Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Canva

Evropska komisija priprema novi mehanizam sankcija kojim mogu da budu obuhvaćeni pojedinci, kompanije pa i čitave nacionalne privrede. Ovo sredstvo koje je nominalno deo trgovinske, ali suštinski spada u polje spoljne politike, koristi će se kao protivmera ukoliko EU ili neka od njenih članica budu izazvane sličnom merom. Očekuje se da nacrt ovog akta bude potpisan u sredu 8. decembra od strane Evropske komisije, kako bi kasnije bio usaglašen sa Evropskim Savetom i Evropskim parlamentom. 

 

Značajno širenje moći Evropske komisije 

Trgovinska politika je uvek bila deo nadležnosti u okviru ingerencija Evropske unije, još od osnivanja carinske unije Evropske ekonomske zajednice 1968. Time su zemlje članice izgubile pravo da same odlučuju o visini carinskih stopa na uvozne proizvode i da potpisuju trgovinske sporazume sa drugim zemljama. Umesto njih o tome su od tada odlučivali zajednički evropski organi i ista pravila važila su za sve. Za to vreme, spoljna politika je ostala dominantno u okviru nacionalnih država članica. Vremenom je dolazilo do sve veće saradnje i usaglašavanja i na ovom polju, prilikom rada Evropskog Saveta koji predstavljaju šefovi država. Neke odluke iz ovog domena donose se na nivou EU, a zemlje članice su u obavezi da ih poštuju. Međutim, Evropski Savet odluku može doneti kvalifikovanom većinom (za nju mora glasati najmanje 55% zemalja članica u kojima živi najmanje 65% stanovništva, što u praksi znači minimum od 15 država i 290 miliona stanovnika) ili u određenim slučajevima, konsenzusom gde nijedna zemlja ne sme glasati protiv. 

Pitanja iz spoljne politike koja se tiču ekonomskih i političkih sankcija spadaju u domen odluka koje se moraju doneti konsenzusom, a to je u praksi postalo jako teško, naročito imajući prilično podeljena mišljenja i interese u vezi sa brojnim spoljnopolitičkim pitanjima, koja nisu toliko upadala u oči pre samo deceniju ili dve.

Ovaj predlog zakona omogućio bi Evropskoj komisiji da ona sama usvaja ekonomske sankcije usmerene protiv pojedinaca, pojedinačnih kompanija ili čak država, bez traženja prethodnog konsenzusa u okviru Evropskog Saveta. Time bi EU postala jači geopolitički faktor sa kojim bi trebalo računati, jer pas koji samo laje a ne može da ujeda i nije preterano dobar pas čuvar, a to je upravo bila uloga EU do sada. Ali to ne znači da Komisija može da ovo oruđe koristi po ličnom nahođenju, već samo u slučajevima kada su ugroženi ekonomski interesi same EU ili neke od njenih članica.

 

Novi mehanizam kao posledica krize STO 

Jedan od razloga je prestanak normalnog funkcionisanja Svetske trgovinske organizacije (STO). Ova međunarodna organizacija od 1995. reguliše međunarodnu trgovinu i sprečava eskalaciju trgovinskih ratova preko svojih procedura. Ako neka zemlja uvede protekcionističke trgovinske mere kojim se ograničava ili otežava uvoz, onda pogođene zemlje imaju pravo da pokrenu postupak preispitivanja ovih mera pred institucijama STO. Ako se pokaže da su ove mere protiv pravila STO, one moraju da se povuku a ako se to ne učini onda pogođene zemlje imaju pravo da sada one uvedu recipročne mere prema datoj zemlji koja krši pravila. 

Ovaj mehanizam rešavanja trgovinskih sporova je do 2017. funkcionisao relativno dobro, toliko da je često bilo dovoljno samo zapretiti da će se proveriti status nekih trgovinskih mera pa da ih zemlje koje su ih uvele ubrzo i ukinu. Ali ovaj sistem se raspao onda kada su SAD prestale da daju saglasnost za nove članove Apelacionog tela – njega je činilo sedam sudija, i njima su se mogle žaliti zemlje koje izgube prvostepeni slučaj u prethodno opisanom procesu. Bez imenovanja novih članova, Apelaciono telo postoji sada samo na papiru jer je svim članovima istekao mandat: to je sada rupa u pravilima koju mogu da koriste svi koji žele da krše trgovinska pravila, jer na prvostepeni nalaz STO mogu da ulože žalbu po kojoj nema više ko da postupa. 

Rešenje je povratak SAD u procese u okviru STO što se može desiti samo uz promene koje ova zemlja već godinama traži (što je malo verovatno, a i biće proces koji će zasigurno dugo trajati), ali je takođe i zaobilaženje ovakvog neaktivnog mehanizma, davanjem veće mogućnosti Evropskoj komisiji da zapreti ovakvim merama ukoliko im se i sama nađe na meti. 

 

Jačanje EU prema velikim silama 

Ovo se prvenstveno odnosi na velike ekonomije kao što su SAD, Kina ili Rusija, sa kojima su složeni politički i ekonomski odnosi dovodili do protekcionističkih trgovinskih mera u odnosu na robu proizvedenu u EU. Relativno skori primeri uključuju pokušaj Evropske komisije da dodatno oporezuje emisije CO2 koje ispušta aviosaobraćaj, protiv čega su se pobunile i Kina i SAD – obe sa pretnjom da će evropskim aviokompanijama ograničiti pristup svojim tržištima, i da će prestati sa kupovinom novih Airbus-ovih aviona. 

Kada je Kina zapretila da će povećati porez na francuska vina i ograničiti prodaju nemačkih automobila, Evropska komisija je bila prinuđena da pod pritiskom ove dve zemlje (i u okviru njih, velikih kompanija koje su pritiskale svoje nacionalne Vlade) zaustavi istragu protiv kompanije Huawei. Kina je na sličan način pritiskala i Španiju kada su sudije u toj zemlji izdale naloge za hapšenjem nekih kineskih političara pod sumnjom da učestvuju u kršenju ljudskih prava. U ovakvim slučajevima pojedinačne zemlje EU ne mogu da se odbrane: one same više ne mogu da uvode trgovinske mere, već samo EU kao celina. 

Ali EU ovakve mere često ne uvodi ili ih previše ublaži, jer su se ovakve odluke do sada donosile konsenzusom, a uvek će se pojaviti barem jedna zemlje koja ne želi da ugrožava svoje političke ili ekonomske odnose sa ovako velikim igračima. Novi predlog kaže da ekonomske sankcije može da uvede sama Evropska komisija, bez potrebe za glasanjem u Evropskom Savetu. Ovim će se jedan značajan deo spoljne politike izmestiti iz ruku Evropskog Saveta i Direktorata za spoljne poslove u Direktorat za trgovinu. Gotovo je sigurno da će ovaj predlog biti uskoro usvojen, ali da li će zaživeti u praksi ostaje da se vidi. Trgovinski ratovi su loši za obe strane koje se u njemu nalaze pa ih je najbolje izbegavati. Ali je moguće da će samo postojanje pretnje da EU može da uvede ekonomske sankcije drugim zemljama po potrebi biti dovoljna da spreči eskalaciju nekog političkog ili ekonomskog neslaganja.