Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 10 minuta

Foto: Unsplash

U očekivanju drugog dela Vilnevove filmske Dine, a u opuštenijem prednovogodišnjem raspoloženju, pozabavićemo se večno inspirativnom temom odnosa naučnog i fantastičnog u SF kontekstu, a na konkretnom primeru peščane planete, Arakisa, odnosno Dine iz originalnog književnog predloška Frenka Herberta. Od izlaska iz štampe Herbertovog romana (1965. godine) prošlo je više od pola veka, a ipak je on na mnogo načina aktuelniji danas, u doba astrobiološke revolucije i povišene ekološke svesti na globalnom nivou, nego ikada ranije. Naravno, ako niste čitali barem prvu knjigu cele sage možete se ovom tekstu vratiti nakon što taj nedostatak ispravite. Knjige u šake!

Frenk Herbert (1920–1986) je bio vredan i raznovrstan autor i nepravedno je što je obično poznat samo kao autor Dine i njenih nastavaka. Napisao je više desetina romana, kao i značajan broj kratkih priča, te bio pionir čitavog niza inovacija u naučnoj fantastici 20. veka. Sem toga, bio je i izuzetno zanimljiva ličnost, preduzetnik, ekološki aktivista, svetski putnik, vlasnik isluženog „dabl deker“ autobusa koji je pretvorio u radnjicu, uzgajivač halucinogenih pečurki i još mnogo, mnogo toga u svom ne previše dugačkom životu, tako je postao delom žrtva sopstvenog dela. Ogroman uspeh Dine koji je usledio nakon što je prvobitno rukopis bio odbijen u preko dvadeset izdavačkih kuća (!), ne ogleda se samo u brojnim tiražima, prevodima na više desetina svetskih jezika (uklj. odličan, mada često ezoteričan, srpski prevod Zorana Živkovića, Mirjane Živković i Vuka Perišića u legendarnom 6-tomnom izdanju Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“ iz 1979. godine u specijalnoj seriji biblioteke Kentaur – vidi sliku dole!), inspiraciji za filmske stvaraoce poput Alehandra Žodorovskog, Dejvida Linča i Denisa Vilneva, već prevashodno u inauguraciji – zajedno sa gotovo istovremenim Balardovim Potopljenim svetom – čitavog novog žanra ekološke fantastike.

Naravno, u svakoj masovnoj pojavi pored žita ima dosta kukolja, tako da smo i u slučaju Dine često suočeni sa sektaškim pogledom na svet fanova i obožavatelja, a kao očekivanom posledicom toga i sa besmislenim optužbama da je Herbert svojom prozom „promovisao misticizam“. Takođe se često čuju i nešto smislenije, ali svejedno duboko nepravedne optužbe da je nastavke sage pisao iz čisto komercijalnih razloga. Nažalost, tome je doprineo i njegov sin, Brajan Herbert, koji je sa Kevinom Andersonom od kraja prošlog veka do danas objavio još desetak knjiga koje su originalno reklamirane kao zasnovane na neobjavljenim beleškama pronađenim nakon Frenkove smrti, ali su nažalost predstavljale uglavnom marketinški trik i jeftinu obmanu fanova. Sve ove problematične aspekte čitavog „Herbertovog kanona“ ćemo u nastavku ovog teksta ignorisati i koncentrisati se na ideje plasirane u originalnoj trilogiji (Dina, Mesija i Deca Arakisa).

 

Legendarno srpsko izdanje originalne trilogije u 6 knjiga u biblioteci Kentaur iz 1979. godine u prevodu Zorana Živkovića, Mirjane Živković i Vuka Perišića. (Foto: Milica Banović)

 

U apendiksu „Terminologija carstva“ koji je svojevrsni mini-rečnik i enciklopedija pojmova vezanih za Herbertov univerzum, odrednica jednostavno glasi: ARAKIS – planeta poznata kao Dina; treća planeta Kanopusa. Šta nam to govori o astrobiološkim aspektima Herbertovog literarnog univerzuma?

