Foto: Unsplash
Posle tumačenja Zakona o eksproprijaciji, utisak je da problem nije u sumanutim rokovima kao što kaže predsednik u obraćanju pred istek roka za povlačenje zakona, koliko u stvorenom prostoru za povredu svetosti prava na privatnu svojinu građana od strane države.
Nakon obraćanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića u četvrtak uveče, u kome je najavio povlačenje spornog Zakona o eksproprijaciji, neposredno pred istek roka za donošenje ove odluke, kao i drugog – Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, stiče se utisak da je predsednik još jednom „spasio dan“ i smirio potencijal pobune desetina hiljada građana koji su sa zahtevom za povlačenjem ovih akata prethodnih subota protestovali na blokadama saobraćaja širom Srbije.
Zakon o eksproprijaciji usvojila je Narodna skupština Republike Srbije ali predsednik Srbije je ovo rešenje vratio na ponovno odlučivanje, u skladu sa zakonskim ovlašćenjima koje mu Ustav daje, ali i u skladu sa zahtevima građana na ulicama i velikim pritiskom javnosti.
„Ovim su ispunjeni svi zahtevi naroda u protestima“ , rekao je Vučić i naglasivši da izlazi u susret građanima, a ne da to čini iz straha od političkih protivnika.
Ipak, strah od građana, masovnih pobuna i širenja demonstracija koje bi u nekom trenutku mogle da uzdrmaju njegovu vlast, delovali su kao dodatna motivacija da se „građanima izađe u susret“.
Kao glavni argument za odluku predsednika da zakon vrati Skupštini na ponovno odlučivanje, Vučić je naveo „sumanute rokove“ koji su predviđeni za slučajeve kada se zarad strateških projekata oduzima imovina građana Srbije.
Ipak, posle brojnih tumačenja zakona u javnosti, utisak je da problem nije toliko u sumanutim rokovima kao što kaže predsednik, koliko u stvorenom prostoru za povredu svetosti prava na privatnu svojinu građana od strane države.
Umanjivanje problema od strane pravnika po struci a predsednika po funkciji, samo je zamena teza i smirivanje javnosti iza koga možemo očekivati još otvorenih pitanja kada se ovaj zakon ponovo nađe na stolu jer je teško očekivati da će vlast odustati od namere da menja zakonodavstvo u ovoj oblasti.
Šta je bilo sporno u predloženom Zakonu o eksproprijaciji?
Dakle, posle čitave medijske buke i raznih tumačenja, možda će biti i potpuno zaboravljeno šta je zakonodavac hteo da postigne izmenama zakona o eksproprijaciji a u čemu je podbacio.
Sama eksproprijacija kao koncept nije i ne treba da bude predmet kritike jer se treba setiti da izgradnja svih važnih novih saobraćajnih pravaca, aerodroma, bolnica ili škola, ne bi bila nigde na svetu moguća da barem malo ne „zahvati“ u privatni posed pojedinca. Važno je ne zaboraviti i da je tom slučaju zakonom predviđeno adekvatno obeštećenje za vlasnika poseda, i u praksi u Srbiji do sada nije bilo značajnijeg broja žalbi na sve ovo.
Prvo: mogućnost da vam bude oduzeta imovina u javnom interesu nije nastala ovim izmenama zakona. Ta mogućnost je uvek postojala i uvek će postojati. Čak i Ustav Srbije to predviđa.
— Relja Radović (@unwillinglyrado) December 5, 2021
Ipak, u predlogu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji – dakle radi se o proširenju i dopuni nekih rešenja koja smo već imali, osim „sumanutih rokova“ za oduzimanje imovine postoje i drugi veći problemi. Navešćemo neke od njih.
– Osim kapitalnih infrastrukturnih projekata, koji su do sada bili jedini zakonom propisan razlog za eksproprijaciju, sada se za javni interes mogu proglasiti i projekti iz međunarodnih ugovora, čiji Srbija može biti samo jedan od potpisnika, dok među ostalima može biti i privatna kompanija. Ovo znači da se otkup zemlje po hitnom postupku, pod izgovorom javnog interesa, može sprovesti i za potrebe stranih kompanija. U tome su aktivisti koji su tražili povlačenje zakona videli nameru države da učini uslugu jednoj konkretnoj kompaniji – Rio Tintu.
– U ovom smislu, rokovi zaista jesu „sumanuti“ odnosno preterano kratki, te se građanima ne ostavlja ni dovoljno vremena za žalbu, odnosno povredilo bi se njihovo pravo na pravni lek ukoliko nisu zadovoljni ponudom za otkup zemlje.
– Ono što zapravo ukazuje da država čini nekakvu tržišno-nelojalnu uslugu za privatnog investitora, odnosno gde najviše povređuje svojinska prava građana jeste izmena u delu koji se odnosi na nelegalizovane nekretnine. Do sada su se sve izgrađene nepokretnosti na zemljištu, koje je predmet eksproprijacije, pa i one koje nisu izgrađene sa građevinskom i upotrebnom dozvolom te s toga čekaju na legalizaciju po jednom drugom zakonu, isplaćivale po punim tržišnim cenama.
Sada, zakonodavac je predvideo da se za takve nekretnine isplaćuje samo vrednost zemljišta i vrednost uloženog građevinskog materijala za izgradnju kuće. Ovo je posebno problematično zato što je takva isplaćena suma višestruko manja nego što bi bila za legalnu nekretninu. I neko će reći da su za to građani sami krivi, što su nelegalno gradili ali njihova pozicija komplikovanija je od toga. Oni jesu nelegalno gradili i ovakvih objekata po unutrašnjosti Srbije je mnogo, i to često na mestima gde bi mogli doći neki kapitalni projekti. Ali sa druge strane, država je bila dužna da takvu situaciju raščisti i za te namene donela je 2015. godine zakon o legalizaciji. Obaveza je države da takve objekte, ukoliko predstavljaju opasnost po bezbednost ili narušavaju urbanistički plan – sruši, u suprotnom dužna je da omogući uslove da njihov status učini legalnim.
Ovako, država daje nadu građanima da će svoje nekretnine moći da ozakone i za to im uzima novac, u međuvremenu im naplaćuje porez na imovinu kao da su te nekretnine legalne, uzimajući prosečnu tržišnu cenu iz prometa legalnih nepokretnosti kao poresku osnovicu. A onda kada državi, ili nekom pravnom licu u čije ime država želi da vrši eksproprijaciju, zatreba ista ta nelegalizovana nekretnina – neće je isplatiti po tržišnoj ceni.
Kako divlja gradnja može da doprinese prosperitetu – o značaju dela Misterija kapitala
Kritike na račun ovoga stizale su uglavnom sa levog spektra imajući na umu socijalnu situaciju u kojoj to ostavlja građane – neće im biti isplaćeno dovoljno novca da mogu da reše svoje stambeno pitanje.
Ipak, od socijalnog pitanja teže je to što ovakva situacija ostavlja prostor da se obeštećenje paušalno određuje, da ne postoje isti i predvidivi uslovi za zaštitu prava građana a samim tim, uz prethodne navedene sporne tačke, ne postoje ni obrisi vladavine prava na ovom polju.
Crveno – žuta linija fronta iza „otete“ zemlje
Jedni ga kritikuju iz straha od „interesa krupnog kapitala“ i lošeg socijalnog položaja građana, drugi ga kritikuju braneći, posebno od države, nepovredivost privatne svojine pojedinca – Zakon o eksproprijaciji uspeo je da ujedini i leve i desne. A kada se svi kritičari u društvu saglase, što je barem za Srbiju redak primer, da nešto ne valja – onda zaista možda i ne valja.
Iako ima promašenih argumenata na strani levice koja, posebno inspirisana novootkrivenim naletom zelene energije u Srbiji, u ovom zakonskom rešenju vidi atak na zemlju, vodu i vazduh, na plodne njive srpskih seljaka od strane nekakvog bauka u vidu velike korporacije, ovo je i prilika da se ti argumenti suoče i možda približe strane.
Država je ta koja nam je oteta, pa zašto onda ne bi bila i privatna svojina?
Za one koji kažu da je taj srpski seljak i njegovo bavljenje poljoprivredom – razvojna šansa Srbije – samo ako se on i njegova zemlja zaštite od dolaska velike industrije, korisno bi bilo da se podsete da su nedostatak vladavine prava, zaštite imovine i veliki državni nameti – ono što sprečava tog seljaka i plodove njegovog rada da zaseni industriju.
Sa druge strane, industrija i velike korporacije koje je čine, nisu ti koji pišu zakone iako bi se moglo i moralo razmotriti u kojoj meri je njihovo lobiranje uticalo na donošenje ovog ili bilo kog drugog zakona. Kritike iz ovog spektra išle su, možda preterano, do toga da sve podseća na nacionalizaciju imovine u Jugoslaviji pod komunistima od ’45 godine. Razlika je što su se tada oduzimale čitave kompanije da bi postale državno (kolektivno) vlasništvo, a sada se pravi mogućnost da država, ali i privatna kompanija dobiju posed nad tuđim vlasništvom. U svakom slučaju pojedinac – obični građanin – oseća se najugroženije.
Ali debatu na crveno-žutoj liniji fronta mnogo je lakše voditi na papiru i u teoriji, a u realnosti treba imati na umu kontekst života u Srbiji u kome se donosi Zakon o eksproprijaciji.
Država, zakonodavac u obliku Narodne skupštine i izvršna vlast koja predlaže zakone – oni su koje treba držati odgovornima za to što naši interesi nisu adekvatno zaštićeni ili su direktno ugroženi. A u toj istoj državi praktično postoji jednostranački parlament, jednostranačka vlada, ne postoje pravni mehanizmi za uticaj građana na odluke i pobuna na ulicama je jedino što je preostalo. Država je ta koja nam je oteta, pa zašto onda ne bi bila i privatna svojina?
Koji su sledeći koraci i „šta će biti s kućom?“
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, nakon što je sklonjen sa Vučićevog stola pa vraćen Narodnoj skupštini, postao je loptica u dvorištu Vlade Srbije. Vlada je donela odluku da povuče iz skupštinske procedure dokument koji je predsednik vratio parlamentu na odlučivanje. Sledeći korak je analiza neophodnih izmena i otvaranje široke javne rasprave o mogućim zakonskim rešenjima, a nije određen rok do kada to treba da bude završeno.
Da li će Vam i posle toga neko – država i neka kompanija – zakucati na vrata da kaže da vašu kuću prisvaja i ruši – niko ne može da predvidi. Na kraju krajeva, kao što smo naveli, postoje slučajevi kada je to legitimno, legalno, opravdano zakonski i sa aspekta javnog interesa. Eksproprijacija kao takva sprovodila se u Srbiji i svuda širom sveta i to će nastaviti da se dešava. Ono što vi možete da uradite ako ne želite da vam se imovina oduzima na prečac, bez prave analize potreba, bez adekvatnog obeštećenja, jeste da aktivnijim učešćem u svakodnevnom političkom životu utičete na svoje predstavnike u zakonodavnim telima da ne donose rešenja koja nisu u vašem interesu. Da objasnite i komšiji šta njemu može da se desi ako i dalje želi da bude „apolitičan“ i da mogu zakucati i na njegova vrata. Jer kada krenete da se spremate za protest, obično je već kasno.
Bez politike nema ni čistijeg vazduha – debata o apolitičnosti
Paralelno sa potezima Vlade, očekuju se i sledeći potezi organizacija koje su proteste pokrenule jer njihovi konkretni i neposredni zahtevi jesu ispunjeni, ali motiva za pobunu ima još mnogo.
*Stavovi izneti u ovom tekstu su lični stav autorke i ne predstavljaju stavove dnevnog lista Danas.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.