Foto: Wikipedia
Šta je sve politika i da li je ona inherentno “prljava”? Upravo ovo je dilema pred kojom se našao najbolji srpski teniser Novak Đoković kada je podržao aktuelne ekološke proteste u Srbiji.
“Čist vazduh, voda i hrana su ključevi zdravlja. Bez toga, svaka reč o ‘zdravlju’ je suvišna“, napisao je teniser na svom Instagramu, deleći sada već čuvenu sliku sa protesta na Gazeli. Kako ne bi ostavio prostor za dalje interpretacije njegove poruke, Novak se oglasio još jednom, navodeći da je “apolitičan”. On je tada istakao želju da se ogradi od „pozicije“ i „opozicije“ , političkih struja bilo koje vrste”.
View this post on Instagram
Autocenzura političkog – dobro poznat trend na srpskoj političkoj sceni
Pored Đokovića, proteste su podržali i brojni drugi srpski sportisti, takođe izbegavajući jake političke odrednice. U pitanju je simptom sada već široko prepoznatog trenda u srpskom političkom životu – autocenzure političkog. Podržati proteste protiv zagađenja vazduha je u redu, sve dok ne umešamo “politiku” u to. Odličan primer ovoga je i nedavna izjava Emira Kusturice koji smatra da je ideja zaustavljanja projekta rudnika i Rio Tinta sigurno dobra, ali se dobra namera pretvara u političku konotaciju“. Gotovo svaka kritika vlasti biva diskreditovana tako što se ukazuje na njen politički karakter. Politička priroda nekog stava ili akcije postala je sinonim za nešto prljavo i motivisano prećutnim sebičnim interesima “opozicije”. Ovo je i glavni razlog zašto se organizatori protesta proteklih nekoliko godina često trude da istaknu “građansku” i “nepartijsku” prirodu svog bunta.
Nije potrebno mnogo znanja političke teorije da bismo zaključili zašto je ovakav stav fundamentalno netačan. Ukoliko šetamo na ulicama zato što se protivimo Zakonu o eksproprijaciji – šta u tom činu nije političko? Na kraju krajeva, Đoković nije podelio sliku čiste reke ili čistog vazduha, već slike ljudi koji svojim telim blokiraju saobraćaj zahtevajući reakciju političara na vlasti. Naš zahteve moraju da usliše političari i državni funkcioneri, pa je stoga protest uvek politički akt i ne postoji ništa inherentno pogrešno u tome.
Ono što je mnogo veće pitanje jeste zašto je apolitično u Srbiji postalo plemenito i čisto, a političko ružno i manipulativno?
Apolitičnost kao trend razočaranja demokratskim promenama
Kako smo od naroda koji skoro nikada nije bežao od politike došli do toga da mislimo da je “apolitičnost” (ako tako nešto uopšte i postoji) rešenje za potencijalnu ekološku katastrofu?
Kao i uvek, na ovakva pitanja nam ostaje samo kvalitativna objašnjenja koja ne mogu biti 100% empirijski potvrđena. Uprkos tome, mržnja prema političkom dolazi iz više različitih korena koji se ne mogu jasno preseći.
Prvo objašnjenje možemo pronaći u velikom razočaranju demokratskim promenama, kao i onima koji su ih predvodili. Želimo da budemo apolitični zato što se potajno bojimo da će naš politički čin građanskog bunta kasnije iskoristiti političke partije za sopstvenu promociju, ostavljajući naše brige, strahove i muke po strani. Zašto da izlazimo na proteste ako znamo da postoji šansa da će se oni pretvoriti u političko oruđe partije iza koje ne stojimo i koja će samo izneveriti cilj za koji se borimo?
Upravo zato “apolitičnost” deluje kao rešenje za problem nedostatka poverenja u alternative vladajućoj partiji. Oni koji se protive “politizaciji” zapravo se uglavnom protive pojedinim ili gotovo svim opozicionim opcijama i aferama u koje su mnogobrojni srpski političari sa svih strana političkog spektra upleteni od demokratskih promena 2000-ih pa do danas.
Odbacivanje političkog – posledica straha od tabloidne mašinerije
Pored nedostatka simpatija za potencijalne alternative vladajućoj partiji, deo razloga za odbacivanje političkog potencijalno se krije u istinskom strahu od posledica izražavanja političkog stava u Srbiji. Iako je eksplicitno naglasio da je podržao protest bez ikakvih dubljih političkih simpatija ka srpskoj opoziciji, Đoković je i dalje bio na meti tabloida bliskih vlasti.
Nekoliko negativnih naslova verovatno neće naročito oštetiti Novakovu karijeru, ali je dobar pokazatelj mašinerije koja postoji i koja je spremna da se obračunava upravo sa “nepodobnim” političkim stavovima. U trenutku kada većina građana veruje da se vlastodršcima u Srbiji ne treba zamerati jasno je zašto želimo da se klonimo političkog stava.
Građani koji se odluče da protestuju ili na neki drugi način podrže trenutne eko proteste se potencijalno osećaju bezbednije ako mogu da insistiraju na “nepolitičkoj” prirodi svog protesta. Ipak svi mi želimo zdravu životnu sredinu, kako je naveo poslanik vladajuće partije Vladimir Đukanović, pa se apolitičan stav doživljava kao bezbedniji.
Kolika je potencijalna opasnost izražavanje političkog stava mogli smo tokom godina da vidimo na više primera, od Aleksandra Obradovića, uzbunjivača iz Krušika, pa sve do žrtava seksualnog uznemiravanja od strane članova SNS-a.
Neophodno je prisvojiti reč ‘’političko’’
Krajnji razlog za odbijanje političkog može biti i to što se, usled političkih podela, teško možemo usaglasiti oko jedinstvenog političkog stava. Zato biramo da, zarad očuvanja potencijala jedinstva, izaberemo apolitično i odbijemo svaku etiketu. Naravno, na ovaj način propuštamo da vidimo da to što smo se već ujedinili oko jednog stava (u ovom slučaju da su predloženi zakoni o referendumu i eksproprijaciji loši) neće biti narušeno ako ga nazovemo političkim.
Čak i ako nije moguće jasno uvideti šta je razlog za sve veću autocenzuru političkog, vladajuće struje jasno vide i koriste potencijal ovog trenda. Sve dok ponovo ne prisvojimo reč političko i krenemo da je posmatramo kao vrednosno neutralnu, biće lako da premijerka odbaci protest lekara u Novom Pazaru kao politički, a ne kao izraz istinske zabrinutosti i pobune. Sve dok ne prisvojimo reč političko biće teško da se organizovano i izborimo za sve što ono što želimo iz svoje “apolitične perspektive”.
Novak Đoković nije imao potrebu da se deklariše kao “apolitičan” kada je podržao prošlogodišnje proteste Srpske pravoslavne crkve protiv Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori, verovatno shvatajući bizarnost takvog stava. Stoga treba iznova prisvojiti političko i gledati građanske proteste kao način da dobijamo ono što nam je zapravo potrebno: politička, a ne apolitična, promena.
Autorka