Foto: Canva
Nedavni klimatski izveštaj Oksfama sa pravom je izazvao značajne debate i kontroverze, mada ne uvek iz ozbiljnih razloga. Oksfam je jedna od najstarijih i najcenjenijih humanitarnih organizacija na planeti. Osnovana je u Oksfordu u jeku Drugog svetskog rata, 1942. godine, od strane nekoliko pacifista, ponajviše Kvekera, zgroženih ratnim razaranjima, a još više onoga čega su kao umni ljudi bili svesni: indirektnom štetom, prevashodno kroz glad na raznim krajevima planete, prouzrokovanom ugrožavanjem lanaca snabdevanja. Originalno tako i nazvana: Oksfordska komisija za pomoć gladnima (engl. Oxford Famine Relief), od 1995 je poznata kao Oksfam International. Paralelno sa globalnim širenjem, odavno je proširila svoju delatnost na brojne druge humanitarne aktivnosti, borbu protiv ekstremnog siromaštva, borbu protiv bolesti, vakcinaciju i ekološki i klimatski aktivizam.
Kada se radi o novom klimatskom izveštaju, neophodno je razdvojiti ono što je zaista značajno od onog što je površna retorika. Zaboravite – bar na trenutak – svu demagogiju o „jednakosti ishoda“ (engl. equity): ona je ovde periferna i služi da se umiri savest donatora. U doba pomahnitalog postmodernističkog bunila, to predstavlja nezaobilazno opšte mesto; baš kao što su svojevremeno sovjetski udžbenici iz statističke mehanike ili kompleksne analize morali, obično u predgovoru, da sadrže zahvalnicu „genijalnom Staljinu“ i „nepobedivoj Partiji“ da bi im uopšte bilo omogućeno da zainteresovanog čitaoca poduče o, recimo, mikrokanonskom ansamblu ili Žordanovoj lemi. Kada se pregrmi politički korektna litanija lupetanja, dolazimo do zaista interesantnog i značajnog materijala.
Univerziteti i mutacije postmodernizma – prikaz knjige Cinične teorije
U najnovijem izveštaju, od ključnog značaja je deo koji se odnosi na pošumljavanje. Pošumljavanje u svim svojim pojavnim oblicima (obnavljanje starih šuma, stvaranje novih, agrošumarstvo, itd.) je mnogostruko vredna delatnost koja se često reklamira kao efikasan način borbe protiv klimatskih promena: obzirom da drveće vrši intenzivnu fotosintezu, ono uklanja ugljenik iz atmosfere i vezuje ga u biomasu. Kada šetamo kroz šumu skoro sve što vidimo oko nas je doslovce ugljenik koji potiče iz atmosferskog CO2. Za razliku od drugih fotosintetskih biljaka (alge, cveće, trava, itd.), drveće ima tu očiglednu prednost da predstavlja potencijalno veliki i relativno stabilan rezervoar ugljenika – ono je prirodna mašina za „hvatanje“ i smeštaj atmosferskog ugljenika. Otuda sve one parole o „milijardama stabala“ kao rešenju za antropogenu emisiju gasova staklene bašte.
Postmodernizam: teška klinička slika – prikaz knjige „Intelektualni šarlatani”
Nažalost, kao i sve druge preterano pojednostavljene stvari, i ova ima mnogo skrivenih problema. Najvažniji jeste da drveće nije baš sasvim stabilan rezervoar vezanog ugljenika – on se lako vraća nazad u atmosferu tokom šumskih požara. Veliki požar je u stanju da za nekoliko dana obezvredi sav rast drveća na određenoj lokaciji tokom više decenija. A šumski požari, po svim statistikama, postaju sve češći, jednim delom zbog rasta ljudske populacije (i u njoj porasta učestanosti zločinaca koji požare pokreću, svesno ili nepažnjom), ali dobrim delom i upravo zbog klimatskih promena. Klimatske promene su uzrokovale promenu vremenskih obrazaca širom planete, te se oluje sa munjama i gromovima, koje su čest prirodni uzročnik šumskih požara dešavaju i tamo gde to ranije nije bio slučaj. Dakle, pošumljavanje je rešenje za smanjenje atmosferskog ugljenika samo u slučaju da postoji vrlo agilna i efikasna služba detekcije i gašenja šumskih požara – skorašnja iskustva sa požarima širom sveta, od Sibira do Grčke, od Kalifornije do centralne Kine, nisu u tom pogledu nimalo ohrabrujuća, nažalost. Efikasan sistem nadzora i intervencije je, naravno, skup. Kad čujete da van neko kaže kako je pošumljavanje „najjeftiniji“ put za uklanjanje CO2, možete biti skoro sigurni da ova skrivena cena nije uračunata; ovde valja ponovo podsetiti na velikog Frederika Bastiju i na njegovu teoremu o skrivenoj ceni.
Nevidljiva cena zagađenja Srbije – kada bi Frederik Bastija posetio EPS
Međutim, Oksfamov izveštaj sada pokazuje još jedan značajan faktor koji ograničava efikasnost masovnog pošumljavanja: uticaj na cenu hrane. Intuitivno, ovo je veoma prirodna i očekivana stvar. Teritorija koju bi trebalo pošumiti je ogromna – ona prirodno ograničava količinu obradivog zemljišta, što neminovno dovodi do porasta cene hrane, naročito u tzv. zemljama u razvoju. Obratno takođe važi: ukoliko želimo da izbegnemo dramatični porast cene hrane, to automatski ograničava površinu koja se može posvetiti pošumljavanju. Sada imamo i preciznu kvantitativnu potvrdu i modeliranje ovog efekta u formi Oksfamovog izveštaja. Ukoliko ne želimo da pošumljavanje dovede do poremećaja poljoprivrede i ugrozi cenu hrane, ta površina je globalno ograničena na oko 350 miliona hektara, što je nešto manje od površine Evropske unije i nešto veće od površine Indije. To je ogromna površina, na kojoj se mogu posaditi desetine milijardi stabala, ali je nedovoljna za potiskivanje značajnog dela antropogene emisije ugljenika (< 10%). Ako bismo krenuli preko toga, rizikujemo povećanje cena hrane od preko 80%, što bi, skupa sa poremećajima u lancu snabdevanja, kojima prisustvujemo ovih dana zbog pandemije Covid-a (ali koji isto tako mogu nastati i iz raznih drugih regionalnih ili globalnih razloga), dovelo da povratka gladi u značajan deo siromašnijih zemalja planete.
Ovo bi samo po sebi bilo potpuno apstraktan problem, da ljudska populacija nije toliko velika. Istorijski, krčenje šuma zarad stvaranja poljoprivrede i stanovanja bio je glavni razlog nestanka, recimo, nekadašnjih ogromnih šuma koje su, nakon kraja poslednjeg ledenog doba, pokrivale najveći deo centralne i istočne Evrope. Od pojave poljoprivrede do danas ukupni šumski pokrivač na Zemlji smanjio se za više od 50%. Povećanje efikasnosti poljoprivrede u moderno doba, kao i sve veća urbanizacija stanovništva, smanjile su pritisak na „divlje“ ekosisteme kakve su šume ili močvare, ali taj pritisak nikada nije u potpunosti nestao, niti se to može desiti, sve dok je ljudska populacija redovima veličine veća od bilo kog organizma slične veličine koji zahteva sličnu količinu hrane. I danas, uprkos brojnim akcijama nevladinih organizacija i aktivista, globalni gubitak drveća se meri u milijardama stabala godišnje. Najveći optimisti u pogledu pošumljavanja, kao što je Tom Krauter sa ETH-a u Cirihu, prihvataju da bi u maksimalističkom scenariju da preokrenemo ovaj trend i pošumimo sve raspoložive površine na planeti (pojednostavljeno: sve one gde drveće raste minus površina korišćena za poljoprivredu i urbane regije) mogli da na ovaj način uklonimo (kompenzujemo, potisnemo; engl. carbon offsetting) svega oko trećine ukupne antropogene emisije. Dakle, pošumljavanje može biti deo rešenja, ali ne preveliki, pre svega na regionalnom nivou i tamo gde to pruža i druge koristi, poput onih iz domena sprečavanja erozije, pejzažne arhitekture i sl.
Drugim rečima, planeta Zemlja je već isuviše mala za povratak u ekološku ravnotežu konzervativnim metodama kao što je pošumljavanje. Radikalnije metode kao što su industrijsko vezivanje i skladištenje ugljenika, te promena Zemljinog albeda i ostali oblici geoinženjeringa treba da budu što ozbiljnije razmotreni (sjajan članak fizičara i pisca Gregorija Benforda na ovu temu, originalno napisan 1997. godine, ali vrlo svež i aktuelan i danas, nedavno je ponovo reprintovan u Reason-u .
Treba biti potpuno, kristalno jasan: niko duševno zdrav nije apriorno protiv pošumljavanja. Autoru ovog teksta, koji je učestvovao u više akcija pošumljavanja i smatra se ljubiteljem drveća i šumskih područja, takva budalasta misao nije ni na kraj pameti. Takođe nije ni autorima Oxfamovog izveštaja, kao ni drugim razumnim ekološkim naučnicima i nehisteričnim aktivistima. Međutim, bez obzira koliko drag bio Platon, istina mora biti draža: pošumljavanje nije, niti može biti, „zlatni ključ“ za rešenje klimatskih problema. Naravno da je dobro pošumiti prostor za koji nema bolje svrhe – međutim, „bolja svrha“ u vidu prostora neophodnog za proizvodnju hrane, ozbiljno ograničava obim aktivnosti na pošumljavanju koje imaju smisla na planeti. (Izveštaj takođe ukazuje na druga značajna ograničenja uobičajenih – i najavljenih – programa pošumljavanja, te savetuje korišćenje naprednih oblika agrošumarstva i menadžmenta šuma isprepletanih sa poljoprivrednim resursima, radi optimizacije proizvodnje hrane.)
Naravno, još dublja poenta jeste da su planeta Zemlja i svi njeni kompleksni sistemi, takoreći po definiciji globalizovani. Jedan mali segment zemaljskog sistema – naime, ljudsko društvo i politika – se i dalje opiru globalizaciji i traže rešenja u obliku parohijalnih, plemenskih i kratkovidih zajednica i načina organizovanja. Ova vrsta otpora je u najvećem delu posledica neznanja i moralne disorijentacije. I protiv jednog i protiv drugog se valja boriti.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu