Foto: Canva
Vlada Srbije donela je u utorak 30. novembra odluku o ograničenju cene određenih prehrambenih namirnica, na takav način da ove cene ne mogu biti više od onih zabeleženih na dan 15. novembra. Ovo zamrzavanje cena treba da traje 60 dana, što znači da će praktično trajati do kraja januara naredne godine.
Takođe, proizvođači će tokom ovog perioda morati da isporučuju količine ovih roba koje nisu manje od prosečnih količina tokom prosečnih 12 meseci. U pitanju su šećer kristal, brašno tipa T-400, suncokretovo ulje, svinjsko meso, i mleko sa 2,8% mlečne masti. Praktično, ovo su najčešće korišćene namirnice u najvećem broju domaćinstva u zemlji.
Zašto je ovo urađeno?
Nemamo zvanično obrazloženje uz ovu meru, ali je jasno da je razlog za ovo rast cena hrane na domaćem tržištu. Prema podacima Narodne banke Srbije, međugodišnja inflacija u oktobru (rast cena u odnosu na pre 12 meseci) bila je 6,6% što je značajno više od ciljanih vrednosti od 3+/-1,5% na nivou cele godine. Na kratak rok su očekivanja takva da će inflacija nastaviti sa rastom još neko vreme, barem još nekoliko meseci. Naravno da prosta stopa inflacije nije nešto što nam puno govori o uticaju rasta cena na životni standard – jer imamo različite nivoe prihoda i shodno tome obrasce potrošnje.
Cene hrane su poskupele značajno više od stope inflacije, kao i gorivo, a mnogo manje su poskupeli neki drugi proizvodi kao odeća, lekovi ili usluge. Ako prosečna porodica u Srbiji (prema Anketi o potrošnji domaćinstva) gotovo tačno trećinu svojih prihoda (34,2%) troši na hranu i bezalkoholna pića, rast hrane će imati mnogo jači uticaj na naše novčanike nego rast drugih roba i usluga. Kod siromašnijih stanje je još gore – oni još veći udeo svojih prihoda troše na životne potrepštine, pa oni rast cena hrane osećaju mnogo više nego oni bogatiji. Prema tome, mogli bi da zaključimo da ovu meru Vlada donela sa ciljem da olakša život onim siromašnijima među nama, da bi oni mogli da priušte više barem ovih navedenih proizvoda nego što bi to bio slučaj kada bi se cene slobodno formirale (i rasle).
Zašto je ovo loša ideja?
Većina ekonomista će vam reći da kontrola cena nije najpametnija ideja. Pre svega zato što postoji velika razlika između namera i rezultata – kao što engleska izreka kaže da je ’’put prema paklu popločan dobrim namerama’’, dobre namere političara nisu ono po čemu treba meriti javne politike, već njeni rezultati. A rezultati će biti loši.
Ako proizvođači ne mogu da prodaju proizvode po novim višim cenama u trenutku kada rastu cene njihovih inputa u proizvodnji (na primer goriva, električne energije, plata zaposlenih, ali i brojnih drugih kao što su stočna hrana ili kukuruz) onda se ne može očekivati da će oni nesmetano nastaviti sa proizvodnjom kao i ranije. Njihove marže (od kojih finansiraju sve ove troškove, pa i generišu profit) počeće da se tope, a neki od njih će možda početi i da trpe gubitke. Ako na svakom litru prodatog mleka mlekara generiše gubitak, ona mleko neće ni prodavati. Smanjiće njegovu proizvodnju na novu manju količinu, počeće da proizvede druge proizvode (na primer, mleko sa drugačijom stopom mlečne masti, sireve ili puter). Mleka i drugih proizvoda čija cena je ograničena će sada biti manje, a ne više.
O ograničavanju cena kao lošoj politici su ekonomisti pisali još u periodu pre i nakon Drugog svetskog rata. Upravo je Ludvig fon Mizes u svojim delima davao primer sa mlekom, čije ograničenje cena neće značiti da će mleka biti više za sve, već upravo suprotno – biće ga manje. Rešenje ovog problema državne intervencije on je video samo u daljem širenju državne intervencije – postavljaju državnih direktora u privatna preduzeća da kontrolišu proizvodnju, ali onda mora da se izvrši kontrola cene inputa da bi proizvodnja mogla da se nastavi, a onda sledi još jedan krug pogubnog intervencionizma.
Ali ovo nije ostalo samo u domenu teorije kod nas, nego je bila i ekonomska zbilja ’’srećnih 1990-ih’’ kada su bile upravo iz istih razloga uvedene kontrole cena ulja, šećera, mleka i drugih proizvoda (njihova lista se ovde prilično dobro preklapa sa današnjom listom). Posledica nije bilo ekonomsko izobilje jer je hleb bio 3 dinara, nego prazni rafovi po radnjama. Ove robe nije bilo jer se nije svima više isplatilo da je proizvode po tim cenama – ovo jeste bilo u trenutku međunarodnih sankcija, ratova, bombardovanja i slično, ali to nije bio razlog za ove nestašice jer je u radnjama bilo druge robe čije cene nisu bile ograničene. Kada bi roba napokon i došla, onda je došlo do kontrole kupovine kao neke vrste racionisanja: mogli ste da kupite po litar ili dva mleka ili ulja odjednom, ne više, pa ste morali da se vraćate i ponovo čekate u dugačkom redu, ako biste uopšte dočekali da ih kupite. Kada je bila ukinuta kontrola cena, rafovi su odjednom ponovo bili puni.
Da li možemo da očekujemo nestašice?
Na kratak rok, najverovatnije ne. Ali to ne znači da će ova mera biti odlična po srpsku privredu. Prvi razlog zašto neće doći do velikih nestašica ove robe jeste taj što nisu ograničene cene svih proizvoda – na primer, svih vrsta mleka, već samo određenih vrsta proizvoda (mleka UHT sa 2,8% mlečne masti). Proizvođači će onda povećati cene drugih svojih proizvoda – umesto da usklade cene celog asortimana, oni će tu vrstu proizvoda ostaviti sa starom cenom, a nešto više će povećati cenu robe koja su supstituti (u slučaju mleka, ono sa manje ili više mlečne masti od propisanog nivoa, ili ono nekuvano).
Drugi korak može biti smanjenje otkupne cene direktno od proizvođača – a oni će isto da se suočavaju sa skupljom cenom inputa, sada još i sa zaleđenim ili čak smanjenim cenama, pa će logičan korak nekih od njih biti da prodaju prolongiraju nakon trajanja uredbe u februaru, ili da smanje proizvodnju ili je čak i prekinu. To neće biti ni prvi put da dođe do pokolja tovljenih svinja, a možda i muznih krava zbog neisplativosti proizvodnje.
Ovo može da znači manje domaćeg mleka i mesa naredne godine, jer je ciklus proizvodnje ovih proizvoda poduži: ako hoćete da prodajete svinjetinu danas, trebali ste da počnete sa tim poslom još prošle godine. Ova Uredba kaže da se mora nastaviti sa isporukom robe na nivou prosečnog tokom prethodnih 12 meseci, što bi trebalo da obezbedi da ne dođe do nestašica, ali je pitanje kako to zapravo sprovesti u praksi, imajući u vidu da će preduzeća imati smanjenu maržu, a možda čak i gubitak po svakoj prodatoj jedinici, pa imaju mnogo veći podsticaj da ovo na neki način izigraju nego da neki državni činovnik to kontroliše. Da rezimiramo, mleka će biti, ali ne nužno onog čija cena je zamrznuta, i te druge vrste mleka biće sada još skuplje.
Ali šta ćemo na duži rok? Za sada ne znamo da li je ova mera privremenog karaktera, tačnije da li trajati samo navedenih 60 dana, ili će se nakon tog roka produžiti? Preduzeća iz prehrambene industrije možda mogu da ovako stanje prespoje tokom ta dva meseca, rasprodajući zalihe, promenama u proizvodnji i preuzimanjem dela gubitaka na sebe, ali to ne mogu da rade doveka. Ovaj sektor već ima problema sa likvidnošću zbog politike odloženog plaćanja trgovinskih lanaca koji omogućavaju kupcima da plate svoje račune čak i par meseci docnije, pa tek onda plaćaju i svoja dugovanja proizvođačima hrane, a oni moraju da plate PDV odmah po fakturi, a ne u trenutku kada ta svoja potraživanja zaista i naplate. Ako se ova mera produži na još nekoliko meseci, problem će biti još veći i smanjenje proizvodnje i nestašice po radnjama će biti mnogo izglednije.
Šta sada?
Možda nema čarobnog štapića za rešavanje problema inflacije – ona je uvek i svuda monetarni fenomen, kao što je to rekao Milton Fridman. Dobar deo inflacije čak i nije pod kontrolom naših monetarnih vlasti jer kao mala i otvorena, i visoko evroizirana privreda, na ova kretanja kod nas više uticaja ima politika Evropske centralne banke iz Frankfurta nego same Narodne banke Srbije iz Beograda.
Ali naša država jeste ovom stanju doprinela ekspanzivnom monetarnom i fiskalnom politikom – i to u situaciji kada je Vlada predviđala visok ekonomski rast od 6% tokom ove godine (čak je ova prognoza kasnije i povećana), što je bila neka vrsta dolivanja ulja na vatru jer se u takvom slučaju vodi kontraciklična politika kroz manje državne potrošnje i manje jeftinog novca. Uvoz jeftinije hrane iz inostranstva neće nužno da bude rešenje jer su troškovi transporta značajno povećani, a Srbija i dalje drži visoke carine na uvoz hrane – na primer, carina na uvoz svinjetine (butova i polutki) iz EU je 9% iz ostalih zemalja čak 30%, 0% samo za zemlje CEFTA-e, EAEU i Velike Britanije. Osim toga, i ne međunarodnom tržištu cene hrane rastu, pa čak i da možemo nešto da uvezemo, ako je domaća cena po kojoj se ta roba može prodavati niža od one u okolnim državama, to se nikome neće isplatiti da radi.
Pitanje cena osnovnih životnih namirnica jeste važno, ali ovaj problem se ne može rešiti negiranjem osnovnih ekonomskih zakonitosti i tržišnog mehanizma. Ovakav potez može da ima snažne neželjene posledice po ceo lanac proizvodnje hrane u zemlji, od malih proizvođača mesa, mleka, pšenice i šećerne repe na porodičnim gazdinstvima do velikih mlinova, šećerana, klanica i mlekara. Možemo da negiramo realnost, ali ne možemo da negiramo posledice negiranja realnosti. Ili što bi rekao naš narod: ’’Sastao se ćar sa vajdom pa se rodila šteta.’’