Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Canva

Godina za nama je ekonomski bila prilično neuobičajena: globalna ekonomija i dalje je pogođena usled pandemije kovida, ali stanje je bolje nego tokom krizne 2020. godine. Privreda se mnogo lakše prilagođava situaciji jer već imamo neka iskustva sa virusom, a i vakcine su dosta pomogle u tome da se situacija olakša. Ali nije sve ni u vezi sa kovidom: tu su bili i nestašica čipova, potom veliki rast cene međunarodnog transporta i nafte, pa nedavno se pojavila i energetska kriza u Evropi. 

U razvijenom svetu pojavila se i inflacija koja je nezapamćena već decenijama. Drugim rečima, ovo je bila sve osim ’’obična’’ godina. Neke od ovih situacija naterale su nas da naučimo neke ekonomske lekcije, ili da ih se podsetimo jer smo ih zaboravili.

 

Energetika – težak izbor između ekologije, ekonomije i sigurnosti

Energetska kriza koja je pogodila Evropu posledica je nekoliko stvari koje su se neplanirano dogodile istovremeno. Kina je zabranila uvoz uglja iz Australije (a to je glavno tržište odakle nabavljaju ugalj koji je i dalje pojedinačno najvažniji energent u Kini). Došlo je do hladnijih temperatura u Evropi i Rusiji nego što je to bilo očekivano i smanjila se proizvodnja struje iz obnovljivih izvora, prvenstveno vetra koji nije duvao neko vreme na Severnom moru. Gas je glavni energent za grejanje u većem delu Evrope i u Rusiji, a osim toga koristio se i u industrijskoj proizvodnji, pa kako je industrijska proizvodnja počela da se oporavlja tokom godine tako je rasla i njegova potrošnja pa su se trošile zalihe. Onda je tečni naftni gas (TNG) iz SAD umesto za Evropu krenuo ka Kini jer je tamo porasla njegova cena do neslućenih visina, pa ga nije bilo za Evropu.

 Na ovo se nadovezao nedostatak vetra: proizvodnja struje iz OIE povezana je sa potrošnjom gasa. Za razliku od termoelektrana na ugal     j ili atomsku energiju, proizvodnja iz OIE varira tokom dana ili godišnjeg doba. Vetar duva previše slabo ili previše jako – nema struje; sunce ne sija noću pa tada nema ni struje; ili količina proizvedene električne energije varira od proseka. Ovo  se pegla tako što se, kada ima viška struje ona koristi da se pune reverzibilne hidroelektrane, koje potom mogu da se koriste puš     tanjem vode za proizvodnju struje kada je proizvodnja manja od potrošnje. Ali najvažniji način kako se dopunjuju manjkovi struje iz OIE, ako se dese, jeste proizvodnja struje u termoelektranama na gas. Ali gasa nije bilo dovoljno, pa je i cena struje na spot tržištu otišla nebu pod oblake.

Naravoučenije jeste da prilikom kreiranja energetskog sistema moraju da se donose kompromisi između različitih ciljeva: ekonomičnosti, da cena struje bude najmanja moguća da bi potrošači mogli da je priušte (ne samo domaćinstva, nego i privreda); ekologije – u prvom redu vezano za zagađenje koje može uticati na zdravlje a tek u drugom redu vezano za ispuštanje emisije CO2 i sigurnosti snabdevanja. Sa zelenom mantrom o obnovljivim izvorima kao jedinom izvoru energije koja je prisutna u velikom delu medija, nevladinih organizacija, institucija i političara, zaboravilo se i na druga dva cilja. Dok korišćenje OIE nije sama po sebi loša stvar, preveliko oslanjanje na njih znači zavisnost od uvoza gasa – što je veliki problem ako tog gasa nema. 

Smanjenje emisija CO2 ili zagađujućih materija koje truju ljude je isto dobra stvar, ali istovremeno gašenje nuklearnih elektrana kao što se dešava u Nemačkoj usled zelene agende potpuno je suluda i štetočinska mera. Zbog protivljenja zelenog lobija EU još uvek nije proglasila nuklearnu energiju ’’zelenom’’ iako to produžava vremenski period za zelenu tranziciju i čini je mnogo skupljom – posledica će biti viša cena struje ali i mnogo više emitovanog CO2. Posledice kreiranja energetskog sistema bez razmišljanja i o energetskoj sigurnosti i snabdevanju mogu da imaju velike posledice, kao što je trenutna energetska kriza i pokazala.

 

Štampanje para dovodi do inflacije

Inflacija je svuda i uvek monetarni fenomen – rekao je ekonomista nobelovac Milton Fridman, ali izgleda da je štampanje para začudilo veliki broj ekonomista. Rast inflacije tokom ove godine pogodio je većinu privreda sveta – međugodišnja inflacija u Srbiji u novembru iznosila je 7,5%; u evrozoni 4,9% a u SAD 6,2%. U zemljama Zapadne Evrope i SAD ove stope nisu zabeležene bukvalno decenijama, a kod nas sa malo lošijim rezultatima još od 2012. Kada je tokom prethodne krize 2008. bio pokrenut monetarni stimulus i u Americi i u Evropi inflacije nije bilo, iako su je se neki ekonomisti pribojavali. Ispostavilo se da je veliki deo ovog novčanog impulsa usmeren ka čišćenju loših bilansa banaka, a potom i na berzu, pa da rast kredita privredi i stanovništvu nije bio toliko spektakularan da bi izazvao vidljiviju inflaciju. Sa ovakvim iskustvom gotovo niko se nije bunio kada su pokrenuti slični programi monetarnih olakšica pojavom korona krize da bi se olakšalo privredno stanje. 

 

 

Ispostavilo se da sneg ima nezgodan običaj da pada u januaru. Inflatorni pritisci pojavili su se iz par razloga: banke sada nisu morale da čiste bilanse od toksične aktive u tolikoj meri, zatvaranje fabrika usled mera protiv širenja pandemije izazvalo je prekid lanaca snabdevanja (jedan automobil sastoji se od oko 5,000 pojedinačnih delova, zafali li samo jedan auto ne radi niti može da se proda) pa čak i trgovinu gotovim proizvodima, a ulje na vatru dodali su državni programi pomoći stanovništvu. Neki od njih bili su toliko velikodušni da se velikom broju radnika u SAD više isplatilo da ne rade nego da rade. Usled svega ovoga bilo je ne samo više novca u sistemu nego je i ta povećana količina novca sada jurila manje dobara nego što ih je ranije bilo. Posledica je inflacija koju vidimo oko nas.

 

Partijsko upravljanje preduzećima ima i svoju cenu

Ispostavilo se da postavljanje nestručnih ali partijski lojalnih direktora u javnim preduzeća nije baš sjajna ideja za nas građane, iako jeste za same partije koje ovakve direktore biraju. Sve je još gore kada su ti direktori godinama u v.d. statusu (što je uzgred budi rečeno, i protivzakonito, jer Zakon o javnim preduzećima predviđa da trajanje ovakvog mandata ne bude duže od 6 meseci) pa nemaju nikakvu zaštitu od toga da budu smenjeni ako se suprotstave nekoj želji vrhuške. EPS-om se već godinama loše upravlja, o čemu svedoči i analiza Fiskalnog saveta iz 2019, a glavni razlog za to je loš menadžment, koji nema znanja ni interese da upravlja ovim preduzećem na pravi način. 

Ekonomisti već decenijama pričaju kako se preduzećima u državnom vlasništvu loše upravlja jer je cela logika postavljanja njihovog menadžmenta i kasnijeg poslovanja sa političkom dimenzijom: partije dele direktorske položaje u njima kao deo koalicionog sporazuma, a ti direktori onda zapošljavaju dalje partijski povezane ljude, obezbeđujući partijskoj vojsci dobro plaćena radna mesta, a partiji glasove. Zaposleni su često ucenjeni da moraju da idu na partijske skupove podrške ili će se to loše odraziti na njihov status u preduzeću a možda će i izgubiti posao. Ova preduzeća svojim oglašavanjem kontrolišu medijsko izveštavanje, jer ne plaćaju reklame kod medija koji pišu protiv vlasti već samo kod onih medija koji je podržavaju. Služe i za izvlačenje para kroz naduvane javne nabavke (često sa unapred poznatim i jedinim dobavljačem koji se prijavio na tender) da bi se tako finansirala partijska struktura i izborna kampanja, ili bogatili visokopozicionirani članovi stranke i sa njima povezana preduzeća. 

Slaganja nema samo oko toga kako da se ovi problemi reše. Da treba postavljati profesionalni menadžment i onda mu se ne mešati u rad svima je jasno, ali kako to uraditi? Već postojeći zakonski propisi koji bi trebalo to da omoguće, ali za time nema političke volje. Ne uzdamo se u lopove da će prestati da kradu jer nije lepo krasti, nego zaključavamo vrata, stavljamo alarm i finansiramo policiju. Odgovor nije u tome ’’da pravi ljudi dođu na prava mesta’’ po mantri da treba samo da izaberemo ’’časne i poštene’’ političare i sve će doći na svoje mesto – jer često se ispostavi da časni i pošteni to nimalo nisu, naročito ako se nađu u iskušenju da rizikuju gubitak moći i novca ako takvi ostanu, a da neće snositi nikakve posledice ako odluče da se drugačije ponašaju. Osim toga, EPS je bio poznat i po korupcionaškim aferama i pre vlasti SNS-a, kao što je bio slučaj iznajmljenih mašina u Kolubari koje su fakturisale troškove radeći 25h dnevno.   

Ali većina naroda nisu školovani ekonomisti da mogu da pročitaju i razumeju finansijske izveštaje ili izveštaje o poslovanju državnih preduzeća, ili politikolozi da mogu da razumeju značaj upliva države i politike u sektore koji treba da su od njih odvojeni. Ali zato vrlo dobro svi možemo da razumemo razmere probleme kada najveća termoelektrana na Balkanu prestane sa radom usred zime pa nam zaprete restrikcije do kojih nije došlo samo zato jer smo uspeli da po skupoj ceni uvezemo nedostajuću struju. Ako ne želimo da se ovakve stvari dešavaju, možda sada i sa mnogo težim posledicama, moramo da stavimo prst na čelo. Jer onda kada budemo bili u mraku zbog nestanka struje biće već prekasno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *