Foto: iStock
Pitanje izdaje se uglavnom površno i strasno ubacuje u dnevno-političke i ideološko-istorijske rasprave gde retko doprinosi smislenom razgovoru. Uglavnom služi kao moralna diskvalifikacija sagovornika. Pitanje izdaje zaslužuje više pažnje, jer i danas truje političke rasprave, bilo da se radi o Vučićevoj „izdaji Kosova“ ili četničkoj „izdaji“ u Drugom svetskom ratu, a pogledajmo i koliko često vlast optužuje „izdajnike“.
Jedan pasus iz Kisindžerove knjige „Obnovljeni svet: Meternih, Kaslrej i problemi mira 1812-1822“ sjajno ocrtava kompleksnost pojma izdaje u politici. Početak je 19. veka, Napoleonove armije gaze Evropu, a jedna od žrtava je Habsburška monarhija. Njenu diplomatiju 1809. preuzima grof Meternih sledećim zaključkom:
„[Austrija] će sada biti prinuđena da traži bezbednost u prilagođavanju francuskom sistemu. Ne treba da ponavljam koliko malo se mi uklapamo u sistem tako protivan svim načelima ispravno zasnovane politike… Ali nikada više ne smemo misliti o otporu bez ruske pomoći… Imamo samo jedan izlaz: da čuvamo snagu za bolje dane, da radimo za naše očuvanje finijim sredstvima – i da ne gledamo unazad.“
Ove poglede bi komotno mogao potpisati i knez Pavle Karađorđević kada je uvodio Jugoslaviju u pakt sa Hitlerom 1941, ili Milovan Milovanović kada je u ime Srbije prihvatao austrougarsku aneksiju Bosne i Hercegovine 1908, ili knez Milan Obrenović kada je ulazio u Tajnu konvenciju 1881. Svima je etiketa izdaje visila nad glavom.
Kisindžer nastavlja: „Meternih je predlagao politiku koju bismo danas zvali „kolaboracijom“. Zatim izlaže suštinu problema tako elegantno da zaslužuje duži citat (u mom slobodnijem prevodu):
„To je politika koju može voditi država sigurna u svoju moralnu snagu ili potopljena svešću o svojoj moralnoj nemoći. To je politika koja posebno opterećuje unutardržavna načela obavezivanja [u spoljnoj politici], jer se nikad ne sme [domaćoj] javnosti pravdati njenim pravim motivima. Njen uspeh zavisi od toga da izgleda iskreno… da se izgleda naivno, ali da se to ne bude. Pokazati svrhu [kolaboracije] znači rizikovati propast; potpuni uspeh [uveravanja protivnika u iskrenost kolaboracije] priziva [unutrašnji] raspad. U takvim vremenima se podlac i junak, te izdajnik i državnik, razlikuju ne prema njihovim delima, već prema njihovim motivima. Kada kolaboracija oštećuje bit nacije, kada postaje izgovor za liniju manjeg otpora? Na ova pitanja mogu odgovoriti samo ljudi koji su proživeli to iskušenje, a ne apstraktne špekulacije. Kolaboraciju mogu uspešno izvesti samo društva velikog jedinstva i visokog morala, jer ona traži nivo poverenja u vođstvo koji izdaju čini nezamislivom.“
Kao što vidimo, ključni problem kolaboracije nije samo u proceni međunarodnog odnosa snaga koji je nameće, već i u posledicama unutrašnjih podela koje spoljnopolitička strategija izaziva, bila ona kolaboracija ili konfrontacija sa dominantnom spoljnom silom. Kako raste unutrašnja podela oko konfrontacije i kolaboracije, tako domaća politika postaje opasnija od spoljne. U stvari, razlika između njih je sve manja. Njegoš to izražava stihom „strašne borbe s svojim i s tuđinom“. Spoj unutrašnje i spoljne politike koji dovodi u pitanje njihovo oštro teorijsko razlikovanje uviđaju i moderni politikolozi (Gourevitch i Putnam od starijih; a Sambanis, Kalyvas i Kenny, Blattman i Miguel i Kalyvas i Balcells od novijih).
Kao što se kaže da suprotnost ljubavi nije mržnja, već indiferentnost, tako suprotnost kapitulaciji nije samoubilački totalni sukob, već uporna i fleksibilna diplomatija. Kako je Milovan Milovanović govorio: „Moja politika ima za cilj dati Srbiji mogućnost da bude, kad dođu prilike, uvek du coté du marche, na strani jačeg“. Međutim, vođenje takve diplomatije u doba masovnog učešća građana u politici zahteva ili moralnu bliskost sa „jačima“, ili visoku političku kulturu elite koja bi omogućila konsenzus oko kolaboracionističke spoljne politike, ili snažnu diktaturu koja bi silom zaprečila opasni spoj opozicione demagogije i moralnih obzira masa.
Politika male države se gradi i lomi između ta tri pola. Biti na strani jačeg zahteva prepoznavanje relativnosti koncepta snage: u oba svetska rata Srbi su bili na strani država koje su se pokazale jačim, ali su do konačne pobede naše žrtve toliko narasle da nameću pitanje da li bi alternativna strategija kolaboracije bila racionalnija. Uzmimo bliži primer: rašireni utisak o relativnom padu američke i evropske snage je lako testirati agresivnijom politikom prema BiH, Crnoj Gori i Kosovu. Saznaćemo to ukoliko Milorad Dodik prelomi da je vreme kolaboracije prošlo i da je moguće vitalne interese ostvariti silom, jer Vučić za sada ne pokazuje da slično misli.
Kada „jača“ sila dominira regionom kršeći naše vitalne interese, nemogući izbor između kapitulacije i konfrontacije se najlakše prikriva proklamovanjem „neutralnosti“ kao moralno prihvatljivog oblika kolaboracije. Kolaboracijom se branimo od lokalnih rivala koji bi inače profitirali na našem sukobu sa hegemonom. Ali, kolaboracija postaje i moralni i intelektualni test vlasti i opozicije. Pad na tom testu se ogleda u međusobnim optužbama za izdaju, u opozicionoj demagogiji i autokratiji kojom se vlast brani.
Što je pritisak teži, to je rizik unutrašnje podele dramatičniji. Totalna strana okupacija praćena genocidom je srpski korpus u II SR odvela u građanski rat. Prateći Kisindžerov savet da se etiketa izdajnika ili državnika dodeljuje u zavisnosti od motiva a ne dela, uobičajeno etiketiranje četnika kao izdajnika i komunista kao rodoljuba se dramatično komplikuje. Ako su prvi u svojoj kolaboraciji, posebno u NDH, prvenstveno vođeni opstankom u tekućem genocidu, dok su drugi u svojim teškim borbama sa okupatorom primarno vođeni pobedom socijalističke revolucije, onda je nužna revizija moralne ocene njihovih strategija – razlikovanje strategije kolaboracije od izdaje, ali i razlikovanje interesa revolucije od interesa nacije.
Slične dileme se nameću usled sudara srpskih nacionalnih interesa sa interesima preuređenja post-hladnoratovskog sveta. Dok je totalni sukob vodio uništenju Republike Srpske Krajine, rat je stvorio diplomatske uslove za tekuću kolaboracionističku politiku Republike Srpske i Srbije. Ona je kolaboracionistička, jer su obe prinuđene da se povinuju nadmoćnoj sili poštovanjem nametnutih mirovnih sporazuma. One nisu nužno izdajničke, jer u okviru zadatih ograničenja štite vitalne interese: RS se oslanja na „etničko veto“ ugrađeno u Dejtonski sporazum, a Srbija na Rezoluciju SB UN 1244 kojom priznaje vojnu nadmoć NATO i uvlači diplomatsku nadmoć kineskog i ruskog veta na članstvo Kosova u UN. Kao što se Meternih držao unutar granica francuskog poverenja, istovremeno držeći vezu sa Engleskom i Rusijom, tako i Vučić pazi na crvene linije Zapada, držeći vezu sa Istokom.
Čak se i Briselski sporazum može shvatiti kao deo strategije kolaboracije: njim su žrtvovane ionako neodržive pozicije na terenu čije bi nasilno suzbijanje dramatično ugrozilo srpsku zajednicu na Kosovu. U zamenu je Beograd legitimisan kao konstruktivni partner čime je kupljen prostor za dalje odbijanje priznanja nezavisnosti Kosova. Dodatno, teret je prebačen na kosovske Albance koji su zaglavljeni u odbijanju Zajednicu srpskih opština i koji akumuliraju incidente ugnjetavanja kosovskih Srba čime se kruni albanski oreol žrtve kojom se pravda secesija Kosova.
Da li je politika Beograda suštinski strateška kolaboracija ili izdaja koja čeka uslove da se materijalizuje priznanjem Kosova kao članice UN je teško pitanje. Ukoliko je alternativa priznanju Kosova dalje propadanje Srbije, motiv žrtvovanja manjeg dela zarad većeg bi Vučića mogao opravdati pred istorijom. Sve dok nema dokaza da je kosovska kriza uzrok propadanja Srbije Vučićeva kosovska politika se teško može pravdati strateškom kolaboracijom.
Na koncu, teški sudar sa Zapadom je pocepao srpski nacionalni korpus u Crnoj Gori na tri struje: ekskluzivno srpsku, identitetski fluidnu, te ekskluzivno crnogorsku. Politika srpske struje se kreće u okviru zadatih granica određenih NATO članstvom, ali sa jasnom težnjom da se time kupi prilika za što veće zbližavanje sa Srbijom, pa se može oceniti strateški kolaboracionističkom. Sa druge strane, ekskluzivno crnogorska struja se toliko duboko identifikovala sa zapadnom politikom koja dominira regionom da je to moralno slaganje operacionalizovala izgradnjom eksplicitno anti-srpskog nacionalnog identiteta. Kisindžerovim rečnikom, ta kolaboracija je toliko duboka da je oštetila bit srpske nacije u tom delu Crne Gore, što se kategorizuje kao izdaja, a ne kao strateška kolaboracija.
Naravno, posledica raspada nacionalnog identiteta je u retroaktivnom redefinisanju međusobne istorije, pa nije neobično da se strane međusobno optužuju za izdaju. Taj fenomen je primetio čuveni Tukidid pre 2400 godina, kada su korintski ratnohuškači tvrdili da su Atinjani i Peloponežani etnički različiti kako bi opravdali rat među njima (Prajs). No, postoji bitnije pitanje: da li se isplati totalni sukob sa dominantnom spoljnom silom koji neminovno izaziva dubinske unutrašnje razdore („strašne borbe s svojim i s tuđinom“)? Kada je i kakva kolaboracija prikladna cena očuvanja nacionalnog jedinstva?
Kao što vidimo, kolaboracija nije nužno izdaja, jer je smisao kolaboracije kao strategije u racionalnoj amortizaciji nadmoćne sile koja krši naše vitalne interese. Kolaboracijom se žrtvuju veliki zarad odbrane vitalnih interesa. Tragedija je u relativnosti veličine tih interesa, pa sa bezbedne vremenske ili političke udaljenosti i ti veliki interesi deluju kao vitalni, čime se njihovo žrtvovanje izjednačava sa izdajom. Zato je lako opoziciji da kritikuje vlast, kao što je lako ratobornost izjednačiti sa patriotizmom.
Međutim, voditi državu sa perspektivom ne dužom od izbornog ciklusa, sa ciljem ne dubljim od vladanja, sa spoljnopolitičkim „strategijama“ ne širim od inertne neutralnosti i samoubilačkog rodoljublja, sa istorijskim uzorima ne korisnijim od pravdanja tekuće politike, to predstavlja najdublju izdaju građana i njihovih interesa.