Dušanka Milosavljević

Izvrsna urednica srpskog izdanja Le Monde Diplomatique

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: Unsplash


U nedavno objavljenom članku
Marksizam u obrazovanju: Zašto opstaju pogrešne teorije? na ovom portalu, Mihailo Gajić, urednik ekonomskog sadržaja se kritički osvrće na uporno istrajavanje radne teorije vrednosti u našem obrazovnom sistemu i argumentuje u prilog njenom odbacivanju. Ovaj tekst, koji smo, na zahtev redakcije Talasa, prilagodili tako što smo iz pune verzije, koja je objavljena u online časopisu Novi Plamen, izbacili reference, listu korišćene literature i fusnote, predstavlja odgovor iznesenim stavovima. U njemu se nećemo detaljnije baviti eksplanatornom moći radne teorije vrednosti i kontroverzama koje se vezuju za nju, ali ćemo, kroz sistematičnu kritiku autorove argumentacije, nastojati da osvetlimo njenu aktuelnost i relevantnost za objašnjenje savremenog kapitalističkog društva. Shodno tome, ukazaćemo na potrebu za nastavljanjem njenog izučavanja u okviru obrazovnog sistema. 

 

Marksizam u obrazovanju – zašto opstaju pogrešne teorije?

 

Iako Marks ne govori o svojoj teoriji vrednosti kao o radnoj teoriji vrednosti, već samo o teoriji vrednosti, mi ćemo u tekstu slediti autora i koristiti izraz radna teorija vrednosti, pod kojim ćemo podrazumevati Marksovu verziju ove teorije. Na samom početku članka, autor ističe kako Marks nije smislio radnu teoriju vrednosti, već ju je preuzeo od drugih ekonomista i ,,samo proširio”. Ova tvrdnja je, najblaže rečeno, neprecizna. Zbog toga što se slične tvrdnje često mogu pročitati, koristimo priliku da, pre ulaska u dalju polemiku, ukratko obrazložimo suštinu Marksovog doprinosa radnoj teoriji vrednosti. Ovo činimo prvenstveno zbog drugih čitalaca.

Naime, tačno je da se Marks nadovezuje na radove Smita i Rikarda, kao i mnogih drugih teoretičara, odnosno da, uslovno rečeno, nije smislio radnu teoriju vrednosti. Međutim, njegova verzija ove teorije značajno se razlikuje od teorija pomenutih autora. Smit jeste pominjao količinu rada kao determinantu vrednosti robe, ali po njemu ovo važi jedino za rano i surovo stanje društva koje prethodi akumulaciji kapitala i prisvajanju zemlje, dok za savremeno, kapitalističko društvo on daje tzv. teoriju troškova proizvodnje, po kojoj vrednost robe ne zavisi od količine rada potrebnog za njenu proizvodnju, nego od zbira, po veličini samostalnih dohodaka, najamnine, profita i rente, u pogledu čega ga je Marks kritikovao. Za razliku od Smita, Rikardo ostaje pri stavu da je vrednost robe određena isključivo količinom rada potrebnog za njenu proizvodnju, ali ne uspeva da jasno oceni i objasni određene modifikacije koje princip radne vrednosti trpi sa nastankom kapitalističkog društva, kao ni da razreši dva velika teorijska problema sa kojima se radna teorija vrednosti suočavala i koja su mučila celu britansku klasičnu političku ekonomiju, a koje ćemo kasnije ukratko spomenuti. Iako smo svesni da se razlike koje postoje između Marksove teorije i teorija njegovih prethodnika ne mogu sažeti u nekoliko crta, već bi to zahtevalo širu raspravu, izdvajamo ono što je sâm Marks smatrao svojim originalnim naučnim doprinosom i ujedno najvrednijim u Kapitalu. U pitanju je, kako navodi u pismu Engelsu od 24. avgusta 1867. godine, istaknuti dvojaki karakter rada sadržanog u robi, prema tome da li se izražava u upotrebnoj ili u razmenskoj vrednosti i tretiranje viška vrednosti nezavisno od njegovih posebnih oblika, kao profita, kamate, zemljišne rente i tako dalje. Ovo je, nadamo se, dovoljno da ukaže na to da Marks nije prosto preuzeo svoju teoriju vrednosti od prethodnih autora, te je ,,proširio”, već da je istu izgradio bitno modifikujući prethodne teorije, preciznije određujući već postojeće pojmove i definišući nove, što mu je omogućilo da reši pomenuta dva problema sa kojima klasična politička ekonomija nije uspela da izađe na kraj: 1) da objasni kako se na osnovi zakona vrednosti formira opšta profitna stopa i 2) kako se vrši razmena između rada i kapitala, tako da kapitalista, nakon što je radniku isplatio stvarnu vrednost njegove radne snage, s punim pravom, tj. kapitalističkom načinu proizvodnje odgovarajućim pravom, stiče višak vrednosti. Marks je radnu teoriju vrednosti razvio doslednije i analitički strožije od svojih prethodnika i povukao iz nje određene konsekvencije koje nisu išle u prilog kapitalističkoj klasi, u svetlu čega su pojedini autori tumačili kasnije prihvatanje subjektivnih teorija vrednosti u ekonomskoj teoriji i odbacivanje klasične tradicije. Ovo treba imati na umu kada se čita autorova tvrdnja kako je radna teorija vrednosti napuštena zato što nije najbolje objašnjavala stvarnost.

 Ovde se samo uzgred osvrćemo na autorovu tvrdnju da je Marks smatrao kontraproduktivnim boriti se sindikalnim organizovanjem, štrajkovima, političkim delovanjem i zakonima za poboljšanje stanja radnika, jer će to navodno svakako biti neuspešno, pošto će silom prirode doći do svetske revolucije. Zašto bi borba za sve navedeno morala biti neuspešna u svetlu saznanja da će silom prirode doći do svetske revolucije? U svakom slučaju, pomenutu tvrdnju smatramo intelektualno dekadentnom i karikaturom Marksovih shvatanja, jer ko god je čitao njegova dela i ko god zna nešto više o njegovom životu i radu zna i koliko je napisano netačno i koliko Marks ne može biti udaljeniji od takvog shvatanja, pa nema potrebe da se na ovome zadržavamo. Ponovićemo jedino ono što ističe Alpar Lošonc: ,,Marks govori o nužnosti nastanka revolucije, ali ne zaboravimo, to je kondicionalna nužnost, tipa „ako-onda”. Revolucija, čiji je on strastveni pobornik, ne bi bila eksternalna u odnosu na stanovnike kapitalizma, to je njihovo delo”.

Autor zatim prelazi na objašnjenje manjkavosti radne teorije vrednosti, pri čemu tvrdi da ona uopšte nije objašnjavala razlike u vrednosti iste robe, čak ni na period od nekoliko godina, što je netačno. Još manje bi bilo tačno reći da radna teorija vrednosti, bez obzira na to što za cilj nema objašnjenje isključivo cenovnih odnosa, ne bi mogla da objasni ove razlike. Da bismo pokazali da je različite cene jedne te iste robe, u periodu od nekoliko godina, moguće objasniti polazeći od radne teorije vrednosti, poslužićemo se primerom koji navodi sâm autor. Videćemo da se objašnjenje svodi na prosto deljenje dva broja. Primer govori o visokoj ceni žita u vreme sušne godine i niskoj ceni žita u vreme rodne godine, iako je, po pretpostavci, na proizvodnju žita utrošena ista količina rada u oba slučaja. Ako se zna razlika između ukupne vrednosti žita i vrednosti po jedinici žita, npr. po jednom bušelu, onda je, uz dodatnu pretpostavku nepromenjene tražnje za žitom, lako objasniti razliku u ceni u toku sušne i u toku rodne godine. Budući da je u toku sušne godine rod manji onda je i cena po jedinici veća i obrnuto, kada je godina rodna, prinos žita je veći i cena po jedinici je manja. Pritom, naglašavamo da cena može i da odstupi od vrednosti robe, što je u stvarnosti uvek slučaj, a da to za radnu teoriju vrednosti, koja pravi razliku između pojmova vrednosti i cene, ne predstavlja problem. Štaviše, Marks pokazuje da je mogućnost kvanitativne inkogruencije između cene i veličine vrednosti data u samom cenovnom obliku, ali i da se ponudom i tražnjom može objasniti jedino zašto se tržišna cena neke robe diže iznad njene vrednosti odnosno zašto pada ispod nje, ali ne i sama ta vrednost.

Sledi osvrt na teoriju subjektivne vrednosti, gde autor navodi kako se, nakon objavljivanja prvog toma Kapitala, ,,ispostavilo” da je vrednost subjektivna, a ne objektivna kategorija, kako su osnivači teorije subjektivne vrednosti tvrdili da je osnova vrednosti percipirana korisnost koju potrošač ili korisnik dobija od određenog dobra, te kako vrednost počiva na subjektivnim preferencijama kupaca. Pritom, izbegava da ukaže na nerešene probleme koji se vezuju za pomenutu teoriju, pre svega na to da nijedan pokušaj da se iz psiholoških veličina izvedu kvantitativno određeni izrazi nije urodio plodom. 

Marks je do pojmova vrednosti i njene osnove došao analizirajući robu, sagledavajući je u okviru kapitalističkog sistema opšte robne razmene. Budući da se se radi o sistemu opšte robne razmene, a ne o pojedinačnim i izolovanim činovima razmene, razmenski odnosi moraju biti međusobno konzistentni, tako da, ako važi da se x robe A razmenjuje za y robe B, za z robe C itd., onda se i y robe B mora razmenjivati za z robe C, itd. Iz ovoga Marks zaključuje da razmenske vrednosti jedne iste robe izražavaju nešto jednako, odnosno da se robe objektivno tretiraju kvantitativno kao ekvivalenti, a razmena ekvivalenata implicira postojanje nekog zajedničkog svojstva iste veličine koje poseduju sve robe i kojim su određene njihove razmenske vrednosti, odnosno fizičke proporcije u kojima se razmenjuju kao ekvivalenti. To zajedničko svojstvo je robna vrednost, a njena osnova, tj. supstancija ne može biti ništa drugo do apstraktni ljudski rad, tj. utrošak ljudske radne snage bez obzira na oblik njenog trošenja.

Kako su teoretičari subjektivne vrednosti došli do pojma vrednosti i do zaključka da se radi o subjektivnoj kategoriji čiju osnovu čini korisnost? Ukoliko je osnova vrednosti percipirana korisnost koja se može dobiti od određenog dobra, kako izmeriti veličinu vrednosti tog dobra? Količinom novca koju bi za njega kupac bio spreman da dâ? To bi predstavljalo circulus vitiosus, jer bi se korisnost određivala cenom, a cena korisnošću. Novac, međutim, ne može biti odgovor iz još jednog, bitnijeg razloga, jer ostaje pitanje šta on meri u cenovnom izrazu? Budući da ne meri korisnost, zato što se ona ne može, korisnost ne može činiti osnovu vrednosti, a spremnost kupaca da za dijamant daju veću sumu novca od one koju bi bili spremni da daju za ugalj time (p)ostaje irelevantna. Da zaključimo, kao što je istakao Vilijam Džefriz, ako je korisnost osnova vrednosti, onda ne postoji osnova vrednosti uopšte, čime se samo priznaje da se ne zna ni šta je vrednost ni šta čini njenu osnovu, tj. supstanciju. I ovo predstavlja napredak u ekonomskoj teoriji? Zameniti jednu teoriju drugom, koja ne može da objasni ni šta je vrednost, ni šta čini njenu osnovu, ni šta je cena?

Dalje, autor ,,zdravorazumski” insinuira kako Marks sticanje profita smatra neopravdanim. Međutim, Marks se nije bavio etičkim tumačenjima prisvajanja profita, sam termin eksploatacija, u okviru marksizma, nije moralna kategorija. Upravo suprotno, Marks pokazuje da je prisvajanje profita od strane kapitalista opravdano, odnosno da je u skladu sa pravom kapitalističkog načina proizvodnje i da radnicima u tom pogledu nije učinjena nikakva nepravda, što ne znači da nije imao šta da prigovori kapitalizmu, naprotiv, logiku kapitala smatrao je neprijateljem sveobuhvatnog ljudskog razvoja, ali znači da njegovu ,,osudu” nije zasnivao na ,,večnim principima” pravde i morala. Kako je istakla Džoun Robinson, on ne osuđuje kapitalizam na način na koji to čine naivni idealisti koji eksploataciju tretiraju kao pljačku, već ga, sa određenom vrstom logičkog sarkazma, brani. Ipak, jedno je navesti razloge za opravdanje profita, a drugo objasniti poreklo profita. Dosledan odgovor na drugo pitanje nudi jedino klasična tradicija u ekonomiji koja se zasniva na konceptu viška i čiji je Marks, pored svih razlika koje ga odvajaju od nje, deo. Ako se profit svodi na neplaćeni rad radnika, a po Marksu se svodi, pri čemu ni Bem-Baverk nije negirao da rad učestvuje u vrednosti finalnog proizvoda sa većom vrednošću od one koja je isplaćena na ime najamnine, onda navođenje razloga za opravdanje profita ne menja ništa u pogledu prirode njegovog porekla. Ona ostaje u neplaćenom radu radnika.

Autor zaključuje članak odričući radnoj teoriji vrednosti savremenu relevantnost, priznajući joj isključivo istorijsku vrednost: možda je značila nešto u XVIII i XIX veku, ali je danas zastarela, zbog čega je u udžbenicima treba predstaviti kao davno prevaziđenu etapu u istoriji ekonomske misli. Nadamo se da je iz ovog kratkog odgovora jasno da ovakvi tendenciozni zaključci nemaju utemeljenje i da se, naprotiv, od radne teorije vrednosti može još uvek mnogo toga naučiti, da ostaje relevantna za naše vreme i da ju je potrebno izučavati u okviru obrazovnog sistema. Kao što je istakao ekonomista Nobelovac Vasilij Leontijev, iako ekonomija s pravom tvrdi da je najrigoroznija od svih društvenih nauka, ona ne napreduje pravolinijski. Društvene nauke, za razliku od prirodnih, ne napuštaju teorije prema kriterijumu ,,zastarelosti”, čak ni kada su u pitanju manje aktuelne i relevantne teorije. U tom smislu je poređenje sa fizikom neopravdano, a nemogućnost da se objasni stvarnost je najmanje na šta bi smeo da se pozove neko ko zastupa teoriju subjektivne vrednosti. Problemi koji se vezuju za radnu teoriju vrednosti i izazovi koji se postavljaju pred nju izgledali bi još smešniji u poređenju sa nerešenim i nerešivim problemima mainstream neoklasične ekonomske teorije, koja dominira visokim obrazovanjem, kako kod nas tako i u svetu. 

Na samom kraju teksta autor upućuje na istraživanje Populistička zloupotreba obrazovanja: Kvalitativno istraživanje populističkog diskursa u udžbenicima srednjih škola u Srbiji (2017) Libertarijanskog kluba Libek. Simptomatično je da okosnicu oba ova rada, kako teksta na koji se ovim odgovorom osvrćemo tako i navedenog istraživanja, čine upravo proizvoljne, ideologizovane ocene o ,,pogrešnosti”, ,,(ne)opravdanosti” i ,,tačnosti” određenih teorija, koje se daju kao aksiomi, umesto da se tvrdnje dokazuju. Pošteno bi bilo ograditi se od pretenzije na vrednosnu neutralnost upućivanjem čitalaca u sopstvenu vrednosnu poziciju, tim pre ukoliko se radovi bave mapiranjem i kritikom ideoloških, vrednosnih i moralnih sudova koji se provlače u obrazovanju.

Budući da za detaljniji osvrt na te probleme nema mesta u ovom odgovoru, završnu reč dajemo Isaku Iljiču Rubinu:

„Radna teorija vrijednosti daje teoretsku formulaciju osnovnog odnosa proizvodnje robnog društva, odnosa između ravnopravnih proizvođača robā. Time se objašnjava vitalnost te teorije, koja se, u bujici ekonomskih ideja koje jedna drugu smjenjuju, uza sve udarce što joj se nanose, svaki put obnovljena i u novoj formulaciji pojavljuje na pozornici ekonomske znanosti.”

Autori: Dušanka Milosavljević, doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, izvršna urednica srpskog izdanja časopisa Le Monde diplomatique i Nenad Bradonjić.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *