Student sociologije na Filozofskom fakultetu u Nišu

Politika,Vruće teme |
December 10, 2021
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Unsplash

Ostvarena je pobeda. Nakon što su građani Srbije, dve subote za redom blokirali saobraćajnice u nekoliko gradova, vlast je popustila i povukla iz procedure zakon o eksproprijaciji i zakon o referendumu, čije su promene i naterale ljude da izađu na ulicu i blokiraju saobraćaj. Posle bitke su svi generali pametni, ali hajde da vidimo šta je ovaj vid građanske akcije razlikovalo od svega do sada i zašto je ovaj put ostvarena neka pobeda.

 

Masa i definicija protesta

Kako je Mladen Mrdalj naveo: Protesti i bodibilding rade na isti način, potrebni su vam i masa i definicija. Na pomalo šaljiv način, dobili smo odgovor zašto su ovi protesti, odnosno blokade uspeli. Pre svega, organizatori su imali vrlo jasan cilj – želimo da se povuku dva sporna zakona (odnosno njihove izmene). Ukoliko se to ispuni, ljudi se povlače sa ulica i nema više blokada. Osim što su bili jasni i precizni, ovi zahtevi su bili i dovoljno “široki” da na ulicu izvedu ljude svih ideoloških opredeljenja. Od ekstremne levice, do ekstremne desnice, svi su bili tu sa istim ciljem – da se povuku dva sporna zakona. Upravo ta masa ljudi i definicija zahteva, bili su ključ uspeha. Pored toga, treba dodati i jedan praktičniji deo. Ljudi, okupljeni oko ove ideje nisu se odlučili na do sada klasičan način protesta kod nas koji je predstavljao lagane šetnjice i govorancije političara. Odlučeno je da se uradi nešto konkretno poput blokade saobraćaja. Protestanti su želeli da budu viđeni, primećeni, kao ljudi koji ukazuju na bitan problem i to su uspeli.

 

 

Šta se može naučiti iz ovih blokada?

Da bismo videli zašto su ovi protesti uspeli, a neki prethodni ne, najbolje ih je međusobno uporediti. Za primer loše prakse možemo uzeti proteste 1 od 5 miliona koji su trajali mnogo duže ali nisu učinili gotovo ništa.

Što se tiče mase, 1 od 5 miliona su je imali više nego sadašnje blokade. Više desetina hiljada ljudi u Beogradu i više hiljada ljudi u ostalim gradovima u Srbiji, svakako predstavljaju respektabilnu masu ljudi. Takođe i trajanje ovih protesta nije zanemarljivo. Trajali su od novembra 2018. do marta 2020. Ipak, zbog nedostatka “definicije” odnosno jasnih ciljeva i zahteva ovi protesti nisu mogli da odu dalje od čistog pokazivanja nezadovoljstva. Dok su blokade imale vrlo jasan cilj, povlačenje zakona, 1 od 5 miliona su bili jedni opšti protesti protiv režima i nije bilo jasne veze između razloga početka protesta (napad na Borka Stefanovića) i svih onih zahteva koji su gotovo iz nedelje u nedelju iznošeni. Više o zahtevima možete pročitati ovde, tako da se ne bih duže zadržavao na tome.

 

 

Još jedna jako bitna razlika jeste politički ton protesta. Iako neki analitičari smatraju da su svi protesti, sami po sebi politički protesti i da zahtevi protesta jesu po sebi politički zahtevi, moramo da obratimo pažnju na drugu perspektivu a to je perspektiva pojedinaca koji na proteste dolaze. Nije teško zaključiti da su i mitinzi koje organizuje neka stranka i protesti protiv određenih zakona, političke prakse. Ipak, dok na stranačkim mitinzima odlazite da biste dali podršku određenoj političkoj opciji, na skorašnjim blokadama su ljudi izlazili da bi odbranili svoju imovinu (povlačenjem zakona o eksproprijaciji) i odbraniti svoje pravo da odlučuju o važnim pitanjima (zakon o referendumu). Dalje, ove blokade su imale i ekološku dimenziju, obzirom da su ova dva zakona promenjena u kontekstu otpočinjanja eksploatacije litijuma od strane kompanije Rio Tinto. Mala involviranost opozicionih stranaka i njihovih lidera u ovim protestima je svakako doprinela tome da više ljudi izađe na blokade i da od strane vlasti ovaj vid nezadovoljstva bude prepoznat kao građanski bunt, a ne kao želja da se opozicija dokopa vlasti. Apolitičnost, na koju se pozivaju i organizatori i učesnici blokada ne treba razumeti kao totalnu apatiju za život u Srbiji, već nezainteresovanost da se otvoreno podrži određena politička partija ili pokret. Građani nisu glupi, daleko od toga da nisu zainteresovani za svet oko njih. Jednostavno, ne žele da svoje ime i svoje ciljeve ukaljaju u poistovećivanju sa nekom partijom. Sa druge strane, razne opozicione partije i pokreti, želeli su da se ogrebu o ove blokade za neke druge ciljeve. Tako je Zelenović želelo da se listi zahteva doda i promena REM-a. Dobro je što se nisu izborili za to, jer je upitno da li bi blokade imale uspeh, ali i koja je dugoročna korist od promene REM-a. Opozicija mora da shvati da se vlast ne ruši paradiranjem po emisijama na RTS-u, već pružanjem konkretnih rešenja, za konkretne probleme građana.

 

Dobijena bitka, ne i rat – oblikovanje daljih zahteva opozicije

Iako je pokret “Kreni-promeni” koji je stajao kao organizator iza ovih blokada proglasio pobedu, jer je najavljeno vraćanje spornih zakona nazad na skupštinsku proceduru, treba videti koji će biti dalji koraci. Kako vlasti tako i opozicije, odnosno građanskog društva.

Ono što je jako bitno, jeste da opozicioni nastrojeni građani i partije moraju ostati na zemlji. To što su (za sad) povučena ova dva zakona, niti znači da vlast neće pokušati da na neki drugi način dođe do svog cilja, niti da je zbog ovoga, kraj vladavine SNS-a blizu. Svi pravimo kompromise, pa je moguće da je vlast ovde popustila samo da bi došla do nekog drugog, višeg cilja. Svakako, srpska opozicija ostaje nesposobna u mobilisanju velikog broja ljudi, i da osmisliškjavanju jasnih ciljeva svog delovanja. 

Gledano sa ove tačke, opozicija u Srbiji je svetlosnim godinama daleko od nekog plana i programa delovanja, a parlamentarni i predsednički izbori su blizu. Kada se ovome doda malo poverenje koje građani imaju u političke partije generalno, budućnost ostaje neizvesna.