Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Flickr

Ovih dana aktuelni Deda Mraz dolazi iz Laponije (Laplanda), sa krajnjeg severa Finske i Švedske. Ali ne dolazi samo on iz tih krajeva, već i za globalnu civilizaciju izuzetno značajan resurs – gvožđe. U Deda Mrazovom neposrednom susedstvu nalazi se jedno od najvećih čuda najpre prirode, a potom ljudskog uma i ruku: najveći rudnik na planeti. Inspiracija za jednog Džona R. R. Tolkina, Kiirunavaara (u doslovnom prevodu „gvozdena planina“, baš kao Ered Engrin, lokacija Morgotovih moćnih tvrđava Angbanda i Utumna u Prvom dobu Srednje zemlje) je niska planina u opštini Kiruna na dalekom severu Švedske, oko 1240 kilometara od Štokholma. Najveći njen deo je gigantska gvozdena žila, grubo govoreći u obliku ploče najmanje 4 puta 2 kilometra velike, debljine između 80 i 120 metara, koja je deo čitave laponske gvozdene oblasti, izuzetno bogate teškim metalima. 

Ljudi su koristili gvožđe iz Kiirunavaare i okoline od vremena u kojima je Skandinavija bila prvi put nastanjena. Kvalitet gvozdene rude, pre svega magnetita (Fe3O4) je jednostavno vrhunski, kakav se nalazi na svega par mesta na Zemljinoj kori (daleko najveći deo gvožđa, kao i skoro svi teži metali nalaze se duboko u unutrašnjosti planete, činjenica na koju ću se još vratiti). Tradicionalni švedski čelik nije slučajno ušao u istoriju i legendu, od mačeva i musketa vojski kralja Gustava Adolfa do legendarnih motora i karoserija klasičnih serija automobila marke Volvo i Saab.

Pre Industrijske revolucije, korišćenje ovog fantastičnog resursa bilo je uglavnom sporadično i neefikasno. Od kraja 19. veka, kada su izgrađene pruge koje Kirunu povezuju sa teretnim lukama, Narvikom na Severnom moru i Luleom na Baltiku, eksploatacija gvožđa postala je sistematska i masovna. Procenjuje se da je od 1890-tih do danas iz Kiirunavaare izvađeno oko milijardu tona (!) visokokvalitetne gvozdene rude. Tokom poslednjih decenija stabilna produkcija se kreće u proseku oko 50 hiljada tona rude dnevno. Da bi se stekla adekvatna predstava o obimu proizvodnje, vredi pomenuti da je to dovoljno gvožđa da se napravi 6 ili 7 Ajfelovih kula – i to svakog dana. Ovo čudo ljudskih ruku danas je duboko oko 1,4 kilometra zapošljava oko 1800 ljudi, od kojih su, međutim, manje od 400 rudari – i taj broj je u stalnom opadanju, iako produkcija rudnika ne opada ili čak raste. Rešenje „zagonetke“ je, naravno, u vrhunskoj automatizaciji i robotizaciji najvećeg dela operacija. Nasuprot zastarelim i budalastim stereotipovima, današnji rudar u Kiruni više radi džojstikom i tastaturom nego pijukom. 

Gradić Kiruna izgrađen, očekivano, oko rudnika na samom kraju 19. veka imao je oko 17 hiljada stanovnika po cenzusu iz 2016. godine. Pored megarudnika, lokalne znamenitosti su i švedski Institut za kosmičku fiziku , kao i obližnji prvi ledeni hotel ikada izgrađen, Jukkasjärvi. Veličanstvene polarne svetlosti, živopisna laponska kultura, uključujući pomalo bizarnu i tešku lokalnu kuhinju, neponovljivi pejzaži tolkinovske inspiracije, sve to privlači hrabrije među turistima, kao i brojne naučnike i umetnike. 

Međutim, već skoro dve decenije, gradić Kiruna se seli. I to u doslovnom smislu, jedan deo građevina se rastavlja na delove i premešta na novu lokaciju, oko 3 km udaljenu od postojeće. 2004. godine je zaključeno kako je to neophodno uraditi da bi se izbeglo dramatično sleganje, pa i survavanje tla kao posledica rada rudnika. Prethodno je do urušavanja pojedinih ulica dolazilo u par mahova, iznenada i vrlo dramatično. Dok se dvadesetak zgrada od većeg značaja premešta u delovima, neki od najboljih evropskih arhitekata su angažovani za izgradnju novih stambenih i drugih građevina na izabranoj lokaciji. Da je ova skupa i komplikovana operacija preseljenja grada zaista neophodna, dokazalo se 18. maja 2020. godine, kada je u Laponiji došlo do zemljotresa jačine oko 5 stepeni, što je inače u Švedskoj, jednoj od geološki najstabilnijih zemalja sveta, bio najjači potres u preko 100 godina. Potres je bio izazvan upravo radom rudnika Kiruna – gotovo neminovna posledica ljudske industrijske delatnosti. Preseljenje gradića trebalo bi da bude okončano do 2040. godine.

Suštinski značaj priče o Kiirunavaari nam govori mnogo kako o ekologiji, tako i o budućnosti čovečanstva. Planeta Zemlja je bogata resursima – ali nam je daleko najveći deo ukupnih zemaljskih resursa, preko 99%, dugoročno (ako ne i trajno) nedostupan. Naime, oni se nalaze suviše duboko unutar zapremine naše planete, na desetinama, stotinama i hiljadama kilometara ispod površine. Mada nema razloga da sumnjamo da će se naše rudarske tehnologije poboljšavati u budućnosti, ima mnogo razloga za verovanje da će eksploatacija većine materijalnih bogatstava Zemljinog omotača i jezgra biti neekonomična čak i u vekovima i milenijumima koji dolaze. Nije u pitanju samo činjenica da se materija ispod tanušne Zemljine kore (LAB, odnosno granica litosfere i astenosfere, od engl. lithosphere–asthenosphere boundary, nalazi se na između 50 i 250 km dubine) nalazi u ekstremnim fizičkim uslovima, na temperaturama između 400 i 2000 kelvina i pritiscima koji su između 200 hiljada i čak 1,3 miliona puta veći od atmosferskog pritiska. Da bi se izvadila materija iz te oblasti bilo bi dakle neophodno izgraditi rudnik stotinu puta dublji od Kirune. To ni u jednoj varijanti nije stvar bliže budućnosti.

 

 

Čak i kada postane moguće izbušiti toliko duboke rupe, vrlo je sumnjivo da li bi to bilo moguće obaviti bez čitavog niza rizika o kojima se ponešto spekulisalo u literaturi, ali koji nikada nisu detaljnije proučeni. Da dam samo jedan primer, vulkani su ogroman prirodni izvor gasova staklene bašte (mada i dalje znatno manji od antropogene emisije), iako je njihova ukupna emisija materije iz unutrašnjosti naše planete u terminima mase krajnje skromna; „veštački vulkan“, kako bi se mogao opisati potencijalni rudnik koji bi dosezao Zemljin omotač, bio bi ubedljivo najintenzivniji proizvođač klimatski opasnih supstanci. I ne samo to: najveći napori koji se ulažu za uklanjanje ugljenika iz atmosfere uključuju skladištenje tog ugljenika negde u stabilne podzemne rezervoare – što je po prirodi stvari u konfliktu sa bilo kakvim dubokim kopanjem. 

Sve ovo čini intenzivno korišćenje resursa Zemljine unutrašnjosti nerealističnim i ekonomski neprihvatljivim. To je upravo suprotno od onoga što možemo reći za materijalne resurse u kosmičkom okruženju naše planete. Naime, nije švedski čelik jedini pravljen od visokokvalitetnog gvožđa. Tokom mnogo vekova i milenijuma ljudske istorije, u mnogim kulturama širom planete je uočena zapanjujuća čistoća i kvalitet meteorskog gvožđa, a naročito njegova visoka otpornost prema oksidaciji (rđanju). Nije svaki meteorit koji se pronađe metalni (naprotiv, oni su manjina), ali oni koji jesu su bili prepoznati kao izuzetno vredni od praskozorja civilizacije. Prema legendi, kineski imperator i prvi ujedinitelj Kine, Čin Ši Huang naredio je da se po cenu velikih napora i žrtava, iz pustinje dovuče meteorit od kojeg je napravljeno oružje carskih gardista. Budistički monasi na Tibetu, pretkolumbovske civilizacije u Amerikama, oružari drevnog sirijskog grada Ugarita, među drugima, pravili su različite predmete od „nerđajućeg“ gvožđa koje je „palo sa neba“. 

I to nije nimalo slučajno. Meteorsko gvožđe je majušni, majušni uzorak ogromnog prirodnog bogatstva već našeg najbližeg kosmičkog susedstva. Jedan jedini asteroid metaličnog tipa, poput 16 Psihe, sadrži desetinama puta više gvožđa, nikla, hroma, zlata (!), urana i drugih teških metala nego što je čovek iskopao od pojave ljudske vrste na Zemlji. I to se sve nalazi u zanemarljivo slabom gravitacionom polju – dakle iskopavanje ovih rudnih blaga je i bukvalno i metaforički lakše od rudarenja na Zemlji. Drugi asteroidi sadrže isparljive supstance i organska jedinjenja iz kojih se može proizvoditi hrana, bez strahovito destruktivnog uticaja koji zemaljska poljoprivreda ima na klimu i (naročito) biodiverzitet. O bogatstvima drugih planetskih i satelitskih tela, kao i čitavog spoljnog Sunčevog sistema, ne treba trošiti reči; ona redovima veličine prevazilaze sve što je ekonomija čovečanstva iskusila ili može da projektuje za bližu budućnost.

Ovo, dakle, treba staviti u kontekst ljudskog rudarenja, čega je Kiirunavaara savršeni primer. Bez obzira koliko se nama švedski rudnik činio impresivnim, on je to sve više u smislu u kojem su impresivni npr. rimski akvedukti ili srednjevekovni krstaški zamkovi: veličanstvena postignuća tehnologija čije je vreme prošlo ili upravo lagano prolazi. Sve velike trendove teško je prepoznati u njihovim ranim stadijumima – ali ko to učini, svakako je u boljoj poziciji, pre svega ekonomskoj, a ultimativno i istorijskoj.

Drugim rečima, treba da gledamo uvis, a ne ispod naših nogu za izvore budućih bogatstava čovečanstva. Rudnik Kiruna i preseljenje istoimenog gradića su, na taj način, simbolička predstava cene koja se neminovno plaća za civilizaciju. To što se cela priča dešava u „socijalističkoj“ Švedskoj, državi sa nesporno razvijenim sistemima socijalnog staranja i duhom kolektivizma, čini celu stvar utoliko poučnijom, naročito za ignoramuse koji teže da u svakom problemu nalaze krivicu „neoliberalizma“, „poznog kapitalizma“, korporativne gramzivosti i drugih sumanutih neomarksističkih floskula. Nijedna sredina koja ne želi da se vrati u kameno doba i u način života lovaca i skupljača ne može da se odrekne korišćenja prirodnih resursa (demagozi i politikanti bi rekli „eksploatacije“). To nema baš nikakve veze sa oblikom društvenih i ekonomskih odnosa, već je opšta karakteristika i konstanta ljudske kulture. Ništa nije prirodnije i razumnije od toga.

Ako želimo trajnu zaštitu zemaljske biosfere i njenih krhkih ekosistema, jedina dugoročna i ozbiljna perspektiva je kosmička tehnologija. Ad astra!

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *