Aleksandra Popović

Novinarka dnevnog lista "Danas"

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Canva Stock

Naša zemlja se ovaj put provukla za jedan poen da ne upadne u grupu delimično slobodnih zemalja na internetu, a pojava botova, hapšenje kritički nastrojenih influensera, kao i hakovanje kritičara vlasti, neke su od tendencija koje u narednim godinama mogu ugroziti onlajn slobode u Srbiji.

 

Možete li se zaista osećati slobodno, bezbedno i daleko od virtualne kontrole ako svaki vaš korak na ulici bude posmatralo hiljade kamera, a iza svakog ćoška internet prostranstva vreba opasnost da budete osuđeni za javno izražen stav koji nije u skladu sa dominantim mišljenjem?

Dokle god se povećava broj onih koji su krivično procesuirani za „zločine“ kao što su pretnje vrhu države ili uvrede na račun vladajuće strukture, iznete u jednoj fejsbuk objavi ili nekoliko redova na tviteru, postojeće slobode na internetu mogu biti lako narušene.

Uprkos tome što su globalno slobode na internetu u padu već petu godinu za redom, Srbija je uspela da zadrži status zemlje u kojoj je internet slobodna zona, kako pokazuje novi izveštaj Fridom hausa o slobodi na internetu za period jun 2020. godine – maj 2021. godine.

Ipak, iako su građani Srbije relativno slobodni u onlajn sferi, ovaj izveštaj pokazuje da je u porastu broj slučajeva hapšenja zbog misli i reči objavljenih na Fejsbuku, a globalni trend stvaranja države virtualnog nadzora mogao bi da se prelije i na našu zemlju u narednim godinama, kao što je slučaj sa mnogim drugim digitalnim tendecijama koje u Srbiju dolaze sa zakašnjenjem.

 

Srbija: Poen iznad površine slobodne zone

Srbija se nalazi među 55 zemalja u kojima su tokom prethodne godine registrovani slučajevi hašenja i zatvaranja pojedinaca zbog njihovih objava na društvenim mrežama. U našoj zemlji, najveći broj optužbi državnih organa građanima stiže zbog objava na fejsbuku, koji i jeste dominatna društvenima mreža u upotrebi.

Od negativnih tendencija, u Srbiji je zabeležena pojava „provladinih komentatora koji pokušavaju da utiču na diskusije na društvenim mrežama“ – kako su oni nazvani u ovom izveštaju, a nama su poznatiji kao „botovi“. Registrovani su i slučajevi hapšenja nekoga ko je uticajan na mrežama a zbog iznetih političkih stavova. Na kraju, Fredom haus je detektovao i primere tehničkih napada na kritičare vlade i organizacije koje se bave ljudskim pravima.

 

 

Zbog navedenih „minusa“, Srbija je dobila u ukupnoj oceni sloboda na internetu – skor 71 od ukupnih 100 poena, pri čemu kategorija „slobodnih zemalja“ obuhvata sve koje imaju više od 70 poena.

Dakle, naša zemlja se ovaj put provukla za jedan poen da ne upadne u grupu delimično slobodnih zemalja na internetu, a pojava botova, hapšenje kritički nastrojenih influensera, kao i hakovanje kritičara vlasti, neke su od pojava koje u narednim godinama mogu ugroziti onlajn slobode u Srbiji.

Sa druge strane, tehnološki nadzor, ali u oflajn sferi, na ulicama, razvija se brže nego što mi primećujemo.

Od početka 2019. godine, kada je nevladin sketor prvi put otkrio javnosti projekat koji država Srbija sprovodi pod velom tajnosti u saradnji sa kineskim tehnološkim gigantom „Huaveji“, do danas je postavljeno hiljade kamera sa pametnim softverom za prepoznavanje lica na ulicama Beograda.

„Siguran grad“ naziv je projekta, ali sigurnost građana, i njihov osećaj slobode, značajno su dovedeni u pitanje ovom tehnologijom.

 

Kamere za prepoznavanje lica na ulicama Beograda – zaštita od kriminala ili ugrožavanje slobode?

 

Daleko od centra zbivanja, daleko od prelivanja štete

Globalno je uočeno da su slobode pojedinca na internetu „kolateralna šteta“ rata država protiv velikih tehnoloških kompanija. U tom ratu prednjače Sjedinjene Američke Države u kojima su smeštene centrale nekih od tehnoloških giganata, ali poseban vid regulacije pokušava da nametne i Evropska unija.

Na najvećem udaru digitalne cenzure i gušenja slobode su građani u nedemokratskim režimima kao što su Kina, Rusija, Belorusija, Mjanmar…

Izveštaj Fridom hausa pokazuje da je najveći deo globalne populacije koja koristi internet još uvek nije slobodan na mreži – 39 odsto građana spada u kvalifikaciju onih koji su „neslobodni“ na internetu.

Imajući u vidu da je Srbija daleko od centra ovih zbivanja, nije ni bilo za očekivati da se najveći udari na internet slobode dešavaju u našoj zemlji. Svakako to ne znači da treba „odahnuti“ i uzimati slobodan internet kao nešto dato i nepromenljivo, već naprotiv, ovo je pravi trenutak da se sagledaju moguće tendecije koje bi mogle da naruše postojeće dobre rezultate.

Zabeleženi negativni primeri sužavanja digitalnih sloboda – kao što su hapšenja kritičara, botovanje i hakerski napadi, mogli bi postati učestaliji i, što je još problematičnije, legalizovani, sprovođeni od strane države, ako se usvoje neke od incijativa za regulaciju u tehnološki nedovoljno pismenoj sredini kakva je Srbija.

 

Ko uređuje društvene mreže – zakonodavstvo SAD, EU i Srbije

 

Kako protiv regulacije i nadzora? 

Neke od incijativa za regulaciju društvenih mreža stizale su od najviših zvaničnika Srbije.

Početkom ove godine, ministarka za telekomunikacije Tatjana Matić rekla je da Srbija podržava napore Evropske unije koja traži oštrije regulasanje sadržaja na društvenim mrežama i veću odgovornost kompanija za uklanjanje neprikladnih i opasnih sadržaja.

Kako bi se u Srbiji sprovodila ova kontrola ostaje otvoreno pitanje koje ostavlja bojazan da bi zloupotreba regulacije mogla da dođe u obliku okršaja sa neistomišljenicima, posebno imajući u vidu da je takvih slučajeva već bilo.

Ministar policije Aleksandar Vulin prednjačio je u pozivima da se strožije sankcionišu objave na društvenim mrežama, posebno one u kojima se na bilo koji način targetira predsednik države.

Iako su ovakvi pozivi uglavnom populističkog tipa, prolaznog karaktera i služe slanju političkih poruka, bilo kakvi koraci ka ostvarivanju namera zakonodavca da reguliše onlajn sferu morali bi biti mnogo pažljivije promišljeni.

Zaštita privatnosti korisnika društvenih mreža, uz bezbednost svih koji su onlajn, mora ostati imperativ pri donošenju bilo kakve regulacije. Ovo stoji i među preporukama za održanje slobodne zone na internetu koje je sačinio Fridom haus koristeći iskustva organizacija za zaštitu ljudskih prava i civilnog sektora širom sveta.

To znači, da pri donošenju bilo kakvih zakona koji bi bliže uređivali prava i obaveze korisnika društvenih mreža, kao i kompanija koje vode ove platforme, treba voditi računa da tehnologija za nadzor i prikupljanje podataka o korisnicima ne budu široko dostupni državnim organima i službama bezbednosti već striktno kontrolisano korišćeni.

Osnovni prinicipi za upotrebu ove tehnologije nalažu da nadzor komunikacija mora biti izvođen sa pravnim osnovim, samo u slučaju neophodnosti i takođe se odnosi i na sve što je na društvenim mrežama „javno“ dostupno. Dakle, državni organi ne treba i ne mogu da čitaju i proučavaju vaše javne objave na mrežama ukoliko za to nemaju zakonski osnov i validni nalog.

Vlade su te koje mogu da pokrenu osvežavanje zakonskih odrebi o zaštiti privatnosti i proširiti je u skladu sa novim tehnološkim trendovima. One treba da ostave prostora za enkripiciju, odnosno da ni na koji način ne postiću zakonima i praksom da tehnološke kompanije smanjuju enkripciju, kao što se sada čini u nekim zemljama, već obrnuto, da podržavaju kompanije koje uvode alate za šifrovanu komunikaciju.

Ono što bi vlade mogle i trebalo da regulišu jeste upotreba tehnologija koje omogućavaju nadzor, presretanje komunikacije, špijunske softvere i alate za krađu informacija.

Takođe, među preporukama Fridom hausa, naglašava se da sve države koje teže demokratskom uređenju, treba posebno obazrivo da se odnose prema tehnologiji za bometrijski nadzor.

Ali kako verovati da će Srbija usvojiti ovakve preporuke i voditi se njima, kada u mnogome ni nema demokratske tendencije, a sama država sprovodi eksperimentalni projekat biometrijskog nadzora.

Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima, kojim se legalizuje tehnologija za sprovođenje pomenutog pametnog nadzora građana, za sada je na čekanju tek nakon što su javnost i civilni sektor izvršili pritisak i tražili doradu spornih odredbi.

Kako bi se održao nivo sloboda u Srbiji, kako na internetu, tako i na ulicama, potrebno je pažljivije promišljati svako naredno zakonsko rešenje, a Srbija ima priliku da, baš zato što je „mali igrač“ u tehnološkom ratu između država i kompanija, bude primer pozitivne prakse, a ne teren za eksperimantalne projekte masovnog nadzora.

 

Pročitajte i: 

Ne dirajte nam internet – poslednje uporište slobode u Srbiji

 

*Stavovi izneti u ovom tekstu su lični stav autorke i ne predstavljaju stavove dnevnog lista Danas. 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Tekst je prethodno objavljen u rubrici Prijatelji Talasa za čitaoce koji donacijama podržavaju Talas.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *