika da se utiče na tekst predloženih rešenja.
Treća razlika je ta što ne možemo računati na evropske fondove. Evropska unija ima velike fondove za konvergenciju, koji se koriste za izgradnju javne infrastrukture u manje razvijenim krajevima, da bi se ubrzao njihov ekonomski i društveni razvoj – od puteva i pruga do škola i bolnica. Po pravilu, zemlja članica treba da obezbedi 10% finansiranja, dok ostalih 90% može da se finansira bespovratno, kao poklon.
Ali pare se ne dele džakovima, državna administracija mora unapred da pripremi projektnu dokumentaciju i da se prijavi na godišnje pozive za finansiranje, i onda se odabiraju najbolji projekti. Ako imate loše pripremljenu administraciju, nećete moći da povučete veliki deo sredstava, a koja mogu da dostignu čak i do 3,6% BDP-a zemlje godišnje. U slučaju Hrvatske, Bugarske i Rumunije pokazalo se da je u početku procenat povlačenja ovih sredstava bio nizak (1-1,5% BDP-a), ali da je potom rastao.
Četvrta razlika jeste finansiranje Evropske unije – zemlje članice moraju da plaćaju nacionalne kontribucije koje se računaju na osnovu visine BDP-a dok zemlje EEA koje nisu članice EU to ne moraju. Ovim sredstvima se finansiraju zajednički organi, kao i subvencije i transferi od bogatijih ka siromašnijim državama. Imajući u vidu da su Norveška, Island i Lihtenštajn mnogo bogatije od proseka zemalja EU, a da ipak uživaju u ekonomskim benefitima zajedničkog tržišta, došlo je do kompromisa kojim ove zemlje plaćaju svoje kontribucije, iz kojih se finansiraju razvojni projekti u manje razvijenim regionima EU, dok Norveška ima i svoj poseban fond za te namene mimo toga. Imajući u vidu da je Srbija značajno manje razvijena – na nivou nešto ispod 40% proseka EU, verovatno bi bilo moguće ugovoriti izuzetak od obaveze plaćanja ovih kontribucija u našem slučaju.
Peta razlika jeste taj što zemlje koje su u EEA ne moraju da budu članice carinske unije sa EU. Carinska unija je trgovinski aranžman gde postoji zajednička trgovinska politika, što uključuje i iste carine na uvoz iz trećih zemalja. Problem za Srbiju u slučaju članstva u EU bio bi taj što bi Srbija morala onda da raskine svoje postojeće trgovinske ugovore i da primenjuje pravila EU, a ovo se prvenstveno donosi na ugovor o preferencijalnoj trgovini sa Ruskom Federacijom (tačnije Evroazijskom ekonomskom unijom okupljenom oko nje). Srpski proizvodi bi se na ruskom tržištu u tom slučaju našli pod udarom relativno visokih carina, što može da ima prilično loše posledice jer se u tu zemlju plasira oko 4,5% ukupnog našeg izvoza. Samo članstvo u carinskoj uniji EU nam neće nužno doneti puno koristi jer je EU putem Sporazuma o stabilizaciji i proširenju već praktično ukinula skoro sve carine na uvoz industrijskih proizvoda iz Srbije. Ovime bismo sačuvali pristup i evropskom i ruskom tržištu.
Ako ne može EU, bolje EEA nego ništa – priliv znanja, kapitala i nove tehnologije za Srbiju
U slučaju da je politička situacija takva da evrointegracija neće biti, što usled spoljašnjih što usled domaćih političkih prilika, to ne znači da to treba da primimo kao smak sveta. Umesto toga, treba da vidimo koji bi bio aranžman sa EU, našim susedima i drugim državama koji bi nam najviše odgovarao. Za to je potrebna dobra diplomatska inicijativa i priprema terena, ali to je moguće izvesti.
Kada se prouči aranžman koji imaju Norveška, Island ili Lihtenštajn sa EU u okviru EEA, to na prvi pogled deluje kao utešna nagrada. Ali sa malom modifikacijom ovog aranžmana – prvenstveno u domenu oslobađanja Srbije od plaćanja nacionalnih kontribucija, ali i otvaranje kohezionih fondova EU ili povećanje obima sredstava za IPA programe) ova utešna nagrada može zapravo da bude i bolja od članstva u EU. Glavni gubitnik u ovom slučaju bila bi naša poljoprivreda koja ne bi mogla da računa na evropske pare, ali i to čak može da se delimično nadomesti povećavanjem budžetskih izdvajanja za te potrebe.
Najvažnije posledice po srpsku ekonomiju bile bi dinamičke promene: smanjio bi se rizik poslovanja u zemlji pa bi se smanjila i cena kapitala (kamatne stope), više stranog kapitala bi ulazilo u zemlju a sa njim i nova znanja i tehnologije, što bi podiglo stopu privrednog rasta. Ali preduslov za ovako nešto nije samo potpisivanje ovakvog sporazuma, već moraće da počiva na nekim konkretnim merama poboljšanja poslovnog okruženja i smanjenja korupcije.
Glavni urednik Talasa