Foto: iStock
Nedavni ekološki protesti povodom mogućeg otvaranja rudnika jadarita u okolini Loznice su u žižu javnosti postavili pitanje ekologije, ali takođe i poljoprivrede. Jedan od argumenata protiv otvaranja rudnika jadarita bio je i taj da će to uništiti zemljište a poljoprivreda je naša razvojna šansa koju treba da iskoristimo. Ne ulazeći u pitanje rudnika, hajde da vidimo da li je poljoprivreda zaista magična karta kakvom se često predstavlja.
Koliko razvijenost jedne zemlje zavisi od poljoprivrede? Da li su prirodne karakteristike dovoljne za razvijenu poljoprivredu i kolika je uloga poljoprivrede u generisanju BDP-a?
Nema razvijenih privreda koje počivaju na poljoprivredi
Kada neka zemlja ima visok udeo poljoprivrede u generisanju BDP-a, onda je sigurno da je to siromašna zemlja sa nerazvijenom privredom. Ovo se javno vidi na grafikonu koji pokazuje jasnu inverznu vezu u evropskim zemljama između visine dohotka i značaja poljoprivrede. Jednostavno rečeno: što važnija poljoprivreda, to slabija privreda. Takođe, u istorijskom iskustvu ne postoji nijedna zemlja koja je dostigla visok nivo dohotka a da je to uspela da uradi pomoću poljoprivrede.
Ovo upada u oči i kada se pogledaju evropske zemlje koje imaju jake i kompetitivne sektore poljoprivrede kao što su Holandija, Danska ili Poljska, te zemlje koje su bliže Srbiji po nivou dohotka kao najsiromašnije u EU (Bugarska i Rumunija): čak ni u njima poljoprivreda ne igra nikakvu posebno zapaženu ulogu u odnosu na industriju i usluge.
Stanje je isto i kada pogledamo podatke o tome koliko iznosi zaposlenost u poljoprivredi. Izgleda da ona nije izvor velikog broja dobra plaćenih radnih mesta nigde u Evropi. U zemljama gde je i dalje visoko zastupljen rad u poljoprivredi, među kojima je i Srbija, najčešće sretani oblik rada u ovom sektoru je neplaćeni rad pomažućih članova domaćinstva tokom sezone poljoprivrednih radova. Potom slede privremeni i povremeni poslovi na crno u jeku sezone kao što je ručno branje voća i povrća i slično. U razvijenim zemljama poljoprivreda nije radno intenzivna, čak i kada ona generiše visoke prihode, pa shodno tome u ovom sektoru radi jako mali udeo radnika.
Nova tehnologija i robotizacija značajno menjaju poljoprivredu
Ako nešto Srbija ima u izobilju, to su plodno zemljište i dobra klima. Kako bi se reklo: šta god da se baci na zemlju, nikne. Zato Srbija i ima bogatu tradiciju u poljoprivrednoj proizvodnji, kao i veliku razvojnu šansu u poljoprivredi – ili barem tako glasi jedan od glavnih argumenata zašto se treba okrenuti poljoprivredi.
Ovo je sličan argument koji se može nači u filmu Balkanski špijun – kada nesuđeni špijun koga glumi Bora Todorović govori kako bi ’’Srbija sa Vojvodinom, Mačvom pa i Šumadijom trebalo da hrani pola Evrope.’’ Ali prirodne karakteristike više nisu glavni preduslovi za poljoprivredu – Izrael je od pustinje postao oaza, a Saudijska Arabija i Australija usred pustinje imaju velike farme koje se navodnjavaju vodom iz okeana pomoću desalinizacije za šta koriste solarnu energiju.
Nove tehnologije, uključujuči IKT i robotizaciju značajno menjaju današnju poljoprivredu. Povrće se ne gaji više samo u plodnoj zemlji tokom poljoprivredne sezone, već u staklenicima tokom cele godine, a temperaturu i navodnjavanje po principu kap po kap kontrolišu računari. Čak se ni zemljište ne koristi, nego se sve više povrće gaji direktno u vodi u koju se sipaju mikronutrijenti tačno u trenutku kada su potrebni i u zahtevanoj količini, čime se maksimizuju prinosi a minimiziraju troškovi. Sve više se koriste mašine koje menjaju radnike: traktori kojima se na njivi upravlja iz kancelarije preko interneta; niz od četiri traktora gde je vozač samo u jednom vozilu, dok ga ostali prate pomoću senzora; mašine koje beru samo voćne plodove tačno zadatih karakteristika (zrelost i veličina) itd.
Pitanje klime i plodnog zemljišta ostaje za sada važno za ekstenzivnu poljoprivredu, kao što su žitarice i industrijske biljke, ali za većinu ostalih kultura odavno je izgubilo svoju važnost.
Trgovinski suficit u poljoprivredi – argument za važnost poljoprivrede
Jedan od argumenata u tvrdji da je poljoprivreda razvojna šansa za srpsku privredu jeste i ostvareni trgovinski suficit u ovom sektoru. Srbija tradicionalno proizvodi i izvozi značajno više ovih proizvoda nego što ih uvozi. Dakle, to je sektor u kome imamo komparativnu prednost koju možemo dobro da iskoristimo.
Ali ovi podaci pomalo iskrivljuju sliku. Dosta je videti da je mesečni uvoz po stanovniku tek 20 USD (ili oko 2,000 RSD) što znači da uvozimo mnogo manje poljoprivrednih proizvoda nego druge bogatije zemlje iz okruženja, a razlog za to pre leži u niskom uvozu kvalitetnih premijum proizvoda kao što su francuski, italijanski i španski suhomesnati proizvodi, sirevi i vino, te tropsko voće i povrće van sezone.
Razlog za nizak uvoz ovih proizvoda prvenstveno je niska kupovna moć. Kako standard bude rastao, tako će rasti i njihov uvoz, pa će se trgovinski suficit istopiti.
View this post on Instagram
Poljoprivreda kao veza sa prirodom – mit i iluzija
U modernom svetu, punom novih tehnologija, poljoprivreda nam daje čar života ’’u skladu sa prirodom’’. Ali ovaj život u skladu sa prirodom uglavnom je iluzija, što je jedan od razloga zašto se svaka civilizacija trudila da se što više moguće udalji od prirode. Jer prirodan život nije samo cvrkutanje ptica u parku ili stablo jabuke u dvorištu, već i umiranje ogromnog broja ljudi (a naročito male dece) od svakojakih boleština koje danas uspešno lečimo antibioticima, i težak fizički rad u polju od jutra do mraka.
Čovečanstvo se najveći deo svog postojanja bavilo proizvodnjom hrane da bi preživelo i često bilo na korak do gladi, što se značajno promenilo tek pre 100-ak godina, a u našoj zemlji još i kasnije, usled čega je poljoprivreda za veliki broj ljudi i nešto što ih vezuje za druge članove porodice – baku i deku koji su živeli na selu i koje su posećivali tokom praznika i raspusta, dok su oni sami sa roditejima živeli u gradu.
Poljoprivreda ne kao biznis, već kao način života
Ona se ne posmatra kao biznis kao i svaki drugi, kome je glavni cilj da kreira profit, već više kao način života i to prvenstveno na malom poljoprivrednom dobru kao pre 200 godina u doba naturalne privrede kada su ljudi gajili samo ono što će da pojedu. Današnja poljoprivreda bazira se na velikim gazdinstvima i preduzećima koja mogu da ostvare ekonomiju obima i koriste novu tehnologiju (od dronova za prskanje voća, preko robota za mužu krava do novih sorti voća, povrća i žitarica koje su otporne na bolesti i daju veći prinos). Uspešnu poljoprivredu gradiće farmeri koji imaju znanja i kapital, a prvenstveno velika imanja i novu mašineriju, a ne mali rasparčani posedi na kojima se poljoprivredne kulture gaje kao i pre nekoliko decenija.
Da srpska poljoprivreda može da bude mnogo efikasnija i profitabilnija nego danas, to je sigurno jasno, i bilo bi veoma poželjno. Ne samo što bi to značilo bolji život za poljoprivrednike, već i zamajac za prateću prehrambenu industriju, ali i niže cene i bolje proizvode za nas potrošače. Ali dovoljno je pogledati podatke o prinosima glavnih poljoprivrednih kultura da bi se videlo koliko Srbija kaska za svetom. Od tri najrasprostranjenije kulture, Srbija beleži relativno visok prinos samo u slučaju kukuruza, dok ima značajno lošije rezultate kod pšenice i šećerne repe.
Poljoprivreda u Srbiji je dualna – sa jedne strane imamo sektor uspešnih i modernih gazdinstava – velikih kombinata, do jačih farmera koji obrađuju po nekoliko desetina hektara (svojih, ili uzetih u arendu), potom mlekare i slična preduzeća, te moderne velike voćnjake, ali i povrtnjake u staklenicima i plastenicima koji proizvode tokom cele godine, dok sa druge strane imamo veoma male rasparčane posede na kojima se proizvodi više za sopstvene potrebe nego što se kreiraju viškovi koji se plasiraju na tržište, a i tada je u pitanju najbliži grad umesto velikih centara ili izvoza.
Ovaj deo poljoprivrede više služi kao neformalni sistem socijalne zaštite, usled niskih penzija i plata, te nemogućnosti da se pronađe posao u velikom broju manjih sredina. Ako želimo da živimo bolje, izgleda da put ka tome nije kroz šljivike i livade, nego kroz industriju i usluge.