Anđela Davić

Izvršna urednica

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Unsplash

Ako nas je 2021. godina nečemu naučila to je da se zajedno, kao društvo moramo suprotstaviti nasilju i nasilnicima. Milena Radulović, Iva Ilinčić, Danijela Stajnfeld, Nina Stojaković pokazale su da je važno pružiti podršku žrtvama nasilja i ne osuđivati ih što nisu odmah prijavile nasilje i zlostavljanje. Da ih to ne čini manje važnim od drugih vidova nasilja i zlostavljanja. Pokazale su da to što nisu odmah prijavile ukazuje na neki dublji, sistemski problem.

Bliži se kraj 2021. godine za koju verujem da mnogima izgleda kao da je donela više lošeg nego dobrog. Šta nam donosi nova 2022.godina? Da li je to godina pasivizacije ili konačno godina preuzimanja odgovornosti i inicijatve za društvo koje tone?

Odgovorni nisu samo nasilnici, odgovorni smo svi mi koji pokušavamo da prikrijemo činjenicu da je nasilje svuda oko nas. Da vrištanje i svađa u stanu pored nas nije samo obična svađa već nasilje. Odgovorno je celo društvo – zato je važno stati na putu ovom opasnom principu “organizovane neodgovornosti’’ jer to što nismo okusili na svojoj koži , ne znači da nećemo i ne znači da nas se ne tiče.

#NisamPrijavila je postala velika kampanja i trend na internetu. Kampanju je pokrenula Dejana Stosić, podstaknuta pričom politikološkinje Nine Stojaković. Nina je iznela navode o svojoj sestri Lidiji, koja je i psihički i fizički zlostavljana od strane mužicara Uroša Radivojevića, poznatijeg kao Numero. 

Iako je kroz ovu kampanju, do ovog trenutka, 18.000 žena odlučilo da javno progovori, pitanje je koliko je onih koje još uvek strahuju, bilo od osude ili od straha za sopstveni život, da opet može biti povređena jer ne postoji neko ko bi je zaštitio. Jer joj ne veruju ili “znaju kakva je’’, pa eto šta je tražila to je i dobila. Koliko je još žena koje ćute, koje ne mogu čak ni putem društvenih mreža da podele i da kažu #NisamPrijavila? Ili je zapravo dosta onih koje govore, ali ih zvanični organi ne čuju?

 

Nina Stojaković je iznela na svom instagram i twitter profilu da policijski organi nisu želeli da reaguju jer joj je falio “ jedan papir’’. Da li je papir zaista važniji od nečijeg života? Ili se tu radi o nečemu drugom? Nepoverenju? Uverenju da žrtva laže? Da li je savet” idi kući i potrudi se da zaboraviš šta se desilo’’ ono što je službena dužnost organa reda?

Ono sto je najbolnije i najopasnije u ovim svedočanstvima jeste gluvoća i nemarnost institucija da na prijave nasilja reaguju kako im je dužnost i kako moraju. Iskoristili su lošu situaciju devojke i svoj autoritet kao masku za to što ne žele ili ne umeju da rade svoj posao. Jer kako je i Nina napisala: “Građanin nije dužan da poznaje proceduru, a policija jeste dužna da mu pomogne. Realnost je malo drugačija” . O tome najbolje znaju one koje su se nadale pomoći predstavnika institucija u nadi da će rešiti problem, a izašle sa još većim problemom i zalupljenim vratima ispred nosa.

U prva dana kampanje nijedan državni organ, uticajni pojedinac iz organa reda, ministar, predsednik, šef partije ili zaštitnik građana, koliko je prošlo od Ninine objave – nije reagovao povodom ove teme. Verovatno i ne bi da kampanja nije doživela tako veliku popularnost. Juče se, povodom ovog pitanja, oglasila Predsednica Koordinacionog tela Vlade za rodnu ravnopravnost i potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović i tim povodom istakla da je neophodno pružiti podršku žrtvama nasilja i ispitati sve navode devojke koja je repera Numera optužila za nasilje.



Pitanje je da li bi reagovala na ovakav način i da li inače reaguje osim ukoliko tema ne zapali društvene mreže i tako na koncu stavi njihovu ili njenu reputaciju? Jedino što imamo jesu policajci iz stanice u ulici Milana Rakića koji su zastrašivali žrtvu i zvali je telefonom da joj kažu kako sledeći put neće dobiti pomoć. Kao da je neku i dobila. Zbog besa prema sistemu, neodgovornosti institucija… mnoge su podelile  svoja iskustva.

#NisamPrijavila niti rekla bilo kome jer me je bilo sramota i jer mu je majka advokat“.

#NisamPrijavila jer je bio dečko moje najbolje drugarice (kum njenoj rođenoj sestri) a ja sam se osećala krivom jer se dogodilo na proslavi njenog rođendana i diplome.”

Pa, jebiga, #NisamPrijavila jer sam sama kriva: jer sam otišla kod njega u stan dobrovoljno, jer sam pila alkohol dobrovoljno, jer je on sjajan momak inače, jer on sigurno veruje da nije uradio ništa loše, jer mi ne biste verovali ionako.”

Zašto nisi prijavila? Kako niste primetili? Da li mislite da možda traži pažnju? Odgovore na ova pitanja najbolje ilustruje rečenica Marije Lukić, žrtve seksualnog nasilja bivšeg predsednika opštine Milutina Jeličića Jutke: Sistem ne veruje ni mrtvoj, a kamo li živoj ženi.  Mali broj prijava se podnese, jako mali broj se procesuira a tek neznatan broj dođe do osuđujuće presude za nasilnika i to je ono što demotiviše žene da prijave nasilje’’ . Kada sledeći put pomislite da kažete “Zašto nije prijavila ranije?” samo ućutite. I pružite podršku ako možete.

 

Njihovo NE nije bilo dovoljno, iako je trebalo da bude. Kao društvo mnoge stvari smo prihvatili zdravo za gotovo, i kao takve normalizovali. Mnogi nisu ni svesni da nasilje nije samo fizičko nasilje, već i mentalno, psihičko zlostavljanje. Nasilje je sve što ti ne prija i ne želiš. Nije bitno u kom obliku se manifestuje. Neophodno je povećati svest o ovom pitanju, a prvi korak to toga jeste da dopremo do organa reda i da nas zapravo čuju.

I još jedna važna poruka za kraj: Niste vi krive, kriv je nasilnik i krivi su oni koji vam nisu verovali. #NisiSama!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *