Dimitrije Milić

Programski direktor Novog trećeg puta

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Unsplash

Pre nešto više od nedelju dana, pregovori oko nove nemačke vlade dali su rezultate. Dugo očekivani program od nove vladajuće „semafor koalicije“ artikulisani su kroz veoma obiman dokument od 177 strana, koji predstavlja program buduće vlade. Kao što je bio slučaj i sa prethodnim vladajućim koalicijama i njihovim programima, opširan dokument obuhvata najrazličitije oblasti sa vrlo merljivim ciljevima, gde vlastima ostaje mali manevarski prostor za izbegavanje svojih obećanja.

Ovaj dokument predstavlja veoma ambiciozan i vizionarski program za Nemačku, koji sadrži ideološke primese sve tri partije koje čine novu vlast. On sadrži želju za modernizacijom i digitalizacijom koju ciljaju liberali, veliku ekološku transformaciju koju ciljaju zeleni, ali i adresiranje socijalnih tema na kojoj insistira koalicioni stožer, SPD i budući kancelar Olaf Šolc.

Kada se uđe u detalje analize ovog kompleksnog programa, može se videti razlika u odnosu na programe četiri vlade Angele Merkel. Dok su vlade demohrišćana bile usmerene ka postepenim reformama i bez naročitog ideološkog prefiksa, ova vlada želi da ima ulogu velikog transformatora Nemačke od ekonomije do infrastrukture i energetike. To naravno postavlja pitanje očekivanja posledica ove promene u Nemačkoj, ali i u Evropi i našem regionu.

 

Šta se dogovorila „semafor koalicija“? 

Nova vladajuća koalicija u Nemačkoj, koja nosi ime po bojama koalicionih partnera (žuti – liberali, zeleni i crveni – socijaldemokrate) predstavlja svojevrsni politički eksperiment. Prvi razlog je to što nikada na saveznom nivou nije postojala ovakva vlada, iako su partije koje je čine već sarađivale međusobno, ali nikada sve tri u istoj koaliciji. Ova koalicija se već pokazala kao relativno uspešna, ali u pokrajinskoj vladi Rajne-Palatinat, te nije potpuno iznenađenje, iako jeste presedan na nacionalnom nivou. 

Drugi razlog je to što saveznu vladu dugo nisu činile tri stranke, što se ove godine postavilo kao politička nužnost. Od prvih vlada Adenauera, koje su činile tri stranke, po pravilu dvostranačke vlade bile su dovoljno stabilne da vode Nemačku kroz različite teške trenutke. Međutim, politička atomizacija javila se i u najmnogoljudnijoj članici Evropske unije i dodatno zakomplikovala sastavljanje jednostavnih koalicija. Nemačke stranke gotovo nikada nisu imale više uravnoteženu podršku, što u situaciji nikad većeg broja parlamentarnih stranaka, otežava formiranje vlade. Saradnja umereno levih socijaldemokrata i zelenih sa umereno desnim liberalima, predstavlja novi vid kompromisa.

Taj kompromis se vidi i u zajedničkom programskom dokumentu. Stranke su se trudile da usklade određene postojeće međupartijske programske nekompatibilnosti. Socijaldemokrate i liberali su morali da usklade želju prvih za većim porezima i većom preraspodelom bogatstva i želju drugih za što manjim porezima privredi. Liberali i zeleni su morali da usklade želju drugih za velikom ekološkom transformacijom sa željom prvih da državne regulacije budu što manje.

Na veliko iznenađenje, uspeli su u tome.

 

„Build back better“ na nemački način

Veliki broj vlada tokom COVID-19 pandemije iskoristio je aktuelnu krizu da promoviše ambiciozne programe transformacije po ugledu na Ruzveltov „New Deal“. Ti programi bi u teoriji trebalo da ne samo oporave ekonomiju pogođenu novom krizom, već i da je „učine boljom“. Otuda se isto brendiranje državnih programa pod nazivom „Build Back Better“ može videti i kod vlade Borisa Džonsona i kod Džoa Bajdena, a i u nacrtima kod nove nemačke vlade. I u slučaju Džonsona i Bajdena, kao i „semafor koalicije“, njihove države bi nakon postpandemijske transformacije po planu trebalo da budu egalitarnije, ali i modernizovanije i infrastrukturno i digitalno.

U slučaju vlade novog socijaldemokratskog kancelara Olafa Šolca, finalni proizvod je dobar presek vrednosti stranaka, ali i njihovih interesa. Za početak, liberali su dobili ograničenje državnog zaduživanja i stopiranje povećanja poreza, dok će velika zelena transformacija biti sprovedena putem državne banke KfW, gde se pronašao kompromis. Ta zelena transformacija bi trebalo da ukine upotrebu uglja do 2030, da se 80% struje proizvodi iz obnovljivih izvora energije do kraja dekade, a pojednostavi procedura za dobijanje dozvola za nove projekte u energetskom sektoru. U ovoj sferi su zeleni uspeli da izbore dosta.

 

 

Na drugoj strani, socijaldemokrate su zaštitili svoju stariju glasačku bazu kroz obećanje da neće biti smanjivanja penzija i povećavanje starosne granice. Uz to, iz svog programa su uspeli da u vladin program proguraju minimalac od 12 evra na sat (uz iznenađujuću podršku liberala), darežljiviji socijalni program, izgradnju preko 400 000 stanova godišnje (od čega 100 000 subvencionisanih), ali i olakšavanje dobijanja nemačkog državljanstva i reformisane imigracione politike.

Infrastruktura i transport će biti predmet transformacije kroz veće investicije i intenzivnu modernizaciju. Broj železničkih putnika bi trebalo da se duplira do kraja dekade, da na putevima bude 15 miliona električnih automobila, 75% železnice bude električno, a vozila koja zagađuju očekuju veći porezi.

Ukratko, uz novu vladu, Nemačku očekuje neobičan miks selektivne liberalizacije, selektivne deregulacije, ali i velikih investicija u odabrane sektore. Ovo predstavlja veliko razdrmavanje nakon 16 godina konzervativnog menadžmenta statusa quo od strane Angele Merkel.

 

Šire posledice „semafor koalicije“

Nova nemačka vlada će biti dosta asertivnija u svojoj spoljnoj politici. Ona danas predstavlja balans između dosta atlantistički opredeljenih zelenih i liberala sa dosta umerenijim socijaldemokratama. U teoriji bi preuzimanje ministarstva spoljnih poslova od strane zelenih trebalo da znači manje tolerancije prema Rusiji i Kini i njihovim nedemokratskim praksama. Ova partija je pružala eksplicitnu podršku vlasti u Kijevu tokom pograničnih tenzija Rusije i Ukrajine, kao i vlastima Tajvana. Za Srbiju, koja ima visok stepen saradnje sa Rusijom, a od skoro i veoma dubinski ekonomski odnos sa Kinom, to može predstavljati prepreku.

Ukoliko bi se samo zeleni pitali u nemačkoj spoljnoj politici, Srbija bi bila nezaobilazna tema. Kao država koja ima visok stepen saradnje sa Kinom u brojnim oblastima, a takođe je veliki korisnik uglja i proizvođač zagađenja iz ovog izvora, teško bi prošla ispod radara. Međutim, trebalo bi imati u vidu da ključnu reč u spoljnoj politici Nemačke ima kancelar, što je bilo vidljivo i u mandatu Angele Merkel. Iako su spoljne poslove vodile socijaldemokrate u prethodne dve vlade, demohrišćanska reč je bila glavna. Danas će glavna reč biti ona Olafa Šolca, čija partija ima dosta uravnoteženiji stav i po ovim pitanjima, iako oštriji od demohrišćana. Srbija bi u tom smislu mogla da očekuje nešto manje tolerantan stav, a slično važi i za vlast u Mađarskoj i Poljskoj, koje se nalaze unutar Evropske unije i predstavljaće dosta važnije teme i za Berlin i za Brisel.

Takođe, ne bi trebalo upasti u zamku da će transformativni program vlade na unutrašnjem planu skrenuti pažnju Nemačke sa spoljne politike. U onom vladinom programu, troškovi takozvanog „međunarodnog delovanja“ (vojska i međunarodna pomoć) će se povećati ukupno na čak 3% BDP-a.  Predviđeno je da Nemačka nabavi nove aviona sposobne da nose nuklearni arsenal, koji ova država deli kroz NATO saradnju. Vojsku ove države, koja se nalazi u lošem stanju, izvesno će očekivati nova ulaganja.

Iz tog razloga, na novu vlast u Berlinu ne bi trebalo gledati kao kontinuitet prethodne vlasti. Verovatno „semafor koalicija“ neće imati kapacitet da apsolutno redizajnira Nemačku po svom planu, ali se evidentno radi o promeni paradigme. Političke snage koje ne budu adekvatno adaptirale promenu smera nemačke politike, izvesno će od nove vlasti često više dobijati „crveno svetlo“, nego „zeleno svetlo“, jer nemačka dominacija unutar Evropske unije neće nestati preko noći.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *