Grenelov pečat – Srbija, Kosovo i dekriminalizacija homoseksualnosti
Andrej Ševo

Master politikolog

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Nekoliko godina pre početka Prvog svetskog rata, britanski nobelovac Norman Ejndžel objavio je svoju najpoznatiju knjigu ciničnog naslova Velika iluzija. Teza ovog evropskog bestselera počivala je na onome što će kasnije postati poznato kao liberalna teorija mira. Rat među industrijski razvijenim zemljama, čije su privrede isprepletane protokom robe i kapitala nije racionalan i vodiće ogromnim ekonomskim gubicima na svim stranama, pisao je Ejndžel. Ton knjige bio je takav da su mnogi čitaoci zaključili kako je rat u Evropi nemoguć i da će, sve da takav sukob i zapreti, finansijske i poslovne elite sprečiti suludu klanicu. Tako je eho Ejndželovog dela poslužio, možda ne sasvim opravdano, kao jedan od najpopularnijih argumenata u prilog tome da brojne krize koje su prethodile Velikom ratu nisu nešto što može dovesti do kobnog ishoda. Rat se ipak dogodio i pokazao da je Ejndžel svakako bio u pravu kada je tvrdio da je to, sa ekonomske (i još po neke) tačke gledišta beslovesni poduhvat koji će skupo koštati učesnike ali mu optimizam naslućen među redovima njegove knjige do danas nije oprošten. Naravoučenije veli, rat je sam po sebi iracionalan i neočekivano može da plane. Tvrditi ili makar naslućivati kako je nemoguć usled različitih okolnosti koje naizgled pogoduju miru je ples na klizavom podu.  

Promućurniji čitalac će ispravno zaključiti da nas ovaj uvod vraća na Balkan. Sa svojih dvadesetak godina života koje pamtim, reč rat nikada nije bila prisutnija u javnom životu. Neću reći da bilo ko prednjači u njenoj upotrebi jer se može čuti iz usta političara različitih nacionalnosti ali i pera novinara, profesora ili vazda umišljenih tviteraša. Jasno je zašto. Gledano kroz nacionalističku i nama jedinu poznatu optiku, balkanski narodi nisu rešili svoja nacionalna pitanja. Nezadovoljstvo postojećim granicama postoji, a želja za stvaranjem velikih ili etnički čistih i centralizovanih država nije presahla. Norman Ejndžel bi primetio, a pisac ovih redova se slaže sa njim, da je takva težnja nerazumna. Pokušaji promene granica i etničke strukture, te želja za upravljanjem i dominacijom nad drugim, koje se mogu ostvariti samo upotrebom sile, sve i da uspeju neće rešiti hronične probleme korupcije, tehnološke zaostalosti, starenja i odliva stanovništva.  Samo će ih produbiti.

Ipak, kao i rat koji je najčešće njihovo sredstvo, ove težnje su iracionalne, relikt devetnaestovekovnog načina mišljenja suicidalnih umetnika, pseudonaučnika i političkih teoretičara koji su depresiju lečili vizijama idealističkog kolektivizma, valkirama, svetosavljem i sličnim romantičarskim (pseudo)mitologijama. Pošto su ovi nagoni (izbor reči nameran) vrlo živahni, umesto da počivaju pod promrzlim blatom koje još uvek nije spaljeno u kakvoj elektrani, usudiću se da ne budem optimista. Tu se razilazim sa Ejndželom ili bolje reći, njegovim potonjim tumačima i svima koji iz nekog razloga samouvereno smatraju da je rat na ovim prostorima nemoguć. Oni me ne mogu ubediti da nema ko da se bori,  da nema čime ili da će se pojaviti sila, najčešće strana, koja će zaustaviti cara pred duvarom. Ova kolumna kritika je njihove smelosti.

Videli smo da nacionalizma, tog eksplozivnog materijala koji ispunjava balkansko bure ne manjka, on je tu pa tu i naša je nafaka. Međutim ni spoljne okolnosti ne idu na ruku njegovom obuzdavanju. Zlokobni odnosi između Zapada i Istoka, kako to pojednostavljeno vole da prikazuju naši otužni mediji, najmračnije se manifestuju u perifernim delovima sveta zahvaćenim oružanim sukobima. Srbija je svega dva granična prelaza daleko od ratišta u Donbasu i severnoj Siriji. Nesreća ovih, zastrašujuće obližnjih ratova, je u tome što su zaraćene strane našle svoje pokrovitelje u velikim silama koje, naoružane impozantnim arsenalima konvencionalnog i nuklearnog oružja i ne pomišljaju da se međusobno pohvataju za guše ali se ne ustručavaju da snage odmere preko tuđih leđa. Takvim avanturama ništa manje nisu sklone i lokalne sile, pomenimo Tursku i Iran kao primer, do guše upetljane u konflikte van svojih granica jer sem vojnih, nikakav drugi uspeh više nisu sposobne da ponude svom narodu. Potencijalni balkanski rat privukao bi sličnu pažnju zainteresovanih strana koje bi brzo pronašle svoje igrače i snabdele ih naoružanjem, potrepštinama, pa i borcima ako zatreba. Uostalom, to se već radi kroz donacije zarđalih tenkovskih i helikopterskih šklopocija iz raznih bratskih i prijateljskih zemalja koje se u ovaj deo Evrope slivaju, a sutra će valjano poslužiti low-tech ratu u našem sokaku. Drugim rečima, što fabrike namenske industrije nisu kadre proizvesti, lako će vlada uvesti.  Nečiji rashod biće naše svijetlo oružje. 

 

 

U balkanskim zemljama, a posebno u ovoj rezervatskoj, zapadnobalkanskoj omeđini gde se i plemeniti zeleni liberal iz Vestfalije ne libi da kopa prljavi litijum, vremena deluju vuneno. Često se zaboravlja da je prethodna vlast u Srbiji pala između ostalog i zbog toga što su je pomeli učinci krize iz 2008. godine. Vučić je do skora imao sreće, dobar deo prethodne decenije bio je za poželeti u makroekonomskom smislu. Danas kada obalama globalne privrede preti potencijalni cunami efekata kovid pandemije koji već osećamo kroz inflaciju i energetsku krizu, najbolje vidimo koliko je zapravo politički i ekonomski sistem naše zemlje bušan, a slično važi i za ostatak regionalne družine. Kako će se famozne balkanske stabilokratije ponašati u nesrećnijim prilikama, pa verovatno ne vešto ali možemo pretpostaviti u kom će pravcu nezadovoljstvo ljudi biti kanalisano. Najlakše je okupiti se oko zastave. 

Ekonomska besperspektivnost i nesigurnost koje nam prete pružaju idealne uslove za izazivanje međunacionalnih kavgi. Kada se ništa novo ne dešava, potrebno je nešto da skrene pažnju sa sivila stvarnosti. Ne tvrdim da bilo ko želi da započne pravi rat ali dovoljno je da se jedna od povremenih kriza, za koje mnogi ionako veruju da su iscenirane, otrgne kontroli i bukne u sukob širih razmera. Šta ako ,,Rosu specijalac“ opali iz duge cevi kada baš ne treba, ako se susret između enitetskih policija u BiH završi oružanim obračunom ili Skoplje postane poprište uličnih borbi posle nekih demonstracija? Ni prethodni rat nije počeo tako što su svi odmah izvezli tenkove iz garaža već sitnim čarkama i pojedinačnim pucnjevima koji su akumulisali mržnju i učinili najgore mogućim. Ne zvuči utešno ni argument da nema ko da ratuje, omladina je možda proređena ali je deo stanovništva pod snažnim uticajem državnih propagandi, a i lako će je poneti stihija. Biće je dovoljno za sijaset brigada, možda i cele korpuse! Mnogi koji su bili prisutni na antiratnom koncertu u Zetri 1991. godine, a nisu u međuvremenu emigrirali, nosili su oružje nedugo zatim. 

Sve ovo naravno ne znači da nam preti neizbežna ratna opasnost. Takvu nužnost ne treba očekivati i imamo puno pravo da se nadamo da će razum prevladati ako dođe do stani pani. Ipak, činjenica je da se klatno na doomsday satu pomerilo i da smo ponoći bliži nego što smo bili, pa makar i za otkucaj sekundare, te da su pretnje ratom postale deo naše nezdrave političke svakodnevice. Treba reći da to što se rat sve češće pominje kao mogućnost za rešenje problema nije samo prazna priča političara već da može uslediti, pa makar i kao nenameravana posledica njihovog ponašanja. Da polaganje nada u strance koji to neće dozvoliti nema mnogo smisla jer su njima i u mnogo srećnija vremena bile potrebne godine i mora ispijenog viskija na protraćenim sednicama i mirovnim konferencijama da bi zaustavili krvoproliće. Danas su oni za mirotvorstvo sposobni još manje, a pitanje je i da li bi bilo jedinstvenog pristupa. Ograde oko nas svakako su još onomad podignute zbog migranata, bitno je da ne prelivamo. A sve i da pošaljemo talas izbeglica na Zapad, samo ćemo ubrzati proces koji se već odvija.   

Ovakav kakav je, pust i zanemoćao, Balkan je i dalje veoma sposoban da svetu priredi novi ratni užas i na velika vrata otputuje u nezaborav. Pred pretnjom novog rata ne treba zatvarati oči već je treba prihvatiti kao malo verovatnu ali stvarnu opasnost, kako bi sutra bili spremniji da sprečimo neželjen razvoj događaja. Dobro je to što je u našoj zemlji ekologija došla u žižu interesovanja javnosti. Ona predstavlja novi momenat u politici koji smo čekali jer ljude različitih uverenja može okupiti oko razumne ideje zaštite naše životne sredine koja ishodi iz ljubavi prema domovini i vlastitom zdravlju, grupnog i pojedinačnog. Do sada je politički pristup ovih organizacija bio relativno odmeren. On je prevazišao ideološku uskogrudost evropskih zelenih, a istovremeno pružio dobar primer pokretima u zemljama okruženja kako je moguće vaninstitucionalno se izboriti sa neodgovornošću vlasti. Konstantno zveckanje oružjem i pretnja miru kao najvećem bogatsvu svake nacije koja u njemu živi, mogla bi biti druga takva tema, a srećna je okolnost to što ona vrlo često ide pod ruku sa prvom. Ekološki aktivizam je dobar jer je naša životna sredina ugrožena ali iz istog razloga mislim da je kucnuo čas da mirovni aktivizam takođe postane deo političkog mejnstrima. Zlu ne trebalo.

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *