Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Canva

Od opštih izbora 3. aprila deli nas tek nešto više od četiri meseca. Većina ozbiljnih političkih aktera već je otpočela pripreme. U ta četiri meseca, smestiće se sezona slava i praznika, po čijem završetku ćemo već biti u kampanji: 15. februara će, prema dogovoru, biti raspisani parlamentarni i beogradski izbori, a 3. marta predsednički. Do tada će već svi akteri uveliko promovisati svoje politike i kandidate. 

Ovo će biti i prva “prava” kampanja od predsedničkih izbora 2017. godine (doduše uz kovid restrikcije): uprkos dinamičnoj političkoj situaciji poslednjih godina, zbog bojkota opozicije, izbori 2020. bili su prilično nekompetitivni, a sama kampanja dosadna.

Bojkot na kraju nije doneo mnogo, najviše zahvaljujući stavu samih aktera, koji nisu uspeli da kapitalizuju relativne uspehe bojkota, koji su se desili i pored vrlo mlake kampanje. Uspesi su izlaznost ispod 50% po prvi put u istoriji i nečuveno monolitan parlament, u kojem 243 od 250 poslanika podržava vladu.

Glasači su tako mirno napustili ideju bojkota. Čini se da je to donekle i bio cilj opozicionih stranaka, ali su to postigli pre svojom inertnošću, umesto da se predstave kao moralni pobednici izbora 2020. i u novu trku uđu sa većim entuzijazmom među glasačima.

 

Šta su doneli dijalozi?

Opozicija se u prethodnih gotovo godinu dana uplela u međustranački dijalog o izbornim i medijskim uslovima. Dok je Vučić promovisao svoje uspehe, i uglavnom se klonio priče o dijalogu (na njega slao funkcionere srednjeg ranga) ili ga snishodljivo komentarisao, glasače ta tema uglavnom nije previše zanimala. Sa druge strane, stvorio se utisak da su opozicioni lideri uglavnom zainteresovani da stvore bolje uslove za sebe i svoje stranke. Učešće u dijalogu tako nije stvorilo sliku borbe za interes Srbije, već za politikantski interes. Naravno, veliki deo odgovornosti za takvu sliku pripisuje se i negativnom medijskom okviru, ali to je nešto na šta su opozicione stranke morale da računaju pre stupanja u proces.

I pored toga, čini se da je većina glasača opozicije prihvatila odluku da se ide na izbore i da nije bilo potrebno posebno ih ubeđivati. Tek neki manji politički akteri, poput pokreta Oslobođenje, zadržali su čvrsto bojkotaški stav.

Dijalog se vodio na dva koloseka: stranke liberalnije orijentacije učestvovale su u onom pod okriljem izaslanika Evropskog parlamenta, koji je spektakularno propao. Nacionalno orijentisane stranke su učestvovale u dijalogu bez učešća stranaca, koji je završen sporazumom potpisanim u Narodnoj skupštini u oktobru između SNS, SPS, DSS, Dveri, POKS, DJB, SRS i Zdrave Srbije.

Neki aspekti sporazuma zaista omogućavaju kompetitivniji teren, pre svega više finansiranja i ukidanje obaveznih finansijskih garancija za učešće na izborima, pravo na korišćenje javnih prostora, pa čak i skromno povećanje dnevnica za članove biračkih odbora u situaciji kada je teško mobilisati aktiviste.

Zabrana otvaranja infrastrukturnih projekata 10 dana pred izbore je takođe novina, za koju nismo sigurni kako će se sprovoditi, ali je jasno da će predsednik Vučić pokušati to da predstavi kao udar na njegove uspehe. Dogovorene su i promene u RIK, REM i formiranje tela za monitoring, ali one verovatno neće odmaći dalje od kozmetičkih. 

 

Ko su ključni akteri?

Imaćemo dakle i vanredne parlamentarne izbore, uz obavezne predsedničke i beogradske. SNS ih raspisuje iz nekoliko razloga. Pre svega, oni stvaraju dodatnu konfuziju i rastezanje ionako tankih kapaciteta opozicije, u situaciji kada je postojala  šansa da se zapreti SNS u Beogradu. Drugi razlog je što SNS, zbog sopstvenog imidža, mora da se reši praktično jednopartijskog parlamenta. Vučiću treba opozicija u parlamentu, doduše slaba i ograničena, ali mu treba da bi demonstrirao pluralizam.

Opoziciju takođe najviše zanimaju parlamentarni izbori, jer učešće u radu skupštine, osim limitiranog uticaja na politike, donosi dugoročnu medijsku vidljivost i kontinuirano finansiranje. 

 

 

Vučić će bez ikakve sumnje biti zajednički predsednički kandidat vladajućih stranaka i kampanja će se organizovati oko njegove popularnosti. Jedina dilema je da li će SNS i SPS ići na parlamentarne izbore na istoj listi. Čini se da SNS-u obe opcije odgovaraju. Ako idu zajedno, može da nastavi da ih utapa, preuzimajući i dalje glasače socijalista; dok ako idu posebno, može da se pokaže da je SPS slabiji nego što se pretpostavlja. Nakon prošlih izbora, iako je SPS ostvario sličan rezultat kao 2016. godine, SNS ih je u koaliciji drastično smanjio, dodelivši im tek dva ministarska mesta (jedno bez portfelja), u poređenju sa pet u prethodnoj vladi. SPS na parlamentarnim izborima neće moći da igra na najjaču kartu, ličnost svog lidera Dačića, budući da su na predsedničkim izborima stali iza Vučića.

Opoziciji su sa druge strane u fokusu parlamentarni i donekle beogradski izbori. Uz  Vučićevu ogromnu popularnost i aktuelni medijski okvir, kao i stanje u opoziciji, predsednički izbori služe jednostavno da pojačaju vidljivost parlamentarnih lista i poguraju ih ka cenzusu ili kojem mandatu više, a to znači bolji pristup finansijama i medijima.

Od stranaka koje imaju realnu šansu za ulazak u skupštinu, možemo očekivati zajedničku listu DSS i POKS. Dveri su prve iz opozicionih redova najavile izlazak na izbore, a videćemo da li će se raditi o samostalnom izlasku ili o nekom savezu na desnici. U oba slučaja može se raditi o prelasku cenzusa. U blizini pledira i Dosta je bilo, ali čini se da se njihov momentum opao u poslednje vreme. Srpska radikalna stranka je takođe danas uveliko irelevantna.

Većina nekadašnjeg Saveza za Srbiju i sada se našla u jednoj koloni, koja još uvek nije istakla ime i kandidate. SSP, DS i Narodna stranka, verovatno sa njima i PSG, izvesno prednjače u šansama za najbolji rezultat u opozicionim redovima. Šteti im odugovlačenje: licitiranje o imenu predsedničkog kandidata (pominju se Marinika Tepić, Zdravko Ponoš ili neka poznata nestranačka ličnost), a negativan utisak pojava i činjenica da se ove stranke već nedeljama dogovaraju o raspodeli mandata, što stvara percepciju kalkulanstva i neodlučnosti, koja je itekako podgrevana od strane provladinih medija. 

Takođe, povremeno se javlja mišljenje da ova lista ima šanse za pobedu na beogradskim izborima. Iako je izvesno da ove strane u Beogradu imaju podršku veću od proseka u ostatku zemlje (kao i da su stege oko političkog aktivizma dosta labavije u prestonici), odugovlačenje i činjenica da će beogradski izbori ostati u zapećku drugih nivoa, ne idu im u prilog. Na beogradske izbore je najviše fokusirana „zelena“ lista okupljena oko pokreta Ne davimo Beograd, koja van prestonice ima vrlo ograničen domet i teško da može da računa čak i na parlamentarni cenzus od 3%.

Situacija u opoziciji donekle je iskomplikovana ambicijama Borisa Tadića, koji figurira kao potencijalni predsednički kandidat, ali njegova stranka nema gotovo nikakvu političku težinu. Njegova kandidatura bi stoga mogla da bude remetilački faktor koji verovatno ne bi odgovarao ostalim akterima u opoziciji.

Stranke manjina sigurno izlaze na izbore, posebno jer su nakon dodatnih podsticaja izmenama zakona pred izbore 2020, kojima je uvedeno veštačko množenje njihovih rezultata koeficijentom 1.35, ostvarile rekordan broj manjinskih poslanika – ukupno 19. Razni entuzijasti će verovatno biti motivisani i da lažno predstave svoje liste kao manjinske, posebno jer je broj potpisa potreban za manjinsku kandidaturu smanjen na pet  hiljada.

 

Kakva kampanja nas očekuje?

Aktuelna situacija bi bila poklon za opoziciju u nekom drugom političkom i medijskom kontekstu: brojne afere SNS, protivljenje rudniku Rio Tinto, ekstremno zagađenje i ugrožavanje životne sredine, nestabilna situacija na Kosovu i Metohiji, pa čak i naznake ekonomske krize i inflacije, u kombinaciji sa krizom izazvanom pandemijom.

U našoj situaciji kontrolisanog medijskog prostora, uz dominantan SNS; i sa druge strane opoziciju skromnih kapaciteta, a pritom rascepkanu i posvađanu, pitanje je da li i koliko nezadovoljstva može biti mobilisano u korist opozicije.

SNS će gurati teme ekonomije i infrastrukture sa kojima inače ostvaruje odličan rezultat: na proleće verovatno dolaze brze pruge, autoputevi, obilaznice, Beograd na vodi, gradnja metroa, poneka fabrika i budžet za kapitalna ulaganja od skoro 3 milijarde evra. Iako je dogovoreno (veliko pitanje je da li će se poštovati) da deset dana pred izbora nema otvaranja infrastrukture, 11 dana ranije će ih biti. Slogan „Srbija trči napred“ je već isprobavan u Vučićevim nastupima i verovatno će razvojna priča biti okosnica kampanje. Uz to, predsednički izbori pružiće ponovo okvir referendumskog izjašnjavanja o Vučiću, a on je i dalje daleko najpopularniji političar. 

U krajnjoj liniji, značajna većina građana Srbije u istraživanjima javnog mnjenja i dalje odgovara da zemlja ide u dobrom pravcu, što znači da nema odlučne snage za promene i da alternativa i dalje nije pridobila glasače.

Za opoziciju će dakle ovi izbori biti prilika da se iskristališe i eventualno napravi uporište za narednu borbu, tj. da iskoristi prisustvo u parlamentu za podizanje sopstvenih kapaciteta i vidljivosti. Pumpanje glasača neutemeljenim entuzijazmom o prilici da se sruši vlast, iako kratkoročno može doneti mobilizacioni efekat, dugoročno (kada postane jasno da su očekivanja izneverena) može proizvesti apatiju.

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *