Foto: Canva
Neke stvari je gotovo nemoguće izložiti na racionalan, objektivan i staložen način, jer su u toj meri bizarne, sulude i jezive, išta više nego što je Orson Vels mogao na takav način govoriti o invaziji Marsovaca u svojoj slavnoj radiodrami iz 1938. koja je na tako očigledan način demonstrirala moć propagande.
Skorašnja vest iz Njujorka spada upravo u tu kategoriju: odlazeći gradonačelnik, Bil de Blazio, poznat po ekstremnim „progresivističkim“ stavovima, saučesništvu u demoliranju vlastitog grada (na čemu bi mu pozavideli i domaći velemajstori te discipline) i verovatno najvećoj lokalnoj stopi smrtnosti od Covida-19 na planeti, rešio je da zapečati svoju ostavštinu napadom na… programe za talentovane učenike! Ova užasna pojava, koja ne da mira tolikim jedva preživelim Njujorčanima, mora biti otkazana, jer je, navodno, proizvod rasizma, strukturne represije i drugih postmodernističkih mantri. De Blazio i njegovi pedagoški „eksperti“ iz kafkijanskog tela pompezno nazvanog Savetodavna grupa za školski diverzitet (SDAG, od engl. School Diversity Advisory Group) su zaključili da su školski programi za talente, oformljeni na osnovu standardizovanih i kvantitativnih testova, prepreka ostvarivanju jednakosti ishoda (engl. equity), te stoga moraju biti ukinuti.
Na veliko iznenađenje postmodernista iz mnogih medija, pojedini roditelji su se veoma glasno usprotivili ovoj besmislici odlazećeg gradonačelnika. Srećom po roditelje – ali i zdrav razum – u novembru izabrani de Blaziov naslednik, penzionisani policijski inspektor Erik Adams, daleko je umereniji po ovom, kao i po gotovo svim drugim pitanjima. On je već najavio da se ne slaže sa otkazivanjem programa za talente, mada je, naravno, otvoren za njihovu reformu.
Slična vest stiže iz Kalifornije, još jednog poligona za testiranje bizarnih postmodernističkih obrazovnih politika, sa dodatnim zapletom da autori predložene „reforme“ nastave matematike izgleda da nisu svesni u kojoj meri su različite oblasti matematičkog znanja međusobno neraskidivo povezane. Ideju da je moguće obrazovati učenike u statistici i obradi/modeliranju podataka bez poznavanja matematičke analize (realne, a u mnogim slučajevima i kompleksne) može izneti samo ideološki ostrašćena neznalica, bez iskustva sa stvarnim problemima teorijske i primenjene matematike. Gomila problema sa kojima se suočavamo svakodnevno, uključujući aktuelno nerazumevanje statističkih efekata vakcinacije, nerazumevanje širenja raspodele karaktera u evoluirajućim populacijama živih bića (uklj. ljude), razlika između srednje vrednosti i medijane u situacijama u kojima postoji dosta statističkog šuma, itd. isl., se ne može ni shvatiti ni modelirati bez integrala funkcija raspodele i njihovih momenata – očigledno posao za matematičku analizu.
Ovo, naravno, nije ni prvi ni – možemo biti prilično sigurni – poslednji put da se diže hajka na škole, programe, institucije koje rade sa talentovanom decom. Toga smo bili svedoci i na domaćoj sceni u mnogo navrata, gde su institucije ove vrste bile i jesu izložene najrazličitijim vrstama pritisaka, bilo da je u pitanju, na primer, Istraživačka stanica Petnica, Matematička gimnazija u Beogradu ili Regionalni centar za talente iz Novog Sada. Sve ove institucije trpe ne samo probleme sa finansiranje i poslovanjem, već i neprekidne optužbe za navodni „elitizam“ („rasizam“ još uvek nije toliko popularan kao etiketa u našim krajevima, a ima i tu nezgodnu osobinu da bi nehotice mogao podsetiti na pravi rasizam koji se najčešće ispoljava prema Romima).
Mnogi dobronamerni se, kad se pojave ovakve vesti, naivno pitaju: kakvi su to ljudi kojima smetaju talentovana deca? Odgovor je prilično očigledan: ideološki fanatici i njihovi korisni idioti. Ako neko prihvata nakaznu ideološku dogmu da su sva deca jednako talentovana i sposobna za sve (odnosno da talenat zapravo ne postoji u skladu sa doktrinom „prazne table“, onda je samo postojanje programa i institucija za talente nepodnošljivo, pa čak i uvredljivo za takav profil ličnosti. Kada se, međutim, Pandorina kutija politike zavisti jednom otvori („kako je moguće da komšijino dete lepše crta/bolje rešava matematičke zadatke/brže trči/itd. od mog???“), teško ju je, ako ne i nemoguće, zatvoriti.
Uočimo interesantnu karakteristiku ovog procesa: savremeni egalitarni aktivisti nisu protiv svih vrsta talentovane dece. Muzičke škole, na primer, su relativno neugrožene (ako ne računamo hronično mršavo finansiranje). Sportske škole su takođe bezbedne (i u proseku bolje finansirane); to se uglavnom odnosi i na specijalne škole u domenu dramskih umetnosti, ako se izuzme ekstremna politička korektnost često neophodna za ulazak u iste. Najviše su na udaru programi u STEM oblastima, naročito u domenu matematike, primenjene matematike koja uključuje i računarske nauke, prirodnih nauka i tehnologije.
Ovo nije nimalo slučajno i posledica je sa jedne strane podozrenja, a često i otvorene mržnje koju socijalni konstruktivisti i drugi akademski/medijski postmodernisti gaje prema STEM oblastima, a sa druge strane i njihovog totalnog nerazumevanja evolucionog porekla čoveka i onoga što nam evolucija govori o ljudskim osobinama i ljudskoj prirodi, velikim delom utemeljenoj u biologiji. Džejms Damor je dobio otkaz zato što je u „Gugl memorandumu“ napisao jednostavnu istinu da nas samo ideološka dogma i njeno neprekidno papagajsko ponavljanje sprečavaju da uočimo jednostavnu naučnu istinu da ljudske populacije nisu evoluirale za rešavanje kompleksnih problema koji karakterišu STEM oblasti. Shodno tome, postojaće ogromna varijansa u sposobnostima za tako nešto; drugim rečima, uspeh u rešavanju ovih problema biće nužno i uvek karakterisan velikom nejednakošću. Ovo se može gurnuti pod tepih autoritarnim metodama – čemu prisustvujemo – ali ne i istinski promeniti, barem sve dok se ne razviju transformativne tehnologije radikalnog poboljšanja čoveka.
Klasične distopije su odavno prikazivale zastrašujuće opasnosti od društava koja proklamuju ukidanje ili drastično umanjivanje svih razlika među ljudima. Čak i individualna imena su neprekidno podsećanje na razlikovanje među pojedincima, zbog čega stanovnici Zamjatinove distopije Mi nemaju imena, već brojeve, u Hakslijevom Vrlom novom svetu imaju ograničen broj imena koja su svesno ponavljanje imena istorijskih ličnosti (Marks, Helmholc, Darvin Bonaparte, isl.), a u Ovom savršenom danu Ajre Levina, dozvoljena su samo četiri muška i četiri ženska imena na celoj planeti. Besmrtna pripovetka Kurta Vonegata Herison Berdžeron objavljena1961. godine, otpočinje rečenicom „Godina je 2081. i svi su konačno bili jednaki“; zatim opisuje verovatno najbizarniju distopiju ikada zamišljenu u kojoj državne službe aktivno zaglupljuju svakog inteligentnijeg građanina emitujući beli šum preko mikrofona koji je svako po ustavu obavezan da neprekidno drži u uhu tokom budnog stanja. Jednakost – a naročito ona najvažnija, kognitivna – je konačno postignuta. Vonegat, u privatnom životu demokratski socijalista, nemilosrdno satirizuje sve oblike ljudske zavisti, od porodične do političke, pokazujući do kakvih užasnih posledica dovodi nasilno „ujednačavanje“ stvari suštinski motivisano zavišću.
Današnji ekstremni egalitaristi su nešto suptilniji po tom pitanju, što se odlično ispoljava upravo u raspravama u domenu obrazovanja. Njihova strategija više nije da se negiraju sve razlike među decom i njihovim sposobnostima, nego samo one koje su kvantitativne, koje se mogu meriti, npr. standardizovanim testovima. To je demagoški potez. Ako je Galilej bio u pravu da je „knjiga Prirode pisana jezikom matematike“ – a imamo zilion dokaza od 17. veka do danas da je bio savršeno u pravu – onda se i talenat može, načelno, meriti iako mi možda nismo još uvek pronašli način za to. A ako je ovo poslednje tačno, ono je tačno samo zato što naša nauka nije dovoljno napredovala, a ne zato što je nemoguće iz nekog mističnog razloga; drugim rečima, treba nam više (kognitivne) nauke, a ne manje.
Sve drugo nije naučni, nego magijski pogled na svet, ma kako nam se ponekad činio privlačnim. Ako ne verujemo da postoji način da ikada kvantifikujemo neku pojavu, onda nam ostaje samo da verujemo na reč autoritetu da ona uopšte postoji i ima određeni raspon manifestacija – a verovanje na reč suprotno je naučnoj metodologiji. Ljudi koji ne prihvataju da testovi i metrike ukazuju na realne razlike ljudskih sposobnosti ili tvrde dokazive neistine (da čovek nije nastao evolucijom, da kognitivne osobine nisu evoluirani karakteri, itd.) ili pak manifestuju snažnu kognitivnu disonancu. Ne može se istovremeno prihvatati činjenica da su Sergej Rahmanjinov ili Vladimir Horovic nemerljivo bolji pijanisti od „Pere iz muzičke“, a protiviti se svakom obrazlaganju te tvrdnje koje bi, između ostalog, ukazalo na kriterijume iz kojih tvrdnja proističe – ili tvrditi da su svi takvi kriterijumi sumnjivi kao rasistički ili seksistički ili islamofobni, itd.
Neko bi mogao argumentovati da se radi o veoma malom efektu, sa kako kognitivnog, tako i društvenog aspekta. Njujorški birokrata de Blazio se, navodno, duboko iščuđavao nad interesovanjem medija za njegovu kafkijansku odluku pošto, eto, svega 1-2% učenika pohađa programe za talentovane. Zašto ne pišu o posebnim sportskim programima, koje pohađa procentualno više učenika, a koje se birokrati ne usuđuju da taknu jer je sport, za razliku od matematike, svetinja u biračkom telu? (Ovaj de Blaziov „argument“ je utoliko bizarniji što se radi o politikantu koji je u vreme Occupy Wall Street protesta bio među prvima da osudi legendarnih „1%“ najbogatijih Amerikanaca kao Izvore Svekolikog Vaseljenskog Zla; gle čuda, taj jedan procenat je neki put vredan pažnje, neki put nije, zavisno od duvanja vetra kolektivističke dogme.) Naravno, u realnosti ovog univerzuma, mi znamo da marksistička dogma o „prelasku kvantiteta u kvalitet“ ne funkcioniše, a posebno ne funkcioniše u oblastima kao što su obrazovanje, nauka i kultura generalno, gde 1% obično čini svu razliku. Ili neko možda veruje da su veliki stvaraoci antičke Atine, Avgustovog Rima, renesansne Firence, holandskog zlatnog doba u 17. veku, ili škotskog prosvetiteljstva u 18. veku – da navedem samo par apsolutno nespornih istorijskih i blistavih primera, ne ulazeći u kontroverze koje prate slične epizode u novijoj istoriji – bili masovna pojava?
Ironično, rat protiv talentovane dece je u direktnoj suprotnosti sa jednom od „svetih krava“ postmoderne: diverzitetom. Diverzitet, raznolikost, različitost je upravo unapređena postojanjem više različitih školskih programa, a umanjena prisilnim uterivanjem sve dece u jedan te isti kalup (najčešće pravljen od strane samoproklamovanih eksperata okupljenih u dominantan pedagoško-psihološki klan). Prirodni diverzitet učenika se raznolikim školskim programima samo povećava. To kaže logika. Međutim, ukoliko smatrate – kao mnogi socijalni konstruktivisti – da je logika represivni proizvod belog, patrijarhalnog, kolonijalnogb, lablatruć muškarca koji treba ignorisati ili „dekonstruisati“, onda vam ovi jednostavni uvidi izmiču.
Na kraju, temeljni motiv čitavog spektra negativnih reakcija na koje programi za talentovanu decu nailaze je gotovo trivijalan, a uočili su ga još antički autori pre 2500 godina: zavist. Posebno kad se od nje izgradi čitava politika zavisti. Peta knjiga Herodotove Istorije beleži savet koji je miletski tiranin Trazibul slikovito dao svom mlađem kolegi iz Korinta, Periandru, izašavši u žitno polje i srpom posekavši sve stabljike koje su se isticale visinom; Tit Livije pripisuje istu poentu poslednjem rimskom kralju, Tarkviniju Oholom. Mnogo je vremena proteklo od ovih antičkih izvora, ali jedna stvar je ostala potpuno pouzdana i konstantna: politika zavisti najviše koristi tiranima – kao i onima koji žele da to postanu, a kakvih ima dosta u raznim „dobročiniteljskim“ i aktivističkim krugovima.