Mladen Mrdalj

Politikolog, Predavač na Webster Univerzitetu

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Canva

Pobuna vijetnamskih radnika koji su skočili u zaštitu svog kolege je podstakla poređenje sa radnicima „Krušika“ i „Namenske“ koji su na cedilu ostavili uzbunjivača Obradovića i porodice stradalih kolega, te građanima koji trpe kabadahiluk i na lokalu i sa vrha Srbije. Nedostatak hrabrosti u borbi protiv lokalnog i državnog kabadahiluka polako postaje opšte mesto u javnim raspravama. Nije tačno da hrabrih pobunjenika nema, ali očigledno nema „kritične mase“. 

Godinama zagovaram referendumsku kampanju za promenu izbornog sistema u pravcu neposrednog izbora poslanika kao ključ „kritične mase“ i neke ankete ide u prilog tome. Možda bi referendum mogao ciljati i ekologiju. Ali, to je racionalan pristup koji građanima nudi neku vrstu hladnokrvne računice: opipljivu promenu kroz prilično jasne korake plaćenu relativno nedefinisanim rizicima. Dodatni podsticaj rasta „kritične mase“ hrabrosti je i organizacioni. Naprosto, niko ne pokreće referendumsku kampanju za promenu izbornog sistema (iako su Slovenci 1997. i Bugari 2016. za dlaku uspeli da baš referendumom uvedu većinski sistem). O tome drugi put. Ovaj članak se bavi emotivnim podsticajima koji su ostali u zapećku, a mogu biti bitan izvor hrabrosti.

Jedan ugledni politikolog je ukazao na pravilo pet posto: retko koji režim može preživeti aktivni otpor 5% stanovništva. Otpor nije nužno oružani, ali je aktivan u smislu demonstracija, blokada, raznih neposlušnosti, i sl. To ohrabri ostale da malo doprinesu i režim pada. Začkoljica je kako aktivirati tih pet posto u određenom političkom kontekstu. 

Pored organizacionih i materijalnih podsticaja, bitan element mobilizacije je upotreba simbola i diskursa – kulturoloških „okidača“ koji igraju na vrednosti i emocije. Srpska opozicija uglavnom pokušava rasplamsati emocije protiv vlasti „negativnom kampanjom“, jer ima toliko povoda, ali – izgleda da ne deluje. Zašto? Možda nije ciljana prava emocija. 

Problem je u kulturnoj matrici (spletu simbola, značenja, shvatanja, vrednosti…) u okviru koje kritična masa građana sagledava političku borbu u Srbiji, a koja se prepoznaje sloganom „svi su isti“. On simboliše političku kulturu u kojoj se spas očekuje od „pravog“ političara ili „prave“ partije, pa se tako politička moć nesvesno i dobrovoljno predaje partijskim elitama u ruke, a politička aktivnost svodi na čekanje srećnog momenta kada će se pojaviti „drugačiji“ političari, „dobri, pošteni i pametni“, za čiju vlast se vredi boriti da bi oni od Srbije napravili srećnu državu. Sveže sećanje na proćerdani Peti oktobar je ubojit argument u korist „svi su isti“ emocije. 

U političkoj kulturi „čekanja spasioca“ vlastima je dovoljno da održavaju istovremeno blaćenje opozicionih prvaka i pritiskanje opozicione aktivnosti, pa da „kritična masa“ građana „logično izračuna“ da je preskupo boriti se za kozmetičku promenu. U tim okolnostima najveći udarac za režim je pojava „novih lica“. To je teško ostvarivo, jer materijalna sredstva za organizovanje velike kampanje imaju samo vlast i donekle “stara lica“ opozicije. 

Iz ovoga se nameće zaključak: nema spasilaca. U svakom čuči kabadahija, pa je večna borba protiv kabadahiluka uslov slobode. Ova naizgled prosta, ali emotivno teško prihvatljiva ideja je toliko bitna da su je u Vašingtonu uklesali na zgradu Nacionalnog arhiva u kojoj su izloženi temeljni dokumenti Amerike (Deklaracija o nezavisnosti, ustav i Povelja osnovnih prava). 

Odnos prema tim dokumentima je takav da u zgradi vlada skoro religiozno osećanje, što svedoči o neophodnosti ukorenjivanja ustavnih načela u srž nacionalne kulture. Takvim ukorenjivanjem se gradi politička kultura sukobljavanja sa kabadahijskom praksom kao način i uslov slobodnog života, a ne kao izuzetni revolucionarni akt kojim se vlast osvaja da bi se predala nekom idealnom lideru-spasiocu iza koga bismo onda mogli nastaviti skrivanje od kabadahiluka. 

Ne samo da takva kultura podstiče pojedince, već njena simbolika služi i kao koordinacioni mehanizam međusobnog prepoznavanja i podrške u kolektivnom otporu kabadahiluku. Kakvi simboli su upotrebljivi zavisi od tekućih političkih okolnosti koje su u Srbiji izrazito nacionalističke. Zato opozicija i pokušava da na kosovskom pitanju okrnji popularnost SNS, ali to slabo ide. Tekuća okolnost je i izraziti kabadahiluk vlasti, ali opozicija pokušava da ga okrnji pozivanjem na evropske standarde koje sama EU ne želi da podrži u Srbiji. 

 

 

Tu je ključan raskorak: SNS-ov i svaki drugi kabadahiluk se moraju staviti u nacionalistički kontekst da bi se identifikovali sa arhineprijateljem iz srpske nacionalne epike – otomanskim okupatorom. Ako nismo izložili stare dokumente da bi njihovim obožavanjem gradili demokratsku kulturu pobune protiv kabadahiluka vlasti, to ne znači da ih nemamo, niti da oni moraju biti jedini izvor takvih ideja. 

Kao što se najstariji prepis Dušanovog zakonika i original Sretenjskog ustava moraju izvući iz memljivih laguma Narodne biblioteke i Arhiva Srbije da bi bili javno izloženi i obožavani, tako se i epski stihovi ustavnog karaktera moraju prebacivati iz narodne epike u svakodnevni govor političara i tematiku TV emisija, serija i filmova, jer nadahnjuju na lični otpor kabadahiluku, bez obzira na veru ili nacionalnost kabadahije. 

Osnovno slobodarsko, liberalno načelo evropskih mislilaca poput Džona Loka o apsolutnom, prirodnom pravu ljudi na „život, slobodu i imanje“ je preko Atlantika stiglo u američku Deklaraciju o nezavisnosti 1776. kao „život, sloboda i potraga za srećom“, a preko Grujovićevog „Slova“ u ustaničku Srbiju 1805. kao „život, imanje i čast“. Međutim, to načelo se lako pronalazi u našoj narodnoj epici. 

Nepravedan porez kao uzrok Prvog srpskog ustanka je odavno prepoznat u pesmi „Početak bune protiv dahija“ u stihu o „sirotinji raji… koja globa davati ne može, ni trpiti turskoga zuluma“. Međutim, u nastavku guslar praktično deklamuje Lokovo liberalno načelo kroz umirućeg sultana Murata:

„Ne iznos’te globa ni poreza,

Ne iznos’te na raju bijeda;

Ne dirajte u njihove crkve,

Ni u zakon, niti u poštenje;

Ne ćerajte osvete na raji.“

 

Grujović je 1805. izrazio Lokovu tvrdnju o pravu na pobunu protiv kabadahiluka vlasti (iz „Dve rasprave o vladi“, 1689) rečima: „ako poglavar svima njima život, imanje i čest sačuvati neće, ili ne može, nije dostojan poglavar biti“. Istu misao je izrazio slepi guslar kroz sultanova usta:

 

„Ako l’ mene to ne poslušate,

Već počnete zulum činit’ raji,

Vi ćet’ onda izgubiti carstvo.“

 

Pravo na život, imanje, čast i slobodu je izraženo odgovorom vojvode Prijezde na sultanov kabadahiluk:

„Ja ti dobra ne dam ni jednoga;

Ja sam sablju za sebe kovao,

A ždrala sam za sebe ranio,

A ljubu sam za sebe doveo;

Pa ti ne dam dobra ni jednoga.”

 

Marko Kraljević beži „uz primorje ravno“ jer je Ljutici Bogdanu pogazio vinograd, a u „Ženidbi Dušanovoj“ Miloš Vojinović nasiljem brani svoju imovinu od trojicu srpskih svatova koji prete:

 

„Ako ne daš konja na razmjenu,

Mi ćemo ga na silu oteti.”

 

Vojinović brani i pravo na slobodu načina života, jer odbija reči cara Dušana da ne nosi koplje naopako i da skine glomaznu bugarsku kabanicu, a suzbija i diskriminaciju u ugostiteljstvu:

 

„Id’ odatle, crni Bugarine!

Za te nisu čaše pozlaćene.“

Pogleda ga Miloš poprijeko,

Udari ga rukom uz obraze“

 

Marko Kraljević ubistvom kabadahije „ukida svadbarinu“ i pravo prve bračne noći na Kosovu („Bolani Dojčin“ u Solunu), dok pravo na slobodu vere, sopstveni stil oblačenja i posedovanje oružja brani kršeći carski zakon:

 

„Da s’ ne pije uz ramazan vino,

Da s’ ne nose zelene dolame,

Da s’ ne pašu sablje okovane“

 

Rade Neimar je opevan kao građevinac, ali je izgleda bio i prvi srpski „uzbunjivač“ (poput Aleksandra Obradovića iz „Krušika“), jer je knezu Lazaru prijavio proneveru budžeta i mobing radnika u „Opet zidanje Ravanice“ (zato i Starina Novak napušta „prokletu Jerinu“):

 

„Kurve jedne devet Jugovića

Sve carevo prodadoše pivo,

I carevu haznu zatomiše,

I nadnicu laku ostaviše…

Ne svetkuju petku ni neđelju“

 

Umesto Janka Hunjadija koji nameće katoličanstvo, u pesmi „Sekula se u zmiju pretvorio“ Srbi podržavaju otomanskog sultana koji nudi versku slobodu:

 

“Načiniću crkvu i džamiju,

“Obadvije jednu pored druge

“Ko će klanjat’, nek id’ u džamiju,

“Ko će s’ krstit’, nek ide u crkvu.”

 

Slični primeri klasičnog liberalnog uzdizanja prirodnih prava na život, slobodu, čast i imanje preplavljuju narodnu epiku i nema potrebe da se ovde dalje nabrajaju. Do sada se narodna epika uglavnom posmatrala kao izraz borbe za nacionalno oslobođenje – odbrana kolektivnih prava nacije od stranog okupatora. Sada je bitno u narodnoj epici prepoznati i veličati motiv odbrane privatnih prava od svakog kabadahiluka: stranog ili domaćeg, državnog ili privatnog. Jer, sada su kabadahije „naši“, a okupaciju sprovodi „naša“ vladajuća partija. 

Novi pogled zahteva i novu simboliku u stvaranju novog kulturnog konteksta i, posledično, menjanju normi i preraspodeli uloga u društvu i njegovoj politici. Jednom rečju, to je borba za politički legitimitet. Otimanje oko raznih simbola i njihovog smisla se vidi na primeru američke Gadsden zastave, koja je počela kao simbol kolektivne borbe za američku nezavisnost, da bi je posle svojatali libertarijanci i LGBT aktivisti, dok se sada vezuje za ekstremne desničare, a i u Srbiji je pobudila emocije (i ovde). Novo vreme možda traži nove zastave, ali je kabadahiluk večni fenomen kome se večno i svakodnevno mora davati isti odgovor: „ni trpiti zuluma“.

 

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *