Andrej Ševo

Master politikolog

Vreme čitanja: 7 minuta

 Foto: Canva

Sredinom 1987. godine ispred Kapitol hila u Vašingtonu dogodilo se nešto krajnje neuobičajeno. Grupa republikanskih kongresmena sa čekićima u rukama, u pravom pankerskom maniru polupala je najnovije Tošibine muzičke linije. Ovaj naizgled ludistički čin pravdan je činjenicom da je podružnica japanske Tošibe učestvovala u prodaji izvesne podmorničke tehnologije Moskvi. Nije to, međutim bila ni prva ni poslednja prilika da je neka firma iz ,,šireg zapadnog sveta“ poslovala sa neprijateljem ali je u slučaju Tošibe reakcija bila naročito radikalna. Kako to obično biva, iza besa potkrepljenog zvaničnim objašnjenjima krilo se nešto drugo. Japanska privreda tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka rasla je veoma brzim tempom, a kapital i uvoz bili su sve prisutniji, što je mnoge Amerikance ispunjavalo strahom da njihova domovina ispušta uzde iz ruku. Iako nam bojazan od novog Carstva izlazećeg sunca, toliko očigledna u pop kulturi 80-ih (setimo se Blade Runner-a) izgleda smešno iz današnje perspektive, bio je to stvarni strah, a zamasi macolama pred Kongresom njegova manifestacija. Danas ne bi bilo teško zamisliti sličnu scenu, štaviše verujem da je pitanje vremena kada ćemo joj svedočiti, samo što će Tošibine muzičke linije verovatno zameniti Huawei telefoni. 

Uspon Kine u prve dve decenije ovog veka izaziva slične strahove u američkoj javnosti, dok se u ostatku sveta često doživljava kao nezaustavljiv i obrnuto proporcionalan američkom opadanju. Poput Japana čiji su automobili i elektronski uređaju onomad preplavili planetu, sveprisutnost kineske robe, tehnologije i kapitala mnogi vide kao vesnik velikih promena u našem veku ili da budemo smeliji i kažemo, sada već kolokvijalno, početak kraja američke hegemonije. Međutim, iako je skoro dve decenije izazivao paniku u SAD, Japan nije uspeo (niti bi od toga imao računa) da ugrozi američku moć. Poučen time, ni ovaj tekst neće biti pisan u senzacionalističkom duhu i niz dlaku popularne mudrosti, već će se fokusirati na probleme sa kojima se savremena Kina suočava, kako bi imali potpuniju sliku stvarnih razmera kineske snage. Napuštanje aksiomatskog i determinističkog tumačenja kineskog uspona kao neprikosnovenog napredovanja ka vrhu i kineskog vođstva kao omnipotentnog, prvi je korak ka objektivnijem sagledavanju stvari. Kina nije zemlja besprekorne birokratije, promućurne partije koja samouvereno vuče sve konce i čeličnog vođstva Si Đinpinga, u čijim očima se ogleda drevna civilizacijska mudrost taložena milenijumima. Zapravo, ova se zemlja suočava sa nizom veoma složenih ekonomskih, društvenih i (geo)političkih problema o kojima se u našoj javnosti gotovo nikada ne govori.

Kina je, pre svega, jedna od najzaduženijih zemalja na svetu čiji je ukupni dug u ravni sa svojim američkim rođakom. Prema podacima Banke za međunarodna poravnanja krajem 2020. godine ovaj dug iznosio je približno 290% BDP-a, tek nešto manje od američkog neslavnog postignuća (296%) iako je Kina i dalje daleko siromašnija prema relevantnim makroekonomskim merilima kao što je BDP po glavi stanovnika. Kineski dug je u najvećoj meri posledica lošeg i često neodgovornog poslovanja državnih kompanija koje iziskuju stalne spasilačke intervencije u vidu kredita i subvencija kako bi pokrile poslovne gubitke. Promašene investicije u oblasti infrastrukture i stanogradnje dovele su do nastanka famoznih kineskih gradova duhova u kojima niko ne živi, te puteva i mostova koji ne vode nigde jer su investitori očekivali daleko veće prihode posle prodaje nekretnina, što se nije dogodilo. Neko ovu nepromišljenost koja se i danas dešava mora da plati. Setimo se i skorijeg viralnog snimka iz Kine istovremenog miniranja nekoliko solitera. Umesto oduševljenja koordinacijom rušenja suvislije je zapitati se kako je uopšte moguće da se cela gradska četvrt ravna sa zemljom? Kako je moguće da celi gradovi zjape prazni? U poređenju sa promašajem tih razmera pogrešno posložene kocke na Trgu republike više ne deluju tako neverovatno. Ostaci planske privrede i državni sektor u Kini generator su basnoslovnih gubitaka. Stope investicija i produktivnosti kineske radne snage su u opadajućem trendu, a srećna vremena uzdizanja iz prašine i praziluka, kada je privreda rasla znatno brže od duga, sada su već davno prošlo zlatno doba. 

Izlivanje Žute reke i poplave u provinciji Šansi na severu Kine paralisale su proizvodnju uglja u delu zemlje koji namiruje oko trećine domaćih potreba za ovim energentom. Bes razjarene prirode nije mogao doći u gore vreme jer je potražnja za kineskom robom usled popuštanja kovid restrikcija, posebno u Evropi, sve više rasla. Nedostatak uglja u takvim okolnostima doveo je do energetske krize u Kini usled koje ispašta industrijska proizvodnja, a mnoge provincije koriste restrikcije struje kao metod štednje. Kineska zavisnost od uglja nije nepoznanica, upotreba ovog lokalnog crnog zlata u Kini 2020. godine činila je preko polovine ukupne svetske potrošnje, a njegov udeo u proizvodnji električne energije premašuje 60%. Reč je o problemu koji predstavlja ne samo opasnost za javno zdravlje i životnu sredinu u Kini već se kao negativna eksternalija preliva na ostatak sveta. Nedavno je u Glazgovu održan klimatski samit u organizaciji Ujedinjenih nacija. Mogli smo videti mlade protestante kako svoju uznemirenost izražavaju mahanjem škotskim, LGBT i palestinskim zastavama iz samo njima znanih razloga ali i nešto ozbiljnije državnike koji su gotovo horski ponavljali fraze na koje smo navikli. Od lidera velikog formata, ne slučajno, nedostajao je upravo Si Đinping. Niko ne može reći da li je 21. vek kineski ali je sigurno da će ga obeležiti tema klimatskih promena. Na ovom polju Kina ne radi dovoljno i zajedno sa Indijom predstavlja pravog pariju na međunarodnoj sceni sa 27% udela u globalnoj emisiji gasova staklene bašte. Njena industrijska zavisnost od uglja u oštrom je kontrastu sa postindustrijskim težnjama na polju robotike i veštačke inteligencije. Niko Kinu ne može naterati da se u ovom kontekstu menja ali pritisak ostatka sveta i šteta kineskoj reputaciji će biti sve veća kako vreme bude odmicalo. 

 

 

Nigde centralno planiranje u Kini nije ostavilo tako dubok ožiljak kao na demografiju zemlje. Politika jednog deteta poremetila je uobičajeni tok demografske tranzicije i ubrzala proces starenja stanovništva koji je jako teško, ako i moguće zaustaviti. Prosečni Kinez je u prethodne tri decenije ostario čak više od 13 godina i prvi put u istoriji, stariji je od prosečnog Amerikanca sa 38,4 godine. Za očekivati je da će se ovaj raskorak samo uvećavati. Prema nekim projekcijama, Kina bi do 2050. godine mogla da izgubi oko 200 miliona radno sposobnih ljudi. Kakav je to udarac za ekonomiju nije potrebno podrobnije objašnjavati. Automatizacija i povećanje produktivnosti mogli bi da ublaže ovaj manjak ali je teško prognozirati koliko će Partija u tome biti uspešna. Produktivnost kineskih radnika poslednjih deset godina je u opadanju dok je u SAD slučaj obrnut. Demografski šok u mnogo čemu podseća na iskustvo Japana i Južne Koreje koje su primenile u osnovi sličan model privrednog razvoja kao i Kina. Međutim, obe zemlje uspele su da se obogate pre nego što je proces starenja uzeo prevelikog maha. To im pruža mogućnost da pažnju posvete efikasnosti kako bi amortizovali posledice negativnih demografskih trendova. Kina je još uvek daleko od tog nivoa bogatsva, njeni veliki, blistavi gradovi od čelika, stakla i neona ostavljaju utisak moći ali Kina nije samo Šenžen i Šangaj već i učmala provincija, dok je gotovo pola Japana jedna urbana aglomeracija, pa i ono što je van toga neuporedivo je bogatije od svojih kineskih pandana. 

Društveni i ekonomski problemi Narodne republike brojni su i nisam se usudio da se ovom prilikom bavim baš svakim od njih iz želje da ostavim prostora i za vojne i (geo)političke dimenzije kineske moći. Ovo su posebno omiljene teme u našem narodu pa je to na neki način i moja patriotska dužnost! Elem, neupitni ekonomski i tehnološki napredak Kine nije pratio sličan progres na polju vojne moći, te političkog i diplomatskog ugleda u neposrednom azijskom komšiluku. Narodna oslobodilačka vojska modernizovana je i opremljena savremenim naoružanjem ali je i dalje neuporedivo slabija od američkih oružanih snaga čiji je vojni budžet tri puta veći. Amerikanci takođe imaju neuporedivo više ratnog iskustva, pre svega iz Avganistana i Iraka, dok je kineska armija zadnji rat vodila 1979. godine protiv Vijetnama i u njemu se nije baš proslavila, u čemu svakako nije sama. Koliko bi efikasna bila savremena kineska vojska u ratu, niko ne može pouzdano reći ali sigurno je da na ovom stepenu, čak i zamišljena invazija Tajvana nije poduhvat koji bi crvena armija mogla da sprovede besprekorno. Štaviše, mali ali dobro naoružani Tajvan sa snažnom američkom podrškom mogao bi da odbije napad sa kineskog kopna, a to bi bila velika sramota i unutrašnja opasnost za Komunističku partiju. U svakom slučaju, dok ne pokaže zube u nekom sukobu, nećemo znati kako Kina grize. Do tada postoje neke opravdane sumnje u sposobnosti i snagu njene vojske. 

Veliki blagoslov Sjedinjenih Američkih Država je njihov geografski položaj. Pobedama nad Meksikancima sredinom 19. veka SAD su sebi praktično obezbedile mesto na vrhu lanca ishrane u Novom svetu. Okruženi sa dva slaba i lojalna suseda i isto toliko okeana, Amerikanci su mogli na miru da se posvete privrednom razvoju u svojoj velikoj i bogatoj zemlji pre ulaska u vrtlog svetske politike, i šta god da se desi na dalekim obalama, oni mogu računati da su na svom kopnu bezbedni. Kina je takođe velika i bogata ali njeno okruženje je mnogo manje prijateljsko. Gotovo sa svih strana, ona je okružena rivalskim silama, od kojih su neke nuklearne, a drugi delovi formalnih i manje formalnih vojnih saveza. Sa izuzetkom Rusije koja je u nekoj vrsti iznuđene i privremene ljubavi sa Kinom i zanemarljivih država poput Mongolije i Nepala, Peking se ne kotira baš najbolje u okruženju i izaziva strah kod svojih komšija. Ovo je prirodno osećanje, niko ne želi levijatansku silu u svom komšiluku i za Kinu će biti veoma izazovno da dokaže svojim susedima da njeno jačanje za njih nije pretnja, ako ona to uopšte i želi. Nasipanjem ostrva u Južnom kineskom moru, izazivanjem incidenata u japanskim teritorijalnim vodama i pograničnim čarkama sa Indijom, Kina pokazuje agresivno lice koje udaljava njene komšije i čini ih podložnim uticajima drugih sila, pre svega Amerike. Tome u prilog ide i potpisivanje odbrambenog i obaveštajnog sporazuma Indije i SAD od prošle godine, kao i japanske najave jačanja svojih oružanih snaga. Kina na preimućstva povoljnog geografskog položaja ne može računati, a ako se njeno jačanje nastavi, izgledno je da će okolne države raditi na nekakvom sistemu kolektivne bezbednosti usmerenom protiv nje. 

Ovo su neka od pitanja o kojima vredi razmišljati. Nismo se dotakli teme lične diktature Si Đinpinga koja je makar u stilu i tehnici vladavine oživljavanje maoizma i kulta ličnosti. Ovaj povratak autokratiji jednog čoveka može biti potencijalna opasnost jer briše neke dosadašnje pseudodemokratske prakse u Komunističkoj partiji Kine koje su sprečavale nastanak bilo čije apsolutne personalne vlasti, no to zavređuje neku narednu kolumnu. Cilj ovog teksta nije bio da tvrdi kako je Kina osuđena na propast, da ne može biti barabar sa SAD ili da nije kadra da ovaj vek učini istinski svojim. Nije mi namera ni da tvrdim suprotno kako se to obično čini u našem narodu. Kina će možda u svojim nastojanjima uspeti i svakako ima šansu ali pred njom je tako dugačak i mukotrpan put ispunjen brojnim preprekama i zaista je preuranjeno reći bilo šta više od toga. Pax Sinica je ipak daleki kineski san i zato ne treba padati u zamku ushićenja ili Bože sačuvaj vođenja državne politike na osnovu jedne tako udaljene mogućnosti. U protivnom pojavi se zamenik pomoćnika sekretara, uvrne ruku i pokaže ko je i dalje šerif u gradu, pa makar i sedih brkova. 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *