Foto: Canva
Insistiranje na apolitičnom godinama unazad nanosi najveću štetu društvu koje želi promene bez politike i političara. Nigde i nikad u istoriji se promene nisu desile bez navedena dva elementa. Zato političare možemo i treba da menjamo, politikom. Drugi put, put apolitičnosti, vodi ka nepromenjivosti politika i nesmenjivosti političara.
Politika u Srbiji je kontaminirana. Jedino zagađenija od vazduha u Beogradu jeste srpska politika. Isto kao što ne možemo da pobegnemo od zagađenog vazduha, ne možemo ni od zagađene politike. Možemo da se pravimo da politika ne postoji isto kao kada bismo negirali postojanje vazduha koji udišemo. A možemo i da na politiku utičemo i da je menjamo. To je preduslov da sutra dišemo čistiji vazduh.
Ovih dana se ponovo otvorila debata o apolitičnosti nakon što je naš najuspešniji sportista Novak Đoković prvo podržao ekološku borbu i proteste objavivši sliku sa protesta, da bi potom izdao saopštenje u kojem se ograđuje od političkih zahteva ističući svoju apolitičnost. Nije Đoković jedini koji je u proteklom periodu iskazao svoju apolitičnost, pre njega su to uradili i pojedini glumci, sportisti i druge javne ličnosti. On je svoju apolitičnost objasnio željom da se ogradi od vlasti i opozicije, političkih struja bilo koje vrste jer to predstavlja samo njegov lični stav o osnovnim životnim temama.
Tako je i narativ oko ekološkog pokreta izgrađen na ideji da protesti nisu politički i da ovo nije politička borba. Glumac Viktor Savić je nekoliko puta snažno isticao da je pitanje ekologije iznad politike. Međutim, ekologija kao i svaka druga tema od važnosti za život i društvo u kojem živimo jeste političko pitanje. Ta borba može biti nestranačka, lična, iznad jedne ili više stranaka, borba u kojoj se svi ujedinjujemo, ali ne može biti nepolitička ili van domena politike. Jer, politika i političko delovanje se određuje upravo kao organizovana aktivnost koja ima za cilj uređenje života u zajednici u kojoj živimo i postizanje opšteg dobra. Politika kao takva je najkompleksnija delatnost pošto se tiče celokupnog uređenja života u jednom društvu. Politika se tiče upravljanja ljudskom zajednicom, uređenja svih oblasti uključujući zdravstvo, školstvo, javni red i mir, sudstvo, javnu administraciju, itd.
Zato nije neophodno da budete član stranke da biste se bavili politikom, već svako od nas ima mogućnost da se politikom bavi na svoj način i kako mu odgovara. Organizovanim delovanjem je moguće postići bolji uspeh, naročito ako nameravate da učestvujete na izborima kako biste sutra donosili odluke ili uticali na njihovo donošenje. Kada neka javna ličnost javno istupi i podrži borbu za čist vazduh, na taj način je ta osoba iskazala svoj politički stav da zahteva zdraviji život. Pitanje zdravijeg života nije samo lična stvar, već i političko pitanje pošto se ono tiče uređenja života u zajednici koje bi trebalo da dovede do kvalitetnijeg vazduha. Ne postoji ništa loše u iskazivanju političkog stava jer jedino na taj način je moguće unaprediti stvari za koje se borimo.
Međutim, u Srbiji se već duže vreme sistematski radi na ubijanju pojma političkog i za to najveću odgovornost snose političari koji su politiku do te mere ogadili građanima kako bi od politike bežali i strahovali od iskazivanja svojih političkih stavova. Ako se ne oslobodimo tog nametnutog narativa da naša borba nije politička, onda će se političari i različiti funkcioneri zauvek politikom baviti umesto nas.
Razumljivo je da su građani prepuni nepoverenja prema politici i političarima, ali ukoliko građani ne povrate politiku u svoje ruke biće sve teže da se bilo kakve promene ostvare. Koji je smisao bilo koje političke borbe ako ne postoji namera da se ostvare neki ciljevi? Ako je u ovom slučaju cilj da se povuku dva zakona, onda je to vrlo jasna politička borba koja se tiče zakonskog načina uređenja jednog segmenta delovanja u društvu. Pitanje privatne svojine koje je predmet zakona o eksproprijaciji, jedno je od najvažnijih pitanja za građane koji teže životu u slobodnom društvu.
Insistiranje na apolitičnom godinama unazad nanosi najveću štetu društvu koje želi promene bez politike i političara. Nigde i nikad u istoriji se promene nisu desile bez navedena dva elementa. Zato političare možemo i treba da menjamo, politikom. Drugi put, put apolitičnosti, vodi ka nepromenjivosti politika i nesmenjivosti političara.
Kako bi se kreirale bolje politike, neophodno je prvo da prihvatimo postojanje političkog umesto isključivog gađenja na pominjanje reči politika. Dodatno, politiku je neophodno premestiti iz domena ličnih sukoba na teren diskusija o različitim predlozima politika koja se tiču uređenja života u našoj zajednici. Jedino konkurentnost različitih predloga rešenja određenih problema može da zainteresuje veći broj građana da se uključi u politiku. Politiku su nam ogadili upravo oni čija je namera bila da to urade kako bi lakše vladali i donosili odluke umesto nas a ne u naše ime što treba da bude posao političara. Vreme je da građani politiku vrate u svoje ruke.
Autor