Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Canva

U nekim prethodnim godinama, predsednički izbori su shvatani kao najvažnija politička trka u Srbiji. Za to je postojalo nekoliko razloga. Кandidati su obično bili partijski lideri, koji bi na taj način direktno odmeravali svoju popularnost. Zbog prirode našeg političkog sistema, a delimično i političke kulture, direktno izabrani predsednik predstavlja najvažniju funkciju u državi, koja određuje dalji kurs zemlje. Nažalost, u demokratskoj Srbiji taj vanustavni aranžman je uspostavljen kao pravilo od 2008. godine (mada i pre toga ima svoje značajne korene), od kada predsednik Republike počinje neometano da kontroliše izvršnu i zakonodavnu vlast kroz lidersku poziciju u najjačoj partiji.

Svakako najpoznatiji efekat toga video se 2012. godine, kada je SPS oklevala i procenjivala kome će se prikloniti na osnovu toga ko bi odneo pobedu u drugom krugu predsedničkih izbora, između kandidata SNS i DS.

 

Danas nema takmičenja

Danas to nije slučaj i razlog za to je jednostavan. Iz objektivnih (ogromna popularnost) i subjektivnih (kontrola medija, upotreba državnih resursa) razloga, već sada je izvesno da će kandidat SNS ubedljivo pobediti. Pritom se ne nazire takmac koji bi mogao, bar u današnjoj situaciji, tu pobedu da ugrozi eventualnim ulaskom u drugi krug izbora.

Samim tim, suočavanje sa ubedljivim porazom najverovatnije već u prvom krugu, više je izvor frustracije za potencijalne opozicione kandidate, a prihvatanje kandidature se vrši pre iz nužde nego iz procene šansi za uspeh.

To je postalo jasno nakon predsedničkih izbora 2017. godine. U kampanji za te izbore je donekle postojao entuzijazam (bar uverenje u mogućnost drugog kruga), ali to nije pošlo za rukom tada najperspektivnijem kandidatu Saši Jankoviću, te je svima ostalima danas jasno da, nakon pet godina konsolidacije režima, isticanje kandidature i suočavanje sa naprednjačkom mašinom nije baš poželjna uloga za političara. Posebno neki od stranačkih lidera te 2017. godine nisu dobro prošli na izborima, pa im uzastopni katastrofalni porazi mogu poljuljati čak i interne stranačke pozicije.

Stoga se neretko traže kompromisna rešenja: kao kandidati se pominju poznate ličnosti, sportisti, glumci, novinari, pa i crkveni velikodostojnici – mada se čini da je malo ko od njih voljan da preuzme kormilo i suoči se sa medijskom satanizacijom i izvesnim porazom, koji verovatno znači i gašenje sopstvene političke karijere na prvom koraku. Pogotovo jer, pored faktora režima, postoje problemi i na drugoj strani – među opozicijom ne postoji dovoljna sloga, mobilizacija, organizacioni i materijalni kapacitet, pa ako hoćete ni najšira podrška građana, ali ni gotovo nikakva spoljnopolitička podrška – u prevodu ništa što bi moglo da indicira realne šanse za uspeh.

 

Parlament kao cilj opozicije

Medijska satanizacija koju potencijalni kandidati mogu da očekuju je verovatno i uzrok što neke opozicione liste oklevaju da objave ime kandidata, te ga na taj način „štede“ od napada i diskreditacije kakvoj je pomenuti Janković bio izložen 2017. godine. Sa druge strane, neke opozicione liste, svesne da će svakako ići same na izbore, a u nameri da se što bolje predstave glasačima u pokušaju da pre svega osvoje parlamentarni status, već su objavile da će njihovi lideri biti i predsednički kandidati, što je iz njihove pozicije racionalna odluka.

Jer, opoziciju u ovom trenutku logično više zanimaju parlamentarni izbori. Učešće u radu skupštine donosi kontinuirano finansiranje i dugoročnu medijsku vidljivost, a opozicija je prethodnih godinu ipo dana provela bez toga zbog bojkota, što je imalo negativne efekte po njihove kapacitete i internu organizaciju.

Međutim, ne treba zanemariti to da će SNS izbore frejmovati kao predsedničke, tj. praktično kao referendum o popularnosti Aleksandra Vučića i njegove vizije razvoja zemlje, što će uključiti mnogo priče o investicijama i infrastrukturi, a gde opozicija ne može ravnopravno da parira. Sve to uz potpuno razumevanje da je Vučić političar sa daleko najvećom podrškom među glasačima, uz naravno najveću mogućnost medijskog prodora u dom svakog glasača u Srbiji. Iza njegove kandidature će stati cela vladajuća koalicija, nevezano za to da li će neke od tih stranaka (pre svega SPS i manjine) izlaziti na parlamentarne izbore posebno. Uostalom, i to je pokazatelj koliko je SNS-u važno da pokaže superiornost na predsedničkim izborima: na parlamentarne idite posebno ako želite, ali našeg predsedničkog kandidata morate podržati.

 

 

I tu se javlja problem za opoziciju – ako izbori budu frejmovani kao glasanje za ličnost, predsednički nivo će „progutati“ sve ostale (parlament, Beograd), a opozicija to želi da izbegne jer je to polje na kojem su unapred poraženi. 

Jedna od prilika da se to ospori se pojavila pre par meseci, kada se u okviru dijaloga pojavio zahtev da se razdvoje datumi izbora, ali od toga danas nema ništa – opozicija će morati da igra na terenu koji je već unapred postavljen.

 

Кandidati opozicije 

Pretendenti za ulazak u parlament sa desnice već su istakli svoje lidere kao kandidate (Boško Obradović, Miloš Jovanović, za očekivati je da slično uradi i DJB), jer je njima apsolutno jasan imperativ ulaska u parlament. Centralna opoziciona kolona (SSP-DS-NS-PSG) još uvek ne objavljuje ime kandidata, iako se licitira mnogim imenima. Percepcija odugovlačenja, internih konflikata i kalkulanstva je počela da se stvara (potpomogli su je i provladini mediji), međutim desili su se ekološki protesti i dešava se referendum o ustavnim promenama, što je priču o kandidatu odložilo u drugi plan i bar za nekoliko nedelja i dalo ovoj koloni prostor za disanje, tj. donošenje odluke.

Tzv. zelena lista verovatno čeka druge kandidate da bi odlučila koga da podrži. Njihov prioritet je Beograd, a nejasno je mogu li do cenzusa na parlamentarnim izborima. Međutim, onda je iracionalno to što ne razmišljaju o sopstvenom kandidatu, koji bi mogao da doprinese boljoj vidljivosti liste na nacionalnom nivou, posebno uzevši u obzir slab rejting van prestonice.

Od ostalih, Boris Tadić je iskazao jasne ambicije, ali kombinacija velikih ličnih zahteva, upitnog rejtinga i malih potencijala njegove stranke u ovom trenutku čini da on više predstavlja teret za ostatak opozicije, nego nekakav potencijal za glasove. Drugi imaju još slabije šanse, mada nije isključeno da se neko od kandidata koji se pominju (pojedine poznate ličnosti, doktori, teoretičari zavere) pojavi i na parlamentarnoj listi i tako izdeli ionako ograničen broj opozicionih ili protestnih glasova.

 

I šta je logično?

Po mom sudu, za opoziciju je u ovom trenutku racionalno da svaka lista ima svog kandidata, upravo jer im je cilj uspeh parlamentarnih (i beogradskih) lista, koji bi im pružili mogućnost stvaranja osnove za borbu protiv SNS u nekoj sledećoj prilici.

Ta prilika bi mogli da budu predsednički izbori 2027. godine: na njima, bar po aktuelnom ustavu, Aleksandar Vučić više neće moći da se kandiduje, opozicija će nakon par godina u parlamentu (valjda) biti konsolidovanija i sa većim kapacitetima, a u obzir treba uzeti i nužno zasićenje koje će sigurno doći nakon (tada) 15 godina naprednjačke vlasti.

Dakle, aktuelni predsednički izbori su nužno zlo i trka bez trke. Za sve, osim za SNS, kojima je to prilika da učvrste rejting i pokažu dominaciju.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *