Foto: Canva
Pitanje nejednakosti pojavilo se u poslednje dve decenije kao novo važno pitanje u ekonomskoj nauci. Na ovo je naravno uticaj imala preovlađujuća ideologija, ali i pojava novih alata i podataka za merenje nivoa nejednakosti, što je ranije bilo mnogo teže i nesigurnije. U kojim zemljama je pitanje nejednakosti najšire i kakvu ulogu imaju medalje sa Olimpijskih igara u ovom tumačenju?
Nobelova nagrada i prirodni eksperimenti
Ove godine je Nobelova nagrada za ekonomiju dodeljena ekonomistima Džošu Angristu (Josh Angrist), Gvido Imbensu (Guido Imbens) i Dejvidu Kardu (David Card) za njihov doprinos ekonomskoj teoriji kroz korišćenje prirodnih eksperimenata. Za razliku od prirodnih nauka, u ekonomiji je eksperimente gotovo nemoguće sprovoditi.
Gorepomenuti ekonomisti su se ipak snašli. Pronašli su slučajeve koji veoma liče na takvo okruženje, sa eksperimentalnom i kontrolnom grupom. Na primer, čuvena je studija (i hvaljena i osporavana) o uticaju povećanja minimalne nadnice na smanjenje radnih mesta: posmatrani su restorani koji se nalaze blizu granice Pensilvanije i Nju Džerzija nakon toga što je Nju Džerzi odlučio da poveća minimalnu zaradu, dok je ona u Pensilvaniji ostala ista. Ovi restorani bili su udaljeni samo par kilometara, služili su iste ili slične proizvode, i to sličnim mušterijama pa se moglo prilično sigurno pretpostaviti da će novi nivo minimalne zarade biti jedina velika razlika u njihovom poslovanju.
Ekonomisti nobelovci – o značaju prirodnih eksperimenata u ekonomiji
Drugi primeri prirodnih eksperimenata su Zapadna/Istočna Nemačka ili Severna/Južna Koreja u slučaju efikasnosti tržišne, nasuprot centralno-planskoj privredi (jer su kultura i druge važne društvene varijable iste, pa se razlike u društvenim sistemima mogu smatrati odlučujućim za drugačije ekonomske rezultate).
Kako nejednakost utiče na ekonomiju?
Ideološke rasprave imaju veliki uticaj na percepciju značaja pitanja nejednakosti (pojedina istraživanja pokazuju kako je nastavno osoblje na fakultetima, barem u SAD tokom nekoliko prethodnih decenija otišlo naglo ulevo). Naravno, ni sada stanje u ovom domenu nije savršeno pa se često dobijaju različiti rezultati o nivou nejednakosti imajući u vidu koji set podataka se koristi. Takođe, pitanje nejednakosti raširenije je u bogatim društvima koja su u praksi već rešila problem siromaštva i oskudice u osnovnim dobrima.
U zemljama Zapadne Evrope i Severne Amerike danas se siromaštvo meri kao relativno, u odnosu na prosečan dohodak, pa ako oni koji ostvaruju manje od 60% medijalnog dohotka smatraju se siromašnim, bez obzira da li i ljudi sa takvim nižim prihodima imaju dostojanstven nivo kvaliteta života. U manje srećnim zemljama, kao što je i Srbija, pitanje siromaštva i dalje nije rešeno jer značajan broj ljudi (kod nas oko 500,000 njih) se smatra apsolutno siromašnim, što bukvalno znači da imaju problema da se prehrane.
Bilo kako bilo, empirijska istraživanja su davala različite rezultate: neka da ekonomska nejednakost negativno utiče na stopu ekonomskog rasta, druga da ne postoji statistički značajna veza između njih, a pojedina čak da ima i pozitivan uticaj na rast. Kada se u ovakvim studijama ne dobijaju konzistentni rezultati, to najverovatnije znači da postoji još neki fenomen koji ima uticaj na ekonomski rast, koji može da pojača ili negira potencijalni uticaj nejednakosti. Veći broj studija ovo je i potvrdio, pokazujući da uticaj nejednakosti na ekonomski rast zavisi od kvaliteta institucija u pojedinačnoj zemlji.
Ljudi sa materijalnim poteškoćama ne učestvuju na Olimpijadi
Jedna od studija koja je koristila prirodni eksperiment da bi procenila stanje u ovoj oblasti jeste i rad Kufenka i Geloza (Journal of Institutional Economics , Volume 17 , Issue 3 , June 2021 , pp. 411 – 427) koji su posmatrali rezultate zemalja na letnjim Olimpijskim igrama 2016. Ovo je dobar primer za upotrebu ovog metoda. Talenat neophodan za učešće na Olimpijskim igrama i za osvajanje medalja ne zavisi od bogatstva, jer i bogati i siromašni mogu biti dobri sportisti. Međutim, troškovi razvoja talenta teže padaju na one siromašnije, pa prema tome što je nivo nejednakosti u nekoj zemlji veći to će veći deo stanovništva imati poteškoće da se kandiduje da učestvuje na Olimpijskim igrama. Ljudi koji bi inače bili dobri sportisti neće se baviti sportom pa neće učestvovati na ovim takmičenjima, što će smanjiti broj medalja koje će ta država da osvoji.
Ali ovakvi efekti nejednakosti mogu da se ublaže, ili čak potpuno ponište boljim institucijama koje će omogućiti sportistima da zadrže za sebe dobitke od učešća na Olimpijskim igrama. Kako su ovi dobici veći za one siromašnije (pošto se porede relativno sa njihovim ostvarenim prihodima), tada postoje snažni podsticaji da se investira vreme, trud i novac u pripremu za takmičenje. Prema tome, zemlje sa boljim institucijama, naročito onima koje štite imovinska prava, mogu da ponište prethodno opisani efekat nejednakosti.
Kako nejednakost može biti problem?
Rezultati ovog istraživanja su potvrdili ovu hipotezu: kada se posmatra broj osvojenih medalja u odnosu na million stanovnika, nivo nejednakosti meren udelom 10% najbogatijih u ukupnim prihodima, te skorom ekonomskih sloboda na indeksu Frejzer instituta kao i celom pratećem nizu drugih varijabli, zemlje sa visokim nivoom nejednakosti i niskim ekonomskim slobodama osvajaju jako mali broj medalja, mnogo manje nego što to ovaj model predviđa, dok nejednakost nema uticaj na broj osvojenih medalja u slučaju zemalja koje imaju visok nivo ekonomskim sloboda. Čak je procenjen i nivo ekonomskih sloboda pri kome se u potpunosti poništava uticaj nejednakosti na olimpijske rezultate. On iznosi 7,15 poena (od maksimalno 10 mogućih) na skali pod-indeksa Zaštite imovinskih prava Indeksa ekonomskih sloboda.
Ovo je nivo koji imaju razvijene zemlje OECD-a, kao što su SAD, Kanada, Velika Britanija, Nemačka, Austrija ili Francuska, ali većina bivših zemalja u tranziciji još uvek nije dostigla taj nivo. Izuzetak su samo Estonija (7,70) i Litvanija (7,18) dok se blizu tog nivoa nalaze još Letonija (7,00) i Češka (6,99). Srbija se, nažalost, nalazi pri dnu liste, sa skorom od 5,51 što je prilično daleko od ovog procenjenog praga.
Prirodni eksperiment osvajanja medalja na Olimpijskim igrama nam je pokazao da nejednakost može biti problem, ali samo u određenom društveno-ekonomskom kontekstu, onom koji otežava socijalnu mobilnost jer ne štiti imovinska prava.
U okruženju u kome se gube podsticaji za inovacije i investiranje, ne samo u fizički kapital, kao što su zgrade, mašine i oprema već i u ljudski kapital, kao što su znanja i veštine, ekonomski rezultati cele privrede će biti slabi. Sa druge strane, u otvorenom poretku gde se imovinska prava poštuju i štite, svi negativni efekti koje sa sobom nosi nejednakost se brišu upravo iz suprotnih razloga.
*Tekst je prethodno objavljen u rubrici Prijatelji Talasa za čitaoce koji donacijama podržavaju Talas.
Glavni urednik Talasa