Kanopus (α Carinae, odnosno Alfa Krme) je veoma sjajna zvezda, bele boje, vidljiva sa južne hemisfere i ukupno druga najsjajnija zvezda na noćnom nebu (posle Sirijusa). Tradicionalno se smatra da je nazvana po mitološkom Kanopusu, navigatoru spartanskog kralja Menelaja tokom Trojanskog rata, koji je umro i sahranjen u Egiptu, gde je kasnije podignut i istoimeni gradić, današnji Abu Kir, blizu Aleksandrije. Kanopus je najsjajnija zvezda sazvežđa Krme, koje je sa svoje strane deo ogromnog južnog sazvežđa Argo (ili Brod). Iz naših krajeva se nikada ne vidi, ali se odlično video iz drevnog Egipta i igrala ogromnu kulturnu ulogu, ne samo u egipatskoj, već i u drugim kulturama južnih geografskih širina od Nubije do Ognjene zemlje i od Nan Madola do kiklopskih ruina drevnog Zimbabvea. Vrlo ingeniozna hipoteza (koju je, nažalost, teško danas proveriti) sugeriše da je Kanopus bio glavna zvezda za navigaciju drevnih Polinežana tokom njihovih migracija i naseljavanja hiljada pacifičkih ostrva i ostrvaca. Ono što sigurno znamo iz arheoloških izvora jeste da je Kanopus bio korišćen za navigaciju širom Indijskog okeana, a takođe je imao značajnu ulogu u mitologijama gotovo svih značajnih afričkih naroda, poput Bušmana, Svazija i Zulua. Navaho Indijanci su ga zvali „Kojotovom zvezdom“ (kojot je bio jedna od najvažnijih, ako ne i najvažnija totemska životinja kod praktično svih indijanskih plemena), a nalazi se i na zastavi Brazila, koja inače sadrži zanimljive astronomske motive.

Istorijski, Kanopus je bio klasifikovan kao zvezda spektralne klase F0, mada je odavno bilo shvaćeno da je u pitanju prilično atipična zvezda. Početkom 1980-tih godina, novozelandski astronomi su dobili prvi spektar Kanopusa u dovoljno visokoj rezoluciji, na osnovu kojeg je ustanovljena njegova površinska temperatura od oko 7400 kelvina, kao i spor period rotacije od oko 300 dana (poređenja radi, Sunce ima površinsku temperaturu od 5770 kelvina i srednji period rotacije oko 30 dana). Na osnovu tih preciznih merenja, Kanopus se danas klasifikuje kao džinovska zvezda klase A9 (spektralne klase idu od najsjajnijih do najslabijih kao O – B – A – F – G – K – M; naše Sunce je patuljasta zvezda spektralne klase G2). Fizički sjaj Kanopusa je skoro 11 hiljada puta (!) veći od Sunčevog, iako mu je masa svega 8 puta veća; ovo se objašnjava činjenicom da je Kanopus napustio Glavni niz, na kojem se nalaze zvezde koje vrše fuziju vodonika u helijum, te sada zrači na osnovu fuzije helijuma (u ugljenik). Potonja nuklearna reakcija oslobađa daleko više energije, ali je i daleko eksplozivnija, odnosno kraće traje, po standardima zvezdane astrofizike.

Zbog veće mase, Kanopusov životni vek je daleko kraći od Sunčevog – procenjuje se da je on na Glavnom nizu proveo svega oko 30 – 50 miliona godina, u poređenju sa desetak milijardi koliko će ukupno trajati Sunčeva fuzija vodonika. Ipak, njegova masa nije dovoljna da bi na kraju eksplodirao kao supernova, tako da će najverovatnije svoj životni put završiti za par miliona godina kao beli patuljak sa masom malo većom od jedne Sunčeve mase. Još jedan kuriozitet u vezi sa Kanopusom jeste da je on u prošlosti bio najsjajnija zvezda na noćnom nebu (pre nego što se Sirijus primakao na sadašnju razdaljinu) – ali i da će to ponovo postati, za oko pola miliona godina!

Da li stvarni Kanopus može i dalje imati planete nalik Zemlji – odnosno Arakisu – je krajnje neizvesno, obzirom da je već prošao kroz fazu crvenog džina. Povoljna okolnost bila bi činjenica da se nastanjiva zona oko takvih zvezda, znatno sjajnijih od Sunca, nalazi veoma, veoma daleko, tako da se one, za razliku od unutrašnjih planeta našeg Sunčevog sistema, nikada neće naći unutar proširene atmosfere matične zvezde, te neće biti fizički uništene. Sa druge strane, ako su i bile nastanjive tokom Kanopusovog života na Glavnom nizu, takve planete su prestale da to budu kada je njegov sjaj drastično porastao tokom faze crvenog džina. Valja naglasiti da je u ranim 1960-tim, kada je Herbert pisao Dinu, fizički status Kanopusa bio potpuna misterija; tadašnja F0 klasifikacija, skupa sa znatnom manjom udaljenošću i odgovarajućom manjom luminoznošću, činila je postojanje nastanjivih planeta oko ove zvezde daleko verovatnijom pretpostavkom. Klasična knjiga na ovu temu, Planete nastanjive za ljude Stivena Doula, objavljena u leto 1964. godine, u vreme kad je Herbert bezuspešno tragao za izdavačem za rukopis Dine, uvrstila je zvezde F klase u one koje mogu imati nastanjive planete, čak i kad se pođe od vrlo konzervativnog kriterijuma nastanjivosti. (Naravno, ovde valja uočiti da za vrstu nastanjivosti kakvu imamo u vidu kod Herbertovog Arakisa vremenska komponenta nije nužno neophodna: u pitanju može biti planeta znatno manje starosti od Zemlje, na koju se život proširio prirodnom ili, verovatnije, tehnološki usmerenom panspermijom.)

Iako su uslovi na Arakisu brutalni sa stanovišta ljudske svakodnevnice u većem delu sveta (beduini iz arabijske pustinje ili australijski Aboridžini se možda ne bi složili), ipak su oni sa astrobiološkog stanovišta veoma, veoma slični onima na Zemlji, posebno u pogledu gravitacije, sastava tla i atmosfere. Stoga ima smisla definisati nastanjivost nezavisno od bilo kakvih kulturnih predrasuda ili posebnosti, baš kao što se i radi u savremenoj astrobiologiji. To je neophodno, ali ne i dovoljno za diskusiju mogućih ekosistema na nastanjivim planetama, ali i diskusiju realističnosti takvih prikaza u pop-kulturnim kontekstima kakvi su naučnofantastična književnost i film. 

(Uočiti da za ozbiljnu diskusiju nije dovoljno tvrditi, kao što mnogi rade, „pa to je samo maštarija autora“. Isto se formalno tvrdi i za tzv. realističnu umetnost. Uzmite npr. Tolstojev Rat i mir u kojem se nalazi ogromno blago informacija o vojnoj organizaciji, tehnologiji, strategiji i taktici Napoleonovih ratova – iako je to i dalje prozno umetničko delo proizašlo, takođe, iz mašte autora. Zamislimo da je Tolstoj počinio neku ozbiljnu grešku u toj sferi, recimo da je opisao kako je francuska vojska u Borodinskoj bici koristila mitraljeze. Nijednom kritičaru ne bi palo na pamet da takvu tešku grešku u pogledu vojne istorije/tehnologije opravdava, u oštrom kontrastu sa situacijom u brojnim naučnofantastičnim romanima ili filmovima u kojima se slične drastične greške čine u domenima astrofizike, astrobiologije ili ekologije i redovno ignorišu ili čak opravdavaju. Herbertova poenta u Dini jeste dobrim delom upravo potreba da se u ovom domenu podigne nivo naučne pismenosti i ozbiljnosti.)

Još jedan od apendiksa originalne trilogije nosi eksplicitan naslov „Ekologija Dine“. On nije u potpunosti diskurzivan: poput masivnih citata koji prethode svakom poglavlju čitavog ciklusa romana, tu imamo i pojedine narativne i dramske elemente. U „Ekologiji Dine“, glavni lik je, naravno, planetski ekosistem, ali tu je i Pardot Kines, planetolog i službenik carske uprave, koji je postao Slobodnjak slobodnim izborom, ali i razrešio zagonetku ekosistema Arakisa i ponudio viziju ekološke transformacije planete u daleko gostoljubivije stanje. Apendiks je pun odlomaka poput:

„Kines se nosio mišlju da postavi redukciona postrojenja u cilju dobijanja vode iz vodonika i kiseonika vezanih u stenama, ali je cena potrebne energije za ovaj projekt bila previsoka. Polarne kape (bez obzira na lažni osećaj koji su, kao izvori vode, pružale peonima) sadržavale su isuviše malu količinu za ovaj poduhvat… no on je već počeo da podozreva gde bi se voda stvarno mogla nalaziti. Rešenje je ležalo u vazdušnoj ravnoteži – kiseonika 23%, azota 75,4%, ugljendioksida 0,023% i nešto primesa drugih gasova.”

Deluje pomalo čudno da drevni Zensuni migranti nisu razumeli ekologiju svog budućeg doma i da se čekalo desetak hiljada godina na takav uvid, ali valja imati u vidu da govorimo o svemiru (post-Batlerijanski džihad) bez računara, koji ima više dodirnih tačaka sa Gospodarem prstenova nego sa, recimo, Zadužbinom. Prisetimo se da je u Tolkinovom svetu najracionalnija i tehnološki najnaprednija od svih „slobodnih rasa“ – hobiti Okruga – istovremeno politički i vojno zanemariva. Misticizam jeste prisutan u svetu Dine i detaljno je opisan na mnogim mestima, ali Herbert kao narator ima potpuno racionalan i pragmatičan pristup istom. Mistika Slobodnjaka promoviše Kinesov ekoinženjerski projekat – ali nema ničeg mističnog u hemijskom sastavu atmosfere ili fotodisocijaciji vodene pare pod dejstvom Kanopusovog snažnog ultraljubičastog zračenja.

 

 

U svakom slučaju, ključna ironija čitave sage jeste suštinska suprotnost između snova Slobodnjaka – zelenog sveta na kojem se može živeti bez ekstrema pustinjskih odela, hvatača rose i „vodnog bremena“ – i onoga što Arakis čini značajnim u širem, kosmičkom kontekstu: proizvodnje začina melanža i ratnog morala Slobodnjaka. Glavni protagonista originalne trilogije, Pol Atreid, uviđa taj neizbežni konflikt, mada prekasno; ključ zapleta Mesije i Dece Arakisa upravo se i sastoji u njegovom tragičnom pokušaju da zaustavi posledice sopstvenog uspeha. Ovaj konflikt je nerazrešiv, jer je u njegovom korenu ekološka realnost: za zeleni Arakis neophodna je otvorena voda koja je otrovna za peščane crve i samim tim nespojiva sa proizvodnjom začina. U nastavcima nakon Dece Arakisa upravo se to i dešava, Arakis postaje zelena planeta, te proizvodnja začina prestaje; u paralelnom društvenom razvoju, Slobodnjaci postaju dekadentna aristokratija i prestaju da budu relevantna vojna i politička sila.

Originalni Arakis je, kako Pardot Kines ispravno zaključuje, bio zelen i imao površinska mora; gubitak vode ispod površine planete bio je praćen usponom ključnog ekološkog ciklusa peščane pastrmke peščani crv melanž. Ovo je zanimljivo staviti u kontekst savremenih astrobioloških ideja o zadržavanju i gubitku vode na planetama nalik Zemlji. Naša planeta je u doba svog nastanka, pre oko 4,5 milijardi godina, bila neobično suvo mesto; sva voda na Zemlji je dopremljena kasnije, sudarima sa kometama iz spoljnog Sunčevog sistema, kao i pojedinim ledom-bogatim asteroidima iz glavnog asteroidnog pojasa između Marsa i Jupitera. Uslovi na Zemlji su bili pogodni za pokretanje „kruženja vode u prirodi“, mada se ono u pojednostavljenim školskim udžbenicima često pogrešno prikazuje (npr. ogroman značaj vode za tektoniku ploča se retko kad pominje, što je jedna od ključnih razlika između evolucija Zemlje i Venere). Proces „dostave“ vode na Zemlju, najvećim delom iz spoljnog Sunčevog sistema koji se velikim delom sastoji od leda, nastavlja se i danas, pre svega kroz male ledene fragmente koje naša planeta zahvata svakodnevno i koji isparavaju u atmosferi. On je, međutim, danas već nadmašen gubitkom vode kao posledica rasturanja molekula vodene pare u gornjim slojevima atmosfere pod uticajem ultraljubičastog zračenja. Kako se sjaj Sunca lagano povećava tokom njegove evolucije na Glavnom nizu, ovaj proces gubitka vode postajaće sve intenzivniji, dok na kraju – ako pretpostavimo odsustvo bilo kakvog namernog uticaja naših dalekih potomaka ili drugih razumnih bića – svi okeani ne ispare i površina planete ne postane nenastanjiva. Pomalo ironično, a i u skladu sa Herbertovom intuicijom davnih 1960-tih, kada se gotovo ništa od ove planetarne dinamike nije znalo, jedan deo vode ostaće zarobljen duboko u Zemljinoj kori, omogućavajući cvetanje oblika života koji tamo žive – litosferskih ekstremofila, mahom mikroorganizama prilagođenih na visoke temperature i pritiske, te odsustvo slobodnog kiseonika, kilometrima unutar kore naše planete.

Ovo je poučno uporediti sa evolucijom vode na našem planetskom susedu, Marsu. Kao što danas znamo, u prvih milijardu godina istorije naših planeta Mars je po mnogo čemu bio prijatnije mesto za život od rane Zemlje. Obale nekadašnjih marsovskih mora, kanjoni koje su izdubile moćne reke i druge topografske odlike koje se mogu i danas videti na površini „crvene planete“ jasno pokazuju da je ona nekada bila znatno više „plava planeta“ sa velikim količinama vode na površini; da li je rani Mars iznedrio prve oblike života ostaje jedno od najzanimljivijih otvorenih pitanja savremene nauke. Ono što je, međutim, savršeno jasno jeste da je niz izuzetno razornih procesa koji su kulminirali pre oko 3 milijardi godina doveo do današnjeg pustošnog, hladnog i totalno suvog Marsa. Sa jedne strane, slabljenje i nestajanje magnetskog polja Marsa (posledica njegove male mase i manje koncentracije gvožđa i nikla u odnosu na Zemlju) dovelo je do curenja velikog dela atmosfere u svemir kao posledica Sunčevog vetra: strujanja naelektrisanih čestica iz Sunčeve korone koje je bukvalno „oduvalo“ deo Marsove atmosfere. Kao posledica drastičnog opadanja atmosferskog pritiska, površinska voda je lakše isparavala, a nepostojanje ozonskog sloja dovelo je do snažnije fotodisocijacije vodene pare pod dejstvom Sunčevog UV zračenja.

Istovremeno, temperatura na površini Marsa je opadala kao posledica gubitka velikog dela atmosferskog „ćebeta“ i jedan deo vode se zamrzao u vidu permafrosta, sličnog onome koji se nalazi ispod površine velikog dela Sibira, Aljaske i Kanade. Deo nekadašnje površinske vode i danas se nalazi u obliku permafrosta – što je upravo ono što daje razloga za optimizam da bi ljudi jednog dana mogli samodovoljno živeti na Marsu; koliki je odnos tog dela i onog koji je nepovratno izgubljen iz atmosfere još uvek je velikim delom nejasno, mada u novije vreme većina areologa (marsovskih geologa) naginje permafrostu. U svakom slučaju, nestanak površinske tečne vode zadao je smrtonosni udarac budućnosti potencijalne marsovske biosfere: ako su i opstali do danas, marsovski mikrobi su zasigurno izuzetno specijalizovani ekstremofili koji bi vrlo teško evoluirali u bilo kakav složeniji oblik života. I u slučaju Marsa, kao i na Zemlji, evoluciona dinamika vode je najintimnije povezana sa evolucijom života.

Sve u svemu, Frenk Herbert je uložio veliki napor u osmišljavanje dosledne i ozbiljne ekološke osnove svojih romana i za to mu valja odati potpuno zasluženo priznanje. Uprkos širim porukama koje je želeo da pošalje, a za koje je u najmanju ruku diskutabilno jesu li adekvatno primljene, on ni u jednom momentu nije gubio iz vida suštinsku poentu: ekologija je nauka. Možda ovo treba, kao što je sam Herbert ponekad činio, posebno istaći:

EKOLOGIJA JE NAUKA.

Ona može biti i nešto drugo, dakle imati i dodatne aspekte/komponente, ali nikada i ni pod kojim uslovima ne može biti odvojena od svojih naučnih temelja. Ovo nas dovodi do konačne i najznačajnije pouke koja proističe ne samo iz Herbertovog dela, već iz celokupne istorije ideja. 

Mišljenja ili prakse koje, na ovaj ili onaj način – bilo da su motivisane „društvenom pravdom“ ili religijskim misticizmom ili nekom od popularnih teorija zavere – osporavaju legitimnost naučnog metoda i naučnog mišljenja kao najpouzdanijeg puta ka znanju, nemaju šta da traže u domenu ekologije. Sam pojam „životne sredine“ je nedefinisan i neshvatljiv bez naučnog metoda. Samim tim, ekološki aktivizam lišen naučne pismenosti predstavlja kontradiktoran i besmislen pojam. Što to nije u većoj meri očigledno, naročito u domaćoj sredini, krivica je pre svega neozbiljnosti kako medija na jednoj, tako i samoproklamovanih eko-aktivista na drugoj strani, što u sredini gde se na pismenost i nauku i dalje gleda sa izrazitim podozrenjem, a ponekad i mržnjom – ne čudi previše.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *