Foto: Unsplash
Nakon što je postignut konačni koalicioni sporazum između nemačkih socijaldemokrata, liberala i zelenih, procurela je još jedna vest – da nova koaliciona Vlada planira legalizaciju kanabisa.
Kakav uticaj može imati legalizacija kanabisa u Nemačkoj na ostale zemlje koje se još uvek nisu odvažile na ovakav korak? U čemu se tačno odgleda štetnost rata protiv droge i zašto Evropa od toga polako odustaje?
Direktni i indirektni troškovi rata protiv droge
Kanabis je dugo delio sudbinu ostalih psihoaktivnih supstanci u ’’ratu protiv droge’’, mada je lako uvideti da između njega i drugih ’’teških’’ droga postoji kvalitativna razlika. Da li ste ikada čuli za slučaj da neko nije imao novca za travu pa je zato opljačkao banku i pri tome ubio nekoliko ljudi? Pristup tvrdog paternalizma po principu – mi znamo da je kanabis loš po vas, i zato ćemo da vas drastično kažnjavamo ako ga koristite ili prodajete – počeo je polako da ustupa umerenijim glasovima tokom prethodnih nekoliko decenija.
Prvo, očigledno je da tvrda zabrana psihoaktivnih supstanci nije dala rezultate koje su neki političari obećavali svojim biračima: droge na ulici i dalje ima, a zabrana je stvorila jake organizovane kriminalne grupe od kojih neke imaju i politički uticaj. Drugo, borba protiv droge sa sobom nosi i veoma visoke troškove, kako direktne tako i indirektne. Direktni troškovi su oni koji su vezani za policiju, tužilaštvo i pravosuđe koji gone, hvataju i procesuiraju veliki broj sitnih uličnih preprodavaca, a koji bi bili mnogo bolje upotrebljeni na nekom drugom mestu, na primer u borbi protiv organizovanog kriminala.
Međutim, indirektni troškovi još su veći – svi korisnici droga ili sitni dileri koji su osuđeni čak i na manje kazne dobijaju krivični dosije, što će ih kasnije pratiti, i otežavati im uključivanje u društvo, od dobijanja normalnog posla pa nadalje. Stigmatizacija ne samo da će koštati njih lično, nego i celokupno društvo kroz eksterne efekte, kao što je niža suma naplaćenih poreza ili viši rashodi za socijalne programe.
Možda i najgori primer ovakve politike je ’’three strikes out’’ u pojedinim državama SAD-a gde se za tri krivična dela propisuje doživotni zatvor – dok je ovo možda primereno za nasilne zločine kao što su ubistva, silovanja ili oružane pljačke, teško da je tako u pitanju prodaje nekoliko grama marihuane. Treći razlog jeste da pravo glasa dobijaju generacije koje su mnogo manje društveno konzervativne u odnose na generaciju svojih roditelja – oni nisu nužno rekreativni uživaoci kanabisa, ali su ga često probali i prema njemu kao i uopšte prema drogama imaju mnogo liberalniji stav. Ovo je izazvalo talase promena u politici prema kanabisu.
Početak kanabis renesanse u Evropi
Prvi talas promena bio je žmurenje na rekreativno korišćenje kanabisa. Veliki broj zemalja nije legalizovao posedovanje manje količine ove droge, ali je iz domena krivičnog ovo prebacio u domen prekršajnog prava, uglavnom sa novčanim kaznama. Ovo je slučaj u Francuskoj, gde maksimalna kazna za posedovanje do 100 grama marihuane iznosi 200 evra, a slično je i u Italiji.
Neke druge zemlje kao Nemačka i dalje imaju oštre, pa čak i zatvorske kazne za ovakve prekršaje, ali se policiji i tužilaštvu daju pismene preporuke da se ovakvi slučajevi ne procesuiraju. Naročito kada su u pitanju manje količine. Portugal je dekriminalizovao posedovanje do 25 grama marihuane, a Španija je omogućila čak i gajenje za ličnu upotrebu do pet biljaka po osobi.
Holandski primer predstavlja primer nonsensa: dekriminalizovala je posedovanje do pet grama, ali je postojanje kafića gde se marihuana može koristiti neka vrsta žmurenje na zakone koji zabranjuju prodaju – njima je dozvoljeno da prodaju do pet grama po transakciji po mušteriji dnevno, odnosno da imaju u zalihama najviše 500 grama, ali bez mogućnosti da marihuanu gaje u količinama većim od pet biljaka. Ovo je potpuni nonsens jer su oni time po prirodi primorani da kupuju na crnom tržištu.
Češka predviđa samo nižu novčanu kaznu za posedovanje do deset grama ili gajenje pet biljaka koja se u praksi ni ne naplaćuje. Drugi talas promena bila je dozvola za proizvodnju i prodaju kanabisa u medicinske svrhe: u EU je 16 zemalja dozvolilo prodaju kanabisa ili takvih preparata (Irska i Danska u okviru pilot programa), a to je praksa i u Švajcarskoj, Norveškoj i Velikoj Britaniji. Ovakva prodaja je strogo kontrolisana, lekovi se izdaju na recept i kupuju u specijalizovanim radnjama i apotekama. Međutim, u svim ovim zemljama je prodaja kanabisa i dalje krivično delo za koje su zaprećene visoke kazne za količine veće od propisanih za ličnu upotrebu.
Uticaji van Evrope – Urugvaj, Kanada i SAD
Na ovakve promene uticaj je imalo i širenje legalizacije u zemljama van Evrope u proteklih par godina, konkretno u Urugvaju, Kanadi i SAD.
Urugvaj je legalizovao kanabis u potpunosti, uz gajenje do šest biljaka po osobi, dok je država proizvođač za legalno tržište. To je uradila i Kanada, ali se krajnja rešenja razlikuju između provincija: negde samo državne kompanije mogu da prodaju ili proizvode kanabis izvan onog za ličnu upotrebu, a negde to mogu da rade i licencirani privatni preduzetnici.
Sjedinjene američke države, sa druge strane, nemaju federalno rešenje već same države odlučuju po ovom pitanju. Time se i rešenja razlikuju: 18 država je legalizovao kanabis, a još dodatnih 13 je njegovu upotrebu dekriminalizovalo. U Oregonu je kanabis bio dozvoljen još od 1973, dok su to poslednji uradili Njujork, Virdžinija i Nju Meksiko u martu i aprilu ove godine. Sve savezne države SAD koje su legalizovale kanabis dozvoljavaju njegovu komercijalnu prodaju, ali ne i Distrikt Kolumbija u kome se nalazi Vašington, a sve dozvoljavaju i gajenje za ličnu upotrebu osim država Vašington i Nju Džerzi.
Kanabis u Nemačkoj po kanadskom modelu?
Među političkim partijama u Nemačkoj za legalizaciju marihuane najviše su se zalagali Zeleni. Oni su nekoliko puta i predlagali u saveznom parlamentu zakone po ovom pitanju, od čega je najviše pažne privukla njihiova studija iz 2015.
Ovom studijom procenjeni su benefiti od ovakve politike u iznosu od četiri milijarde evra godišnje: dve milijarde manje troškova države vezano za suzbijanje prodaje kanabisa, i nove poreske prihode od dve milijarde kroz akcize na prodaju ovakvih proizvoda. Iz pregovora nisu došli nikakvi detalji o tome kako će legalizacija izgledati, možda zato što oni nisu ni ugovarani već je dostignut samo načelni sporazum.
Ako su glavni argumenti za promenu zakona pored davanja veće slobode izbora i oni argumenti fiskalne prirode, vrlo je verovatno da će nemačko rešenje biti pisano po ugledu na kanadsko: prodaja marihuane biće legalna, ali u specijalizovanim prodavnicama i na ovakve proizvode će se naplaćivati akciza u skladu sa visinom sadržaja THC, dok će proizvodnja za lične potrebe ostati ograničena na manji broj biljaka ili i dalje zabranjena.
Za uglavnom konzervativno i oprezno nemačko društvo prednost ovakvog rešenja jeste pitanje sigurnosti i kontrole, pa će proizvodnja ostati ili u rukama države ili licenciranih i kontrolisanih privatnih proizvođača. Ovo bi svakako predstavljalo dobar korak, ali nije rešenje koje će rešiti sve probleme, što se vidi i u samoj Kanadi. Tamo je veliki deo tržišta kanabisa i dalje ostao van leganih tokova, kao posledica visokih cena i samog kvaliteta. Prvo, mali broj licenciranih proizvođača koji moraju da ispunjavaju dosta birokratskih uslova, kao i naplata akcize i poreza na promet, dovodi do visoke cene ovih proizvoda u samim prodavnicama. Drugo, tu je i pitanje i kvaliteta proizvoda: proizvodnju vrše nove kompanije koje u ovakvom poslu često nemaju dovoljno iskustva, za šta je potrebno vreme. Za sada su lokalni nelicencirani proizvođači i dileri još uvek u mogućnosti da se nose sa ovakvom konkurencijom.
Nemačka kao uzor za druge evropske zemlje
Legalizacija kanabisa u Nemačkoj biće prva velika legalizacija u Evropi. Jedina zemlja na kontinentu koja je to uradila za sada je mali Luksemburg, koji je nedavno dozvolio gajenje do četiri biljke za ličnu upotrebu i prodaju semenja kanabisa, dok su tek najavljeni planovi za usvajanje propisa kojima će se ustanoviti sistem legalne proizvodnje i prodaje kanabisa i proizvoda sa njime preko licenciranih prodavnica. Ostaje da se vidi da li će to značiti državni monopol, ili će u sistem biti uključeni i privatne kompanije. Interesantno je da Vladu Luksemburga koja je usvojila ovaj zakon čine isto liberali, zeleni i socijal-demokrate, kao i novu nemačku Vladu.
Ako se kanabis legalizuje u Nemačkoj, to ne može ostati neprimećeno u drugim zemljama, pošto je to ekonomski najvažnija ali i najmnogoljudnija zemlja u Evropskoj uniji. Ovo bi mogao da bude veoma važan podstrek za slične korake u drugim zemljama, naročito kada se nakon nekoliko godina budu videli rezultati ovakve politike ne samo po državne prihode od naplate specifičnih akciza i drugih poreza, nego i po rasterećenje državnog aparata, incidencu korišćenja kanabisa naročito među mladima, turizam i slično. Da li će to biti dovoljan podstrek i za Srbiju da legalizuje kanabis